JUS standardizacija

društva, jer mikroprocesorska tehnologija ulazi u razdoblje tzv. eksponencijalnog rasta, kada prodori u nova saznanja predstavljaju skokove koji prevazilaze čitave etape iz prethodnog perioda. U tome, nauka ima izuzetan značaj, jer bez naučnog fundiranja takvih tehnoloških procesa, praktično njih neće ni biti.

Stanje naučne organizovanosti i povezanosti sa privredom je očigledno takvo, da ne odgovara izazovu trenutka u kome se nalazimo. O tome je bilo posebno reči na Saveznoj konferenciji SSRNJ. Brojni su problemi koji optersćuju naučnoistraživački rad, počev od usitnjenosti i nedostatka sredstava, do nedostatka zajedničkih programa unutar same nauke i između nauke i privrede, kao i nedovoljnog podmlađivanja istraživačkog kadra i usavršavanja do vrhunskih saznanja koja su danas prisutna u razvijenom svetu.

U takvoj situaciji, pred svima nama stoje zadaci koje nameću savremeni naučnoistraživački tokovi a koji, po pravilu, stoje iza nove tehnološke revolucije. Ne smemo više da dozvolimo da toliko zaostajemo u odnosu na svet, jer ukoliko se trend zaostajanja ne prekine i dobije sasvim obrnuti smer, preti opasnost da postanemo provincija u tehnološkoj revoluciji, krečući se po periferiji glavnih događaja koji prate eksploziju tehnologija u najpropulzivnijim delatnostima.

Ne radi se tu o opredeljenju, jer mislim da je ono jasno ·

izraženo, već o akcijama i merama koje će to opredeljenje konkretizovati. Na nama je velika odgovornost za promenu odnosa između privrede i nauke. Ostavljajući fundamentalna istraživanja po strani, jer to više nije sporno da treba da ostanu pri univerzitetima, akademijama nauka i u još nekim institutima, odgovorni smo za brži razvoj naučnoistraživačkih centara u okviru udruženog rada, naročito kad se radi o razvojnim i primenjenim istraživanjima. Sa uvođenjem informatike u sve pore društvenog života, fantastično je skraćen put od momenta iznalaženja rešenja, do momenta njegove primene. Praktično, to sve više postaje deo istog procesa, sa savremenom podelom rada i sa vrlo velikim efektimai za privredu i za nauku. Š |

S obzirom da je kod nas situacija takva da je najveći broj naučnoistraživačkih instituta van privrede — oko 70 odsto, što je obrnuto od ostalog sveta od koga, mi kupujemo najveći deo tehnologije i licenci, neophodne su aktivnosti na stvarnom udruživanju nauke i privrede i na postizanju da nauka bude u privredi kod većeg broja disciplina, a ne nauka za privredu. Radi se u suštini o novom kvalitetu odnosa u kome udruženi rad i radnička klasa treba da ima dominantni uticaj na sve tokove reprodukcije i kada nauka postaje neposredna proizvodna snaga društva. Zbog toga, aktivnosti inženjera | tehničara moraju da budu usmerene u pravcu što brže realizacije koncepta razvoja naučnoistraživačkih centara u samoj privredi. To sigurno zahteva čitav niz dodatnih aktivnosti,

Standardizacija 1985./br. 11—12 - ;

jer razvoj takvih centara nije organizaciono pitanje, već krupna promena društvenog odnosa prema naučnoistraživačkom radu, pitanje koje ne sme da znači prostu Dro-

| menu lokacije istraživača, već sastavni deo reprodukcije

u jednoj ili više organizacija udruženog rada, novi Kvalitet odnosa, nove efekte | jaču materijalnu | društvanu snagu naučnoistraživačkog rada. Takav kurs zahteva | preispitivanje rasporeda rada inženjera i tehničara, u čemu ima sve manje mesta rutinskom radu, a sve više stvaralačkom, što pretpostavlja i savremeniju organizaciju rada i slično.

Druga strana istog pitanja se odnosi na obezbeđivanje sredstava za naučnoistraživački rad. Sa dosadašnjim sredstvima koja.iznose oko jedan odsto društvenog proizvoda, očigledno da nije moguće napraviti korenitije promene. Ako se tome doda da su ona rasparčana na veliki broj institucija i programa, bez dovoljno stroge selektivnosti, onda nije čudo što su efekti skromniji od očekivanja, a često ispada da se više finansiraju institucije nego programi. | tu se moraju promeniti odnosi. Moramo što pre da prevaziđemo shvatanje da su izdvajanja za nauku trošak koji opterećuje poslovanje i da tretiramo to kao jednu od najosetljivijih investicija od kojih se s pravom očekuju značajni rezultati, pogotovo kad se radi o domaćoj nauci. Niko nije vodio evidenciju, niti je to do kraja objektivno moguće, ali se može pretpostaviti da u velikom broju milijardi dolara koje smo dali za uvezenu opremu i tehnologiju, ima nekoliko puta više sredstava koje ' proizvođač te opreme izdvaja za svoju naku, nego što smo mi u celini izdvojili na našu nauku. Prema tome, izdvajanja za nauku sa tog stanovišta su relativna stvar, ali najbitnije je da ta dimenzija bude dobro proučena, procenjena, odmerena i primerena trenutku u kome od nauke očekujemo izuzetno značajan doprinos.

Iz ovoga jasno proizilazi stav da udruženi rad treba da preuzme na sebe i zadatak usmeravanja dela sredstava neophodnih za razvoj nauke i tehnologije, polazeći i od činjenice da je to i neposredni i istorijski interes radnič-. ke klase. Promene koje nastaju u nauci, tehnologiji i proizvodnji, predstavljaju i značajne promene u strukturi rada, jer produktivnost, rada sve više zavisi od nauke, tehnologije, inovacija, a sve manje od fizičkog rada. Motivisanost radnika da upravlja savremenim procesima, pretpostavlja povezivanje nauke i privrede na onim tačkama koje čine celinu društvene reprodukcije, oslanjajući se na dostignuća savremene nauke i tehnologije. U tome, domaćaoj nauci koja radi na dogovorenim prioritetima, treba dati primat. | Treće pitanje koje se neposredno postavlja pred sve nas jeste korišćenje raspoloživih kapaciteta. Poznato je da smo do pre nekoliko godina imali jednu od najvećih stopa investicija u odnosu na društveni proizvod zemlje (blizu 40 %). Veliki deo te akumulacije potiče iz dodatne Ee

279