JUS standardizacija

sagorevanju bez plamena usled spore oksidacije i nastavlja da tinja pri čemu se oslobađa dodatna toplota, intenzivnija od toplote plamena. |

Ipak postoje razlike u ponašanju vlaknastih materijala pri dodiru sa vlaknom. Azbest i stakleno vlakno, koji se ne mogu smatrati tekstilnim (služe samo za specijalne svrhe) potpuno su nezapaljivi. Pri određenoj temperaturi postaju krti i lomljivi. Biljna vlakna kao pamuk, lan, konoplja, juta, lika lako su zapaljiva i sagorevaju svetlim plamenom. Vlakna od regenerisane celuloze kao viskozno vlakno, bakarna svila, veoma su zapaljiva i sagorevaju još lakše nego pamuk. Acetatna vlakna se najpre tope a onda pale zbog čega spadaju u istu grupu gde ı vuna. Životinjska vlakna kao vuna i prirodna svila, takođe sagorevaju; sadrže amino-grupe, ali se sporije razlažu i oslobađaju proizvode koji su manje zapaljivi a pri dodiru sa plamenom plamte kraće vreme. Vuna se smatra relativno nezapaljivom zbog toga što većina vunenih tkanina ima tešku strukturu. Prema J.G. Evans-u lake vunene tkanine težine od 96 gr/m? prilično lako sagorevaju, a ako se radi o tkanini od oko 200 gr/m? ili težoj, sagorevanje se brzo zaustavlja. Mešavina vune i sintetike lakše se pali nego čiste komponente. Ovo se objašnjava time što se istopljeno sintetičko vlakno zadržava na vuni a započeto sagorevanje nastavlja.

Sintetička vlakna se različito ponašaju pod dejstvom plamena. Poliamidna i poliestarska vlakna tope se na određenoj temperaturi i istopljeni deo pada kao pečatni vosak, što obustavlja sagorevanje i ne dolazi do akumulacije toplote. Poliakrilonitril se takođe topi ali ne kaplje, toplota se ne gubi i dolazi do sagorevanja. Orlon se u pogledu zapaljivosti može uporediti sa celvlaknom. Sintetička vlakna koja sadrže hlor tope se na još nižoj temperaturi i u početku sagorevaju brzo, zatim se razvija hlorovodonična kiselina koja prigušuje plamen. Teflon podnosi visoke temperature, ali se na dovoljno visokoj temperaturi razvijaju otrovne pare.

Proizvedena je grupa sintetičkih vlakana iz aromatičnog poliamida (Nomex) i modakrilna vlakna čije je svojstvo nezapaljivost. Zbog visoke cene ova vlakna se primenjuju samo u specijalne svrhe.

Pored različitog ponašanja pri sagorevaniu jedne vrste vlakana u zavisnosti od kombinacije sa drugim vlaknima, veliki uticaj na zapaljivost imaju pomoćna sredstva koja se koriste u tekstilnoj industriji: boje, lepkovi, avivažna sredstva.

Većina prirodnih vlakana je mepravilnog oblika i daje predivo neravnomerne površine. Nasuprot tome, sintetička vlakna su ravnomerni, glatki, monofilamenti određene veličine i oblika. Pošto je početno sagorevanje čvrstih materija površinska reakcija, nepravilnija vlakna pružaju veću površinu i zbog toga se lakše pale. Ovaj efekat je mnogo više izražen u konstrukcijama gde su rastresita vlakna i filamenti ,,izloženi” na površini.

256

Laka tkanina otvorene strukture koja se sastoji od jedne vrste vlakana lakše se pali i sagoreva od tkanine izrađene od iste vrste vlakna, sa gušćom strukturom. Na primer retka pamučna mreža ponaša se sasvim drugačije pri dejstvu plamena nego zbijeno šatorsko platno. Uopšte rastresite tkanine su lakše zapaljive, zato što otvoreno vlakno pruža veću površinu a time i lakši pristup kiseonika, znači paljenje zavisi od veličine granične površine između vlakna i kiseonika iz vazduha. Najopasnije tkanine su plišaste tkanine i imitacija krzna, kao što su pamučni flanel i rejonski velvet. Pleteni predmeti su takođe opasni zbog velikog odnosa površina — vazduh.

Sve ovo pokazuje da brzina sagorevanja tekstila zavisi od više promenljivih faktora u proizvodnji i preradi. Lakoća paljenja, koja je uglavnom zavisna od termičke degradacije i stvaranja zapaljivih proizvoda, menja se fizičkom i hemijskom prirodom sastojaka tkanine. Ako vlakna imaju nižu termičku stabilnost, do paljenja dolazi za nekoliko sekundi. Kada se tkanina zapali plamen se širi, a samo širenje plamena zavisi od istih faktora kao paljenje: od sagorljivosti vlaknastih materijala, od odnosa površina—vazduh i dodatih materija. Širenje plamena zavisi i od položaja tkanine. Vertikalan položaj omogućava lak kontakt plamena sa tkaninom a struja vazduha podudara se sa smerom kretanja vrelih gasova koji se oslobađaju. Jedna od teškoća u pokušajima da se standardizuju metode za merenje zapaljivosti tekstila je baš u određivanju ispravnog položaja uzorka tkanine koji se izlaže paljenju.

Zapaljivost tkanine ne može jednostavno da se definiše pošto nije u direktnom odnosu sa termičkim osobinama vlakna.

Koliko su pojedine vrste vlakana uzrok izbijanja požara može da se vidi iz sledećih podataka:

Textile Institute u Londonu objavio je, da je u Velikoj Britaniji za godinu dana 600 ljudi izgubilo život zbog paljenja odeće a 20.000 hiljada je pretrpelo teže ili lakše povrede. To su uglavnom bila deca ispod šest godina i starije osobe iznad 65 godina. Kao izvor požara navodi se:

— pamuk 66 % slučajeva — viskozna vlakna 207 a e — vuna 4” e — ostala vlakna 10 ” ”

Sličnu analizu izveo je 1969. godine Shaplowsky, tako da su izvori požara bili:

— pamuk u 86 % slučajeva — poliamid u 7% “ — ostala sintetička vlakna u 3% Zi — vuna u 2% ” — pamuk/poliestar u 2% O

-—-_--- (_- Č{–_— –- —--- --- –-C- —-– -— K—- – - –—_ _______________________________________________ ___ ___ ____ _____ ____ _________

Standardizacija, 1982./br. 5 —o