JUS standardizacija

šezdesetih godina počele su obračati pažnju na pitanja u kojoj meri ta tehnologija stvarno njima odgovara s obzirom na njihove uslove, resurse, ekonomiju i drugo. Rezultat je bio svojevrsna pobuna protiv ,,tehnološkog diktata“ razvijenog zapada putem međunarodne standardizacije, pa su ove zemlje počele postavljati zahteve ne samo za reviziju međunarodnih standarda već i celokupnog pristupa međunarodnoj standardizaciji, zahtevajući pri tome da se specifične potrebe i uslovi ovih zemalja uzimaju u obzir i da nađu svog odraza u međunarodnim standardima. Ovo tim pre, što su pri izvozu svojih proizvoda ubrzo počele osećati teške posledice dejstva tzv. „,tehničkih barijera“ u međunarodnoj trgovini.

Nakon smanjenja opšteg nivoa carina na industrijske proizvode, koje je postignuto u pregovorima o carinama u okviru GATT-a, mnoge zemlje — a posebno industrijski razvijene zemlje — počele su sve više da se koriste merama vancarinske zaštite, među kojima su ,,tehničke barijere“, postavljene standardima i propisima iz oblasti standardizacije, jedna od najefikasnijih. Standardizacija je na taj način preuzela jednu potpuno novu funkciju — funkciju instrumenta vancarinske zaštite.

Ustav SFRJ (član 281. stav 1. tačka 5.) određuje da federacija, preko saveznih organa, uređuje mere vancarinske zaštite i obezbeđuje njihovo sprovođenje. lako je korišćenje mera vancarinske zaštite „mač sa dve oštrice“, od kojih jedna obezbeđuje zaštitu domaćeg tržišta, a druga „seče“ međunarodnu trgovinu — planirano, prostudirano i odgovarajuće korišćenje ovog instrumenta pozitivno se odražava na usmeravanje spoljno-trgovinskih tokova kako u uvozu tako i u izvozu i na njihove efekte na domaćem tržištu.

Funkcijom standardizacije kao instrumenta vancarinske zaštite u proteklom periodu bavila se i jugoslovenska nauka (na primer, Dr. Đ. Acin — ,,Protekcionizam u spoljnoj trgovini“, izdanje ,,Savremena administracija“, Beograd, 1978. godine), ali zaključci do kojih je došla naša nauka u tom pogledu izgleda da nisu našli put do svoje praktične primene u našoj politici spoljne trgovine i standardizacije. U kojoj meri je standardizacija efikasan instrument vancarinske zaštite pokazuju i podaci američke Carinske komisije, sačinjeni na osnovu prijava i prigovora američkih izvoznika-uvoznika. Prema tim podacima, zahtevi pojedinih zemalja u pogledu deklarisanja, označavanja i obeležavanja proizvoda dejstvovali su kao najefikasnija ,,tehnička barijera“ u spoljno-trgovinskom prometu, a slede: zahtevi u pogledu industrijskih standarda (tehnički uslovi i zahtevi za proizvod), standardi koji se odnose na preradu i doradu proizvoda, zahtevi u pogledu mera i težine (mase), problemi vezani za zaštitni znak ili znak kvaliteta, i zahtevi u pogledu pakovanja. Prema istim podacima, u istom posmatranom periodu, ove mere vancarinske zaš-

Standardizacija 1983./br. 9—10

tite bile su efikasnije od ,,klasičnih” mera vancarinske zaštite i stvarale su američkim izvoznicima više problema od diskriminatornih bilateralnih ugovora, diskriminatornih taksa, uvoznih depozita, zakona i prakse koja ometa uvoz u određene zemlje, anti-damping mera, klasifikacije proizvoda koja se neposredno odražava na visinu carine, kao i mere državne intervencije u ovoj oblasti!

Veoma značajne promene na međunarodnom planu standardizacije nastale su šezdesetih godina i pojavom organizacija kao što su Evropska ekonomska zajednica (EEZ) i Savet za uzajamnu ekonomsku pomoć (SEV), organizovanih na regionalnom principu. Ove organizacije razvile su suprananacionalnu standardizaciju; tehnički standardi, norme kvaliteta, zahtevi u pogledu deklarisanja, označavanja, odnosno obeležavanja proizvoda i radova i drugi

. propisi iz oblasti standardizacije koje donose ovlašćena

tela ovih organizacija obavezuju zemlje-članice bez obzira na dotadašnje nacionalno zakonodavstvo. Na osnovu odgovarajućih međunarodnih ugovora propisi iz oblasti standardizacije pojedinih zemalja-članica moraju se u određenom roku u potpunosti uskladiti sa direktivama nadležnog tela regionalne zajednice (EEZ), ili zameniti standardirna regionalne zajedice (SEV). Propisi iz oblasti standardizacije regionalnih zajednica obezbeđuju tehničko-tehnološko jedinstvo na području takve zajednice i obezbeđuju nesmetanu cirkulaciju robe i usluga, podstiču specijalizaciju i stvaraju uslove za međunarodnu podelu rada i industrijsku kooperaciju na tom području, ali prema trećim zemljama dejstvuju kao vrlo efikasne ,,tehničke barijere“ plasmanu robe tih zemalja na području zajednice.

Standardizaciju, počev od sedamdesetih godina ovog veka, karakteriše opšte prihvatanje integralnog koncepta standardizacije, i pomeranje težišta rada na standardizaciji sa nacionalnog na međunarodni nivo.

Integralni koncept standardizacije polazi od toga da utvrđivanje i primenjivanje svih vrsta standarda, sistemi atestiranja, odnosno homologacije i metrološki standardi čine jedinstvenu i nedeljivu celinu. . Integralni koncept standardizacije posmatra utvrđivanje, primenjivanje i nadzor nad primenjivanjem standarda, tehničkih uslova i zahteva kao i sa njima povezanih drugih uslova i zahteva za objekte, postrojenja, uređaje i proizovode, radove i usluge, metode ispitivanja i merenja, norme kvaliteta, sisteme atestiranja i zahteve u pogledu izdavanja i priznavanja pratećih dokumenata, deklarisanja, označavanja, obeležavanja i dr. — kao jedinstvenu celinu u okviru koje se sve ove aktivnosti odvijaju radi postizanja određenih ciljeva o kojima je napred bilo reči. Takav koncept prihvaćen je danas u svetu gotovo bez izuzetka, pri čemu organizacioni oblici njegovog sprovođenja variraju od zemlje do zemlje zavisno od društveno-ekonomskog i političkog uređenja odnosne zemlje. Naj-

229