JUS standardizacija

lonu u kodnoj tabeli, dok drugi nibl određuje vrstu u kodnoj tabeli. Na ovaj način je svaka pozicija u kodnoj tabeli određena u preseku vrste i kolone. Ove pozicije se označavaju u obliku razlomka (npr. 03/07) pri čemu su i imenilac i brojilac uvek dvocifreni. Prvi broj u razlomku određuje kolonu a drugi vrstu u kodnoj tabeli. Brojevi vrsta i kolona uzimaju vrednosti iz segmenta 00 do 15 što odgovara heksa vrednostima 0 do F.

Skup od 94 grafička znaka

« Ga » o o = o> SS ROI CI o

znaka

fičkim znacima su umesto kolona počevši od druge pa na više, dodeljene kolone od četvrte na više. Pored toga što kodovi odgovarajućih grafičkih znakova nisu bili na istim pozicijama u kodnoj tabeli, poseban problem je predstavljala šarolikost upravljačkih funkcija (znakova) koje su takođe zauzimale različite pozicije u kodnoj tabeli. Sve dotle dok su sistemi sa svojim hardverom bili zatvoreni, ovo nije predstavljalo poseban problem. ića-

Skup od 94 ili 96 grafičkih znakova

Skup od 32 upravljačka

Slika 1 — Struktura 8-mo bitnog koda

Kodna tabela sadrži ukupno 16x16 = 256 pozicija koje su numerisane 00/00, 00/01, . . . do 15/15.

Ono što je predmet standardizacije B8-mo bitnih kodova je namenska dodela pozicija u kodnoj tabeli za određene primene. U tom smislu definisani su sledeći elementi osmobitnog koda:

CO — skup od 32 upravljačka znaka na pozicijama kolona 00 i 01,

C1 — skup od 32 dodatna upravljačka znaka na pozicijama kolona 08 i 09,

SP — znak za razmak na poziciji 02/00,

DEL — znak za ispuštanje na poziciji 07/ 15,

GO — skup od 94 grafička znaka na pozicijama 02/01 do 07/ 14,

G1 — skup od 94 ili 96 grafičkih znakova na pozi-

cijama 10/01 do 15/14 ili 10/00 do 15/15 respektivno. Odmah treba reći da većina kodova koje su koristili proizvođači u početnom periodu nije zadovoljavala pomenutu strukturu tako da su bili nestandardizovani. Tako na primer, u već pomenutom EBCDIC kodu, gra-

Standardizacija 1987./br. 1—2

da se pristupilo razmeni datoteka problem je rešen putem konverzije kodova grafičkih znakova. No kada se pojavila potreba da se određeni zapis iz datoteke na jednom računaru, prikaže na izmeštenom terminalu drugog proizvođača, javili su se problemi skopčani sa razlikama u upravljačkim znacima (funkcijama) i njihovoj interpretaciji. Pri tome su razlike postojale kako u pogledu repertoara tako i u pogledu različitih pozicija u kodnim tabelama. Izlaz iz ovakve situacije je ili konverzija kodova u slučaju da se radi o upravljačkim znacima, ili zamena upravljačkih funkcija prema zajedničkom repertoaru upravljačkih funkcija. Radi dobrog razumevanja navedenih problema treba se podsetiti da je upravljački znak, upravljačka funkcija koja je kodovana jednom jedinom kombinacijom bitova (jednim bajtom), dok upravljačka funkcija može biti ili znak ili funkcija kodovana sa više bajtova.

Zbog toga se javila potreba identifikovanja repertoara upravljačkih funkcija nezavisno od koda kojim su one kodovane. Ovaj problem je predmet posebnog standarda ISO 6937/3, dok je u SFRJ izrada ovog standarda u

295