JUS standardizacija

odnosno da se zameni neki od sada poznatih postupaka u zaštiti od mikroorganizama ili insekata, predstavlja takođe jedno od pitanja o kome je bilo reči na ranijim sastancima komiteta a o čemu je bilo diskusije i na ovom. Urađen je nacrt standarda kojim se obuhvata primena zračenja kratkog trajanja i to zračenja sa korišćenjem Co", Cs!37 kao i X-zraka. Standardom se utvrđuje da zračenje hrane mogu da izvrše samo ustanove Koje su od strane nacionalnih vlasti registrovane za ovaj posao. Takođe se ukazuje na neophodnost regulisanja kontrole i daje se uputstvo prema kome se mora vršiti kontrola zračenja hrane. Iznose se podaci o do sada postignutim rezultatima. Isto tako daju se obrazloženja i razultati koji se postižu kod .pojedinog proizvoda koji se podvrgava zračenju. Data je isto tako gornja granica do koje se sme ići sa zračenjem uz napomenu da se predoziranje može odraziti i na kvalitet proizvoda.

Mada u svim našim propisima kojima se reguliše kvalitet prehrambenih proizvoda stoji klauzula prema kojoj je zabranjeno zračenje jonizujućim i ultravioletnim zracima, već sadašnja praksa pokazuje da će nešto morati da se menja jer se ultravioletni zraci koriste za sterilizaciju nekih vrsta ambalaže pre kontinuiranog punjenja pojedinim proizvodima. Istakli smo da se ispitivanja moraju vršiti kontinualno kad se radi o korišćenju aditiva. Ovo isto važi i za primenu zračenja hrane gde se moraju kao prvo obezbediti uslovi kako za sam proces tako isto i za stalnu kontrolu pre nego što bi se počelo razmišljati o regulisanju ove materije našim propisima.

Pored većeg broja pitanja obuhvaćenih radom Komiteta za aditive na pomenutom zasedanju, treba istaći sledeće.

Sredstva za zgušnjavanje proizvoda pod nazivom ,,minarin”. Ovaj proizvod predstavlja emulziju masti u vodi odnosno to je margarin sa 39 do 41% biljne masti i oko 50% vode. Za ovakav proizvod odgovarajući komitet je pripremio predlog standarda u koji su ušli i aditivi koji se mogu koristiti u njegovoj proizvodnji. Broj predloženih aditiva o kojima je ovaj komitet trebalo da da saglasnost ili da ne prihvati neke od njih bio je ukupno 22. Uz zahfev je dato sledeće obrazloženje. Minarin mora da bude dovoljno stabilan kako bi izdržac transport odnosno uslove u prometu koji se neće razlikovati od uslova za margarin (temperatura oko 5" C). Od minarina se traži da bude maziv ali ı da ispunjava bakteriološke norme i da mu u vezi sa tim rok upotrebe nije kraći od roka upotrebe koji se daje za margarin.

Opšte je mišljenje da broj predloženih aditiva treba smanjiti posebno ako se zna da se danas ne koristi više od polovine tih sa liste iz predloga. Međutim, ovde se mora uzeti u obzir i to da se u raznim zemljama koriste razni aditivi, razna sredstva za zgušnjavanje odnosno vezivanje vode i masti pa je razumljivo da se na ovakvim skupovima traže najpogodnija rešenja. Svakako to ne obavezuje

Standardizacija 1982./br. 9—10

zemlje članice da u svoje propise unesu sva sredstva za zgušnjavanje već samo ona koja će stvarno koristiti. U toku pripreme Pravilnika o kvalitetu masti i ulja biljnog porekla, gde spada i margarin pa i margarin sa manje masti, ovom pitanju, koje je od značaja, biće posvećena posebna pažnja.

Polazeći od predloga dobijenih pre nekoliko godina i usvojenog plana rada, pripremljena je prva verzija standarda za kuhinsku so. O ovome je diskutovano na XIV zasedanju komiteta pa je odlučeno da se sa radom nastavi ali i to da se sagledaju eventualne potrebe za izradom više standarda kako bi se obuhvatili svi problemi koji bi se pojavili kod pojedinih kvaliteta kuhinjske soli odnosno koji bi mogli da budu uslovljeni nekim načinom proizvodnje soli.

Radna grupa je pripremila materijal iz kojeg se može Videti sledeće. Od pokretanja postupka za izradu ovoga standarda nije došlo do bitnih promena niti su zahtevi takve prirode da je potrebno započeti rad na više standarda o kvalitetu kuhinjske soli. Može se pojaviti neki poseban zahtev od neke,od zemalja u razvoju, zbog eventualne razlike u tehnologiji ili iskustvima koja su ugrađena u nacionalne propise, ali je sigurno da se ovakav opšti standard koji obuhvata so prehrambenog kvaliteta ito kako za neposrednu potrošnju tako i za industrijsku preradu, a ne odnosi se na NaCI za hemijsku industriju, može prihvatiti od strane najvećeg broja zemalja.

U vezi sa ovim urađena je nova verzija standarda o kuhinjskoj soli koja je bila razmatrana na sastanku u martu 1982. godine. Ovom verzijom su obuhvaćene sve ili najveći broj primedbi dobijenih od raznih zemalja ali se ipak smatra da ova verzija daje dovoljno osnova za bolje i detaljnije regulisanje kvaliteta od strane pojedinih zemalja. Ono što je bilo dosta sporno odnosi se na veoma dugu listu aditiva (sredstva za sprečavanje zgrudvavanja soli). Veliki broj zemalja je dao primedbe unapred u pisanoj formi a i na samom zasedanju zahtevajući da se ta lista smanji. Međutim, na samom zasedanju nije došlo do reduciranja liste ovih sredstava jer se smatra da je ona samo mogućnost da se od svih pomenutih odabere onaj koji će sam ili u smeši nekoliko biti korišćeni za psrečavanje zgrudvavanja soli. Lista dolazi kao predlog zemalja članica pa je objedinila sve, ali to nikako ne znači da se u nacionalne standarde mora uneti sve ono što se kao aditiv predlaže u ovom opštern međunarodnom standardu.

Karakteristično je da je nekoliko aditiva svrstano u neophodne dodatke za preradu pa je time stvorena mogućnost da se za te vrste soli koristi veća količina Na ili K— ferocijanida. Ostalo se pri maksimalno dozvoljenim ostacima teških metala (arsen, bakar, olovo, kadmijum i živa).

Utvrđen je tačan izgled i sadržaj deklaracije proizvoda.