JUS standardizacija

ovo u krajnjem svodi na uvid u podatke koji su najčešće privredna tajna.

Zapažene napore da se na međunarodnom planu stvore jedinstveni sistemi standardizacije i obezbeđenja kvaliteta proizvoda ulažu međunarodne organizacije od kojih treba istaći pre svih Međunarodnu organizaciju za standardizaciju (ISO), Opšti sporazum o carini i trgovini (GATT) sa svojim „Sporazumom o tehničkim barijerama trgovini” kome je pristupila i naša zemlja i Evropske eknomske Komisije — Organizacije ujedinjenih nacija (ECE) preko sastanaka predsednika vlada odgovornih za politiku st»ndardizacije.

U okviru Međunarodne organizacije za standardizaciju (ISO) za odgovarajuća područja rade posebni komiteti kao što su: PLACO (za planiranje), CERTICO /za atestiranje}), DEVCO (za zemlje u razvoju), STACO (za pitanja standardizacije), INFCO (za sisteme informi sanja) i tako dalje.

Struktura komiteta ISO, pa prema tome i uticaj na njihov rad je sledeća: od ukupnog broja komiteta u ISO (162) 75 % drži šest zapadnih zemalja. Velika Britanija, Frncuska i SR Nemačka ,,drže” 60 % ovih komiteta, a 85 % sekretarijata komiteta je u Evropi. Ista je situacija i sa Međunarodnom elektrotehničkom komisijom (IEC) kao i sa njenim komitetima, potkomitetima i radnim grupama. Činjenica je da učešće nacionalnih standarda u svim međunarodnim standardima izdatim u ovim međunarodnim organizacijama (8000 standarda) iznosi: 20 % Francuska, 14 % SR Nemačka, 12 % Velika Britanija, 25 % ostale zapadnoevropske zemlje, 12,5 % SAD, SSSR 8,5 % i sve ostale zemlje 8 %. Očigledno je da su međunarodni standardi odraz potreba industrijski razvijenih zemalja i da zbog toga predstavljaju sredstvo (bolje rečeno uslov) za trgovinsku razmenu. Vidi se da su industrijski razvijene zemlje osnovni kreatori međunarodnih standarda i da će snagom svog velikog iskustva i odgovarajuće tehničke stručnosti zadržati dominantnu poziciju i u narednim godinama. U isto vreme ne bi trebalo zaboraviti da je veliko učešće industrijski razvijenih zemalja u radu međunarodnih organizacija siguran put da međunarodni standardi budu efikasno sredstvo za transfer njihove tehnologije u druge zemlje sveta, posebno u zemlje u razvoju.

Moramo ovde konstatovati činjenicu da je naša zemlja nedovoljno uključena u rad na međunarodnoj standardizaciji. Od 162 ISO komiteta prijavljeni smo za aktivno učešće u radu u samo 23 komiteta, od 599 potkomiteta ISO prijavili smo aktivno učešće u 27; nismo prijavili saradnju ni u jednoj od 1430 radnih grupa ISO. Malo je bolja situacija kada se radi o IEC gde smo prijavljeni da aktivno učestvujemo u radu 68 od 77 komiteta, u 112 od 125 potkomiteta, u 32 od 650 radnih grupa. .

Naša zemlja ne „drži“ ni jedan komitet, potkomitet ili radnu grupu ovih organizacija. Od oko 10,000 dokumie-

—— — — —— – –_ —–:–ı__-——- _— = – ——_ —_——_——_______________________________________________________ = == a =

Standardizacija 1982/br. 11—12

nata koji godišnje cirkulišu i koje dobijamo od ovih organizacija mi smo na primer, u 1980. godini dali primedbe samo na 80 dokumenata.

Standardi ISO i IEC su najčešće osnova za jugoslovenske standarde, bilo da se ti međunarodni standardi koriste u celini ili delimično. Može se dati opšta ocena da su naši standardi uglavnom usklađeni sa međunarodnim Takva naša aktivnost odnosno neaktivnost sigurno ima određene negativne posledice. Naša zemlja sigurno nema potrebe da učestvuje u radu svih radnin tela međunarodnih organizacija koja su pobrojana, ali sadašnji obim saradnje je više neqo nedovoljan da bi mogao da omogući da Jugoslavija utiče i na tehnička i ostala rešenja u vezi sa proizvodima koji su od posebnog interesa za izvoz ili da deluje na restrikciju uvoza tamo gde za to postoji mogućnost.

Verovatno najveći doprinos prevazilaženju problema u međunarodnoj trgovini i uklanjanju ,,tehničkih barijera” dao je „Sporazum o tehničkim preprekama trgovini” u okviru GATT, koji je konkretan pokušaj da se eliminišu ili bar zaobiđu prepreke trgovini izazvane razilkama u nacionalnim zakonima, propisima i standardima. Svakako da u ovoj oceni treba biti obazriv jer i ranije su činjeni napori i još se čine (preko ECE) koji nisu dali očekivane rezultate zbog toga što direktna primena međunarodnih standarda nije samo pitanje administrativno-formalne prirode, što se vidi iz prethodnih podataka, već i problem koji zadire u pravo, tehniku, a često i u ekonomiju i politiku svake zemlje. Zato, samo na osnovu iskustava i efekat u primeni ovog Sporazuma može se dati odgovor na pitanje mogućnosti uklanjanja prepreka u trgovinskoj. razmeni među svim zemljama sveta ili bar određenog regiona.

Iskustva naših proizvođača u robnoj razmeni sa drugim zemljama govore o sve većim teškoćama na koje se nailazi. Izvoz naših električnih aparata za domaćinstvo na tržište EEZ uslovljen je ispunjavanjem strogih zahteva u pogledu karakteristika kvaliteta gotovog proizvoda; Dostavlja se čak zahtev da i određene pojedinačne komponente proizvoda imaju odgovarajući dokumenat (atestcertificate) kojim se dokazuje da ispunjavaju propisane uslove.

Slične teškoće pri izvozu imamo kod poljopri''rednih· i prehrambenih proizvoda, proizvoda hemijske industrije, u gradevinarstvu i drugim.

Kada govorimo o ovom problemu, treba imati u vidu i činjenicu da držanje koraka sa međunarodnorn regulativom i postizanje i obezbeđenje nivoa kvaliteta koji se traži na svetskom tržištu, zahteva poseban odnos prema radu, posebno prema kvalitetu rada.

Primera radi, treba reći da ni ona tržišta koja su bez većih problema prihvatala naše proizvode, čak i kada su bili nezadovoljavajućeg kvaliteta, više to ne čine.

SSSR, koji u našem ukupnom izvozu učestvuje sa 35 % loko 7 milijardi dolara ukupan promet), povećao

541