JUS standardizacija

strukturu i organizaciju proizvodnje i bitno menjaju standarde utr-ška energije i materijala, mi moramo u poslednje vreme konstatovati jednu nepovoljnu činjenicu, 8 to je “a ne samo da nismo poboljšali kvalitet naših proizvoda u celini, nego doživljavamo njegov pad, sa nesagledivim posledicama po proizvodnju, dohodak, izvoz, solidnost, poverenje potrošača, posebno van naše zemlje.

Podaci koji se iznose o vraćanju robe iz inostranstva zbog neodgovarajućeg kvaliteta je samo vrh ledenog brega sa kojim s# inženjeri i tehničari moraju uhvatiti u koštac.

Očinaledno je da naše osposobljavanje za uvođenje novih tehnologija, kao | maksimalno korišćenje postojećih kapaciteta, zahteva da i pitanju kvaliteta priđemo sa naučnog stanovišta.

S obzirom na našu orijentaciju da se u daleko većem procentu uključujemo u međunarodnu podelu rada i to sa povoljnijom strukturom nego što je sada, ovo pitanje dobija još više značaja. To nameće potrebu — s obzirom na veliki broj elemenata koji definišu kvalitet — pristupanja konkretnom rešavanju problema i zadataka koji proističu iz tog problema.

To se odnosi, pre svega, na definisanje politike kvaliteta i na toj osnovi planiranja kvaliteta, kako u društvu u celini, tako i u organizacijama udruženog rada, jer od toga umnogome zavisi razvoj proizvodnje, a posebno izlazak na spoljnje tržište.

Međutim, kvalitet nije večito utvrđena kategorija, već izuzetno podložna uticaju promena u tehnologijama,što nameće potrebu permanentnog istraživanja i razvoja kvaliteta, upravljanja kvalitetom u udruženom radu, definisanja kvaliteta novih proizvoda, atestiranja, a posebno uključivanja u međunarodne sisteme međusobnog priznavanja' ispitivanja i atestiranja.

S obzirom da je pitanje kvaliteta, u širem smislu reči, izuzetno potencirano u Dugoročnom programu ekonomske stabilizacije, pred inženjerima i tehničarima stoji zadatak da se okrenu pitanjima kvaliteta u svakoj organizaclji, u svakoj sredini, jer kvalitet je kategorija koja najviše može da primi rezultate znanja i vrhunskih tehnologija, a tome inženjeri i tehničari mogu dati izuzetan doprinos. Od ne manje važnosti za naš rad jeste i pitanje produktivnosti rada. Po svojoj suštini, produktivnost je sintetički pokazatelj više faktora koji deluju u procesu rada,a praktično ogledalo i indikator stepena razvijenosti ili nerazvijenosti jedne privrede. Savez inženjera i tehničara, zajedno sa PKJ, SSJ i mnogobrojnim organizacijarna | drugim institucijama organizuje svake qodine savetovanja o produktivnosti. Skoro da nepostoji nijedan aspekt produktivnosti rada koji nije naučno i praktično osvetljen. PIsane su čitave knjige, brojni zaključci su doneti, ali ipak produktivnost je u poslednjih nekoliko godina bila u stal-

Standardizacija 1985./br. 11—12

nom padu. Tek prošle godine, po prvi put je ponovo počela da raste. Najteža stvar je što se u organizacilams udruženog rada o produktivnosti vrlo malo govori, a još manje je to deo poslovne politike, sastavni deo samo upravnih društveno-ekonomskih odnosa. Izgleda da su infiac:ja i euforija rasta cena zadale veoma jake udarce borbi za produktivnost, ier su putem jednokratnih | vrtcgiavih skokova cena, bar za kratko vreme rešavani neki problami dohotka.

Međutim, prava bitka za stabilizaciju zahteva da se mcramo okrenuti suštinskim pitanjima borbe za produktivnost, kao jedinom pravom elementu borbe za realni dohodak, za ozdravljenje privrede i za izlazak iz ove situacije. Mora se povesti akcija u svim kolektivima u vezi sa pravim pitanjima, a produktivnost se mora ponovo UvVO-

- diti na glavna vrata.

Pasivna trka sa cenama, ne može biti zamena za Kkvalitativne faktore ekonomije reprodukcije, jer ona vodi samo daljoj degradaciji produktivnosti, obezvređivanju kreativnog rada i permaneninoj preraspodeli dohotka od više produktivnih ka manje produktivnim.

Ogroman broj inženjera i tehničara može da povede takvu aktivnost u svakoj organizaciji, u svakoj ustanovi, u svim sredinama i rezultati neće izostati. Zbog toga ta akcija ne sme biti načelna, već sasvim konkretna.

S obzirom na brojnost elemenata koji mogu da utiču na produktivnost, nužni su i konkretni programi borbe za njeno povećanje, nužne su promene u organizaciji, u tehnologiji, u afirmaciji pronalazaštva, racionalizatorstva i tehničkih unapređenja kao i preduzimanje drugih mera koje se moraju razraditi i po njima raditi.

Drugarice i drugovi,

Nova tehnološka revolucija, problemi kvaliteta, produktivnosti, novi materijali, informatika i druga pitanja karakteristična za novu eru koja je pred nama, nameću kao prevashodno pitanje, obrazovanje inženjersko-tehnič kog kadra. Najveća revolucija u tome je svakako u inženjerskom poslu u širem smislu reči, gde treba da se fizički rad zameni robotima, a radnik da se sve više osposobljava da upravlja računarima, da Ih hrani sve novijim i novijim programskim zadacima i da može primiti masu informacija o tome i donese potrebne odluke. To nisu pobolišanja niti unapređenja, već radikalne promene u strukturi proizvodnog rada i upravljanja procesima. Praktično, promene koje se dešavaju u tehnologiji — a one su sve krupnije — nameću potrebu uspostavljanja principa permanentnog obrazovanja za sve.

Neophodno je da ceo sistem obrazovanja prilagodi nastavne planove i programe novim zahtevima savremenog sveta i to od osnovnog obrazovanja, preko srednjeg, do

281