JUS standardizacija
ponuditi ubrzaniji razvoj i početak smanjivanja raskoraka između onog što se dešava u svetu | stanja razvoja tehnologija kod nas. To se pre svega odnosi na mikroprocesore, na genetski inženjering i biotehnologiju, na fleksibilne tehnologije i slično.
O ovim pitanjima se u poslednje vreme dosta govori i piše. Ima izvandrednih zaključaka i značajnih priloga — na• učnih | stručnih na te teme, ali realizacije su veoma spore. Naime, u tome se susrećemo | sa nekim starim problemima, u prvom redu sa nedovolinom spremnošću za Zajedničke poduhvate za zajedničke programe sa naučnom podelom rada i racionalnim rasporedom relativno skromnih materijalnih i kadrovskih snaga. Ta sporost i nespremnost mogu dovesti do toga da izgubimo i ovaj voz tehnološke revolucije, kao što smo ga propustili u energet· skoj krizi u prošlo] deceniji. U svim tim raspravama učestvu|u | inženjeri i tehničari. U ime nauke i tehnologiie, koje ne priznaju granice, a koje umeju da se svete upravo onima koji postavljaju granice, treba činiti napore na udruživanju domaćih snaga a tek posle toga se opredeliti za uvoz. Ne bismo smeli da dođemo u situaciju da smo izvanredno informisani o tome šta drugi rade, da ističemo značaj toga za naš razvoj, da ocenimo da imamo realne šanse za tako nešto, i da na kraju ipak ostanemo samo na konstatacijama i da ozbiljno kasnimo u tome.
Međutim, pri tome treba napomenuti još dva momenta
— prvo, moramo biti realni i ukazati da koliko god nije valjalo jednostrano vezivanje za stranu tehnologiiu u dosadašnjem razvoju, toliko neće valjati bilo kakva autarhija u njihovom. razvoju, jer će ona voditi u izolaciju | u dalje zaostajanje. Transfer znanja i tehnologiia mora dobiti jedan normalniji tok, veći stepen ravnopravnosti u toj razmeri, realne proporcije i spremnost za borbu na svetskom tržištu tehnologije. Sigurno je da ne možemo razvijati sve tehnologije i moramo se osloboditi eventualnih iluzija na tu temu. Ali ni to ne može biti prepušteno slučaju. Potrebno će biti ozbiljnim naučnim procenama vršiti selekciju onih tehnologlja, za koje možemo skupiti dovoljno snage i sredstava, da to razvijemo ne samo za sebe nego i za svet. To je bitan uslov i za rešavanje problema | da nas svet više ceni. Dosadašnje iskustvo pokazuje da je to moguće i primera za to ima — doduše još uvek malo, ali i to |e dokaz da je uz dobru organizovanost to moguće i da veličina države, nile uvek prisutan uslov;
— drugo, u toj borbi | aktivnosti, moramo se zalagati i za maksimalni stepen koordinacije, podele rada i neophodne koncentracije sredstava i znanja do nivoa obezbeđenja kritične mase znanja i sredstava za novi skok, za novu tehnologiju. Pri tome, osobitu ulogu Imaju veliki tehnički sistemi | veliki privredni komipleksl, jer je koncentrraciija naučno-istraživačkog | inženjerskog kadra u njima najveća a takođe su i ostale mogućnosti | najveće. To nameće
278
suštinsko pokretanje udruživanja rada i sredstava u čitavim reprodukcionim kompleksima, na dohodovnoj osnovi i motivisanosti, radi postizanja vrhunskih rezultata, onako kako je definisano u Zakonu o udruženom radu i drugim dokumentima. U ovom slučaju ne mislim: ni na kakvu centralizaciju, već na samoupravnu koncentraciju, koja proističe iz društvenog karaktera sredstava za proizvodnju i dohotka, neposrednog i istorijskog interesa radničke klase i interesa organizacija udruženog rada i nauč• nih i stručnih institucija koje to treba da rade.
U eri kada se čitave države povezuju oko rešavanja vrhunskih tehnologija, kao uslov opstanka u nemilosrdnoj borbi zaprimatu novojtehnološkoj revoluciji, nema nikakvog objektivnog opravdanja da u našoj zemlji ne dođe do ujedinjavanja snaga radi rešavanja zajedničkih problema od kojih zavisi budući naš položaj na svetskom tržištu tehnologije. Naš samoupravni sistem, zasnovan na Ustavu je veoma bogat formama za udruživanje rada i sredstava, koji na ravnopravnoj osnovi obezbeđuje interese | delova i celine i na svima nama leži odgovornost za ove procese. Neposredno vezano za problem tehnologije, odnosno kao prvo pitanje i prvi uslov za brži razvoj tehnologije, jeste pitanje naučnoistraživačkog rada. O tome se u poslednje vreme dosta govori i s pravom se očekuju konkretne mere i akcije.
Više nisu sporne ocene i shvatanja o potrebi da nauka zauzme svoje mesto u razvoju. Međutim, u praksi još uvek ima dosta problema za rešavanje i konkretizaciju.
Naime, ako se radi o broju naučnoistraživačkih instituta, on je vrlo impozantan — oko 850. Broj istraživača preko 24.000, ili oko 11 istraživača na 10.000 stanovnika. Po tome, u svetskom naučnom potencijalu učestvujemo sa oko 0,9 odsto, a po ulaganjima za oko 0,5 odsto. Sve su to značajni potencijali.
Međutim, ako se radi o rezultatima, onda su oni ispod bilo koje prethodne kategorije, u poređenju sa svetom. To potvrđuje podatak da u fondu novostvorenog znanja, učestvujemo sa svega 0,2 do 0,3 odsto ili za preko tri puta manje nego što je raspoloživi naš naučni potencijal! Ovi podaci pokazuju da se kao društvo nalazimo pred jednim izuzetnim zadatkom. U doba kada ulaganja u nauku i obrazovanje postaju najunosnije investicije i kada nauka i njena primena postaju osnovni pokretači razvoja,
problemi se postavljaju u svoj svojoj oštrini i složenosti, a naročito sa stanovišta brzine njihovog prevazilaženja.
Znanje i vrhunske tehnologije su postale značajnije od mnogih prirodnih resursa i zemlje koje su to na vreme shvatile, postigle su značajnu komparativnu prednost u odnosu na zemlje koje to nisu, ili nisu uhvatile tu dimenziju u razvojnoj politici.
Otuda, razvoj naučnoistraživačkog rada, njegova organizovnost, stepen integrisanosti sa privredom više nije stvar proste racionalnosti, već uslov daljeg razvoja i privrede i
Standardizacija 1985./br. 11—12