JUS standardizacija
akumulacije iz inostranstva. Mida sa velikim zakašnjenjem, izgrađen je veliki broj industrijskih kapaciteta, uvezeno |je dosta savremene opreme kojoj |oš nije istekao tehnološki vsk trajanja | po tome ne zauzimarno tako loše mesto u svetu. Veliki broj kadrova je osposobljen za _ rad u novim kapacitetima.
Međutim, podatak da u industriji koristimo kapacitet sa nešto preko 70 odsto (uz napomenu da to nije u odnosu na tehnički moguću, već u odnosu na najvišu posžignutu pre:zvesnju u prethodnoj godini) da koeficijent smena iznosi Pnanje od 1,5, uključiv |I dosta praznih hodova u
radnorn vremenu, što u suštini znači još rnanje, kšo | izu-”
zetne mali broj časova rada elektro-motora (oko 2.000) što je posebno indikativan podatak o organizaciji rada, o programima proizvodnje, c podeli rada, o uskim grlima, tehnološkim linijama, o raclonalnosti investicija, o udruživanju | slično, ukazuje da raspolažemo ogrmnim društvenim kapitalom koji se veoma Sporo okreće, veoma sporo stvara prostor za bržu zamenu | sistematski gubi korak sa novim generacijama rnašina koje prirodno nova tehnologija izbacuje na tržište.
Na drugoj strani, u poljoprivredi, gde raspolažemo, bar u nekim granama, vrhunskom tehnologijom, postižemo prosečne prinose koji nas svrstavaju u donju evropsku lestvicu proizvođača. Spadamo u red zemalja sa relativno bogatim resursima vodenih tokova, a navodnjavamo simbolično sa dva procenta tog potencijala.
O saobraćaju, njegovoj strukturi | organizciji, kvalitetu usluga | efikasnosti, a posebno o učešću troškova transporta u ceni koštanja, nije potrebno mnogo govoriti, jer su te činjenice poznate, ali stoji | ta činjenica da se radi o neiskorišćenim kapacitetima. Slično je i u građevinarstvu i drugim granama privrede. -
Ogromne rezerve postoje u standardima | normativima utroška materijala i energije, u mnogim granama industri je, u poljoprivredi, saobraćaju i drugim granama.
Mada sea radi u suštini o relativno klasičnoj strukturi privrede, koja je još u fazi dominacije energetskih | sirovinskih intenzivnih grana privrede, pred sve inženjere | tehničare se postavlja kao neodložno pitanje i zadatak, maksimalno iskorišćavanje radom stvorenih uslova i kapaciteta, da bi se stvorila neophodna akumulacija za uvođenje novih, vrhunskih tehnologija, fleksibilnih tehnologija i automatizaciju, koje će postepeno ali sigurno preuzeti primat u narednom periodu.
Sigurno da se tu radi o dodatnim teškoćama | problemima: o potrebi promene programa proizvodnje, o uskim grlima, nedostatku sirovina i obrtnih sredstava, o neispitanim tržištima, marketingu i slično, operacije koje nije moguće izvesti u crno-beloj tehnici, ali inženjeri moraju preuzeti odgovornost da pokrenu ogroman potencijal u koji smo investirali mnogo, zadužili se, a sada ga ne koristimo. 280
Ne govorim. sada o društveno-ekonomskim uslovima i o merama ekonomske politike koji treba ekonomskom prlinudom da stimulišu na to, već samo o inženjerstvu, koje ima svoju obavezu i odgovornost za optimalno i raciornialno postavljanje tehnologija i organizacije u proizvodnji. To sa sobom nosi i odgovarajući rizik, ali istovremeno i pravo na grešku, pod uslovom da to ne bude alibi za nestručan rad, improvizacije i slično. Uostalom, nema nijednog privrednog poduhvata koji sa sobom ne nosi veći ili manji rizik. S tim treba računati. U eri nove tehnološke revolucije, teško da se može računati sa mirnim vodama u daljem razvoju, jer su borbe na svetskom tržištu isuviše oštre i nema razloga da se ne uhvatimo u koštac sa problemima koji nas sputavaju da se brže uključujemo u međunarodnu podelu rada.
Boljim korišćenjem kapaciteta, otvaraju se i nove perspektive za zapošljavanje velikog broja mladih — Kkvalifikovanih radnika, koji aodinama čekaju na zapošljavanje. Uvođenjem višemesečnog rada, poboljšava se i struktura zaposlenih u korist proizvodnog rada, a bitno će se smanjiti i režija po jedinici proizvoda.
To je prilika da se povede i najšira akcija na inovacijama, tehničkim unapređenjima, i pronalazaštvu, da se to pretvori u pokret u svakom kolektivu, jer nema radnog mesta i nema tehnologije ili tehničkog rešenja, koje ne može biti savršenije, produktivnije, humanije.
Istovremeno, time se otvaraju i mogućnosti udruživanja rada i sredstava, kompletiranje novih linija proizvodnje, podele rada i specijalizacije, a posebno mogućnosti uvođenja novih tehnologija, automatizacije i drugih mera koje će stvoriti materijalnu osnovu za ubrzanu zamenu dela postojeće a pogotovo zastarele opreme.
S obzirom na postojeću strukturu privrede, neophodna je razrada postupka za uvođenje novih tehnologija u postojeću privredu, posebno uvođenje automatizacije, koja je često složenija od uvođenja tehnologija u nove objekte, ali s obzirom na nedostatak akumulacije, ovo bi bio izvanredan poduhvat koji bi inženjeri u konkretnmim organizacijama mogli preduzeti. Primera radi, saopštenja koja su data ovih dana na završenom simpozijumu o genetičkom inženjeringu, ukazuju kakvih sve revolucionarnih promena ima u primeni biotehničkih metoda ne samo u proizvodnji hrane, već i u rudarstvu i drugim granama privrede. Sama činjenica da veliki broj kadrova ima sve više informacija o novim tehnologijama i spremnost da se to konkretizuje, uliva s pravom više optimizma u budući razvoj. Takav kurs sigurno zahteva i preorijentaci-
| ju novih investicionih poduhvata, koji pre svega moraju
biti orijentisani na rešavanje tehnologija i maksimalno korišćenje postojećih kapaciteta, a manje na nove objek-
te.
Sledeće pitanje se odnosi na problem kvaliteta. Zvuči pomalo čudno, ali u eri borbe za uvođenje vrhunskih tehnologija, koje unose revolucionarne promene u čitavu
Standardizacija 1985./br. 11—12