JUS standardizacija

STANDARDI U SISTEMU ATESTIRANJA '

Atestiranje = bazira na nacionalnim standardima. Način njihove izrade je poznat. Oni se danas donose na osnovu konsenzusa ili opšteg prihvatanja zainteresovanih i bazirani su na zajedničkim rezultatima nauke, tehnike i praktičnog skustva. Standarde za proizvode uslovno možemo podeliti u dve grupe: a) Standardi: koji utvrđuju sve karakteristike proizvoda, (Comprehensive' Product Standards), i b) Standardi koji utvrđuju posebne karakteristike proizvoda (Standards for Specific Properties). | „Comprehensive Product Standards” definišu sve esencijalne karakteristike, zahteve, metode ispitivanja itd., neophodne da bi proizvod bio pogodan za uptrebu (,,fitnis for use”). „Standards for Specific Properties” obuhvataju samo spe cifična svojstva proizvoda. Ovaj tip standarda se koristi često u interventne svrhe i to od strane države npr. regulisanje i definisanje zaštite i bezbednosti. Nacionalre organizacije za standardizaciju mogu da prihvate standarde međunarodnih organizacija ili nacionalne standare drugih zemalja kao osnovu svog sistema atestiranja ali je prethodno potrebno usvojiti ove standarde kao nacionalne. Postavlja se pitanje da li je moguće za osnovu sistema atestiranja uzeti propise koje donosi drugi državni organ ili organizacija? Ovu ideju treba energično odbaciti jer bi za nacionalnu organizaciju za standardizaciju bilo veoma teško da preuzme odgovornost za nešto što su drugi odlučili. Veoma je značajno razmotriti i status standarda u sistemu atestiranja. Poznato je da neke zemlje imaju samo neobavezne standarde, neke samo obavezne a neke i jedne i druge. Opšte je mišljenje da je neophodno da postoje i obavezni i neobavezni standardi. Ovaj sistem omogućuje da standardi koji se odnose na bezbednost, zaštitu života i zdravlja kao i na ekonomske interese zemlje budu obavezni, dok ostali standardi bi trebalo da budu neobavezni. Ukoliko postoje dve vrste standarda neophodno je razmotriti posebno za svaku vrstu, njihove efekte na sistem atestirmnja. Kada su u pitanju obavezni standardi i proizvodi koji se proizvode u skladu sa njima ne sme da bude nikakvih dilema kod krajnjih korisnika. Zbog toga proizvodi koji su od značaja za bezbednost i zdravlje ljudi ili ekonomske interese zemlje moraju biti obuhvaćeni obaveznim atestiranjem. U slučaju neobaveznih standarda uključivanje u sistem atestiranja treba da bude slobodno ali prednosti, korist i afirmacija neobaveznog sistema moraju biti pravilno utvrđeni. Imajući u vidu značaj standarda u sistemu atestiranja ISO je pripremio Uputstvo 7 „„Zahtevi u odnosu na standarde koji odgovaraju za atestiranje proizvoda — Guide 7 Requirements for standards suitable for product certification”. Cilj uput-

190

stva je da omogući svim zainleresovanim da iz sadržaja standarda mogu da slwate značaj i svrhu standarda. Uputstvo 7 utvrđuje između ostalog i dedeće:

— standardi treba da su pripremljeni na takav način da pomažu a ne da koče razvoj tehnologije. Obično se u standardu češće utvrđuju zahtevi u odnosu na upotrebu i u odnosu na karakteristike proizvoda, nego konsirukcioni zahtevi;

— u standardu treba utvrditi sve one i samo one karakteristike i zahteve koji su neophodni za definisanje osobina ili upotrebnih karakteristika proizvoda kako bi bila zadovoljena namena odnosno svrha standarda. Ako je uključivanje svih karakteristika i zahteva u standard nepraktično, treba se pozivati i na druge odgovarajuće standarde. Zahteve treba utvrditi zajedno sa zahtevanim graničnim vrednostima i tolerancijama (kad je to moguće) kao i metodama merenja utvrđenih karakteristika;

— treba uključiti u standard samo karakteristike koje mogu biti objektivno verifikovane;

— karakteristike i zahtevi treba da budu jasno navedeni i da su precizni i određeni. Oni moraju biti bez subjektivnih elemenata;

— često je neophodno dopustiti više od jedne kategorije tipa ili vrste proizvoda u istom standardu (ili u odvoje- · nim standardima ako je potrebno). :

Takve varijacije ai često potrebne konstruktorima, korisnicima i potrošačima zbog određenih ciljeva ili ekonomskih razloga;

— kada su u pitanju varijacije treba imati na umu da ovaj pristup ne odgovara standardima koji se odnose na bezbednost i zaštitu ljudi i okoline;

— ne treba uključivati u standarde zahteve u odnosu na\ proizvodne postupke, osim ako je moguće na odgovarajući način specificirati proizvod bez toga;

— metode ispitivanja treba da budu usklađene sa ciljevima standarda, da su objektivne, sažete i tačne i da daju takve rezultate koji se mogu upoređivati; one se moraju jasno identifikovati.

Neobično je značajno da se preporuči da se, u posebnom dokumentu, definišu postupci ocenjivanja saobraznosti (pomoću postupka uzorkovanja) i kontrola proizvodnog postupka.

OVLAŠĆENE ORGANIZACIJE U SISTEMU ATESTIRANJA Ovlašćene organizacije predstavljaju jedan od značajnih elemenata u strukturi sistema atestiranja i njegovom funkcionisanju, jer obuhvataju više sistemskih rešenja od kojih zavisi efikasnost sistema i njegova kompatibilnost sa međunarodnim sistemom atestiranja. One moraju biti nezavisne, neutralne i objektivne. Zbog toga se ovlašćene

=0:= i e === E E A M RT UI MU A ua M ai RO ii ea: aas e S OMAR O O er Sa: OBA n laza OOU a i

Standardizacija 1985./br. 7—8