JUS standardizacija

Neki stručnjaci se kritički odnose prema statistici koja govori o žrtvama u požarima izazvanim paljenjem tekstila, smatrajući da se tome posvećuje mnogo više pažnje, nego brojno većim nesrećama u saobraćaju i domaćinstvima. Kao odgovor na ovaj racionalni prilaz, iekari ukazuju na ličnu tragediju unesrećenih i potrebu da se učini sve što je moguće da se broj požara izazvanih paljenjem tekstila smanji, bez obzira na statističke podatke.

Postavlja se pitanje da li je tekstil zbog svoje zapaljivosti opasniji od ostalih zapaljivih materijala? Prema svom sastavu teksti! je okarakterisan kao pretežno zapaljiv. Jednu grupu sačinjavaju lako zapaljiva vlakna kao što su pamuk i viskozna vlakna, drugu — teško zapaljiva, kao vuna i najzad, nezapaljiva vlakna — azbestna i staklena. Zapaljivost ipak ne zavisi samo od sastava vlakna već i od mnogih drugih faktora. Zbijena Dala pamuka gori znatno teže od lake pamučne tkanine, mada je osnovna materija ista.

Zapaljiva vlakna na povišenoj temperaturi podležu razlaganju Čiji tok jako zavisi od temperature. Na oko 200%C stvaraju se isparljivi proizvodi razlaganja u obliku zapaljivih gasova i para, pri čemu istovremeno nastaje slabije ili jače ugljenisanje. Kada se dostigne temperatura paljenja proizvoda razlaganja, nastaje paljenje supstance pod uticajem stranog izvora paljenja ili bez njega.

Za opasnost od paljenja nekog tekstilnog materijala odlučujuća je temperatura samopaljenja. Materijal je utoliko opasniji ukoliko je ta temperatura niža. Prema podacima iz literature, temperature samopaljenja za pojedine vrste tekstila iznose: pamuk 400"C, regenerisana celuloza 475" C, poliestar 508" C, najlon 510 C, vuna 590%C. Na osnovu ovih podataka izgledalo bi da tekstil nije opasniji od ostalih zapaljivih čvrstih materijala. Međutim, ako se uzme u obzir brzina kojom tekstil sagoreva, vidi se da je opasniji. To se objašnjava velikom specifičnom površinom. Kada se jednom zapali, dolazi do bržeg širenja plamena nego kod ostalih čvrstih materijala. Brže se oslobađa toplota sagorevanja i raste temperatura. Tako na pr., ako se zapali zavesa, zbog brzog oslobađanja toplote sagorevanja i velike količine gasovitih proizvoda sagorevanja dolazi do znatnog povećanja pritiska u prostoriji što dovodi do rušenja lakih pregradnih zidova ili vrata. Upravo ove opasnosti, koje su vezane za laku zapaijivost tekstila i veliku brzinu sagorevanja, objašnjavaju prave katastrofe u požarima koje nisu mogle da se spreče. U jednom noćnom klubu u Bostonu je 1942. godine od 750 posetilaca 432 izgubilo život a 214 povređeno kada se dekorativna tkanina zapalila bačenom cigaretom. Ovaj tragični događaj je bio povod da SAD počnu intenzivno da se bave zapaljivošu tekstila i 1953. godine pojavio se prvi zakonski propis (Federal Flammable Fabric Act) u vezi s tim problemom.

Odeća takođe predstavlja veliku opasnost. Ispitivanja

Finley-a i Butts-a su pokazala da brzina sagorevanja odeće ne zavisi samo od materijala već i od kroja i obrade materijala.

Tekstil koji gori još je opasniji ako se pri tome razvijaju toksični gasovi. Zbog organske prirode tekstila pri sagorevanju nastaju, u zavisnosti od koncentracije kiseonixa, pored CO, znatne količine CO, štetne po zdravlje ili smrtonosne. Ovo nije tipično samo za tekstil jer se iavlja gotovo prilikom svih požara, naročito pri sagorevanju čvrstih materija. Pri sagorevanju poliakrilonitrilnih vlakana razvija se cijanovodonična kiselina što predstavlja veliku opasnost ako su u pitanju na pr. zavese ili dekoracije velikih površina.

Zbog toga se prilikom ispitivanja zapaljivosti tekstila ne sme pažnja posvetiti samo procesu sagorevanja. U dečijoj bolnici Marietta u Ohaju 1970. god. zapalio se najlon tepih i razvio gust dim. Od 46 pacijenata 32 se ugušilo. Što je najvažnije zapaljeni tepih je bio ocenjen kao „nezapaljiv” (prema testu sa metilenaminskom pilulom). Žbog toga ocenjivanje zapaljivosti treba da se zasniva naš nizu ispitivanja koja obuhvataju gustinu dima i toksičnost. Dalju opasnost prilikom požara predstavljaju materijali od tekstila koji se tope pri čemu zapaljene kapljice otpadaju i mogu da izazovu teške povrede. To je naročito izraženo kod termoplastičnih vlakana kao što su: poliestri ı poliamidi.

Veliki broj nesrećnih slučajeva dešava se za vreme spa8vanja, najčešće zbog neugašene cigarete ili otvorene vatre, pri čemu se posteljina ili noćno rublje pale. Zbog toga se smatra da u dečijim domovima, internatima, staračkim domovima, bolnicama i hotelima treba posteljina da bude od materijala smanjene zapaljivosti. Za decu i starije osobe koji su u slučaju požara bespomoćni, poželjno je da noćno rublje takođe bude od materijala smanjene zapaljivosti. Tragičan primer, koji ide u prilog takvom shvatanju, je smrt novorođenčadi u riječkoj bolnici 1975. godine kada se zbog neispravne grejalice zapalila posteljina.

2. Ponašanje raznih tekstilnih vlakana pri dodiru sa plamenom

Prilikom ispitivanja ponašanja tekstilnih vlakana pod

uficajem Tioplote zračenja, plamena ili tela koje gori,

treba uzeti u obzir tri faktora:

1. ponašanje samog vlakna

2. ponašanje vlakna u mešavini sa drugim vlaknima

3. fizičke osobine, pod kojima se podrazumeva sklop tkanine

Pošto su praktično sva tekstilna vlakna organskog po-

rekla, većina je zapaljiva, bar u izvesnoj meri. Organska

vlakna se razlažu i oslobađaju zapaljive proizvode koji

buknu u plamen. Ugljenisani deo koji ostaje izložen je

255

Standardizacija, 1982./br. 5—