JUS standardizacija

toku. Nakon identifikovanja upravljačkih funkcija od interesa, strane koje učestvuju u razmeni se dogovaraju o „zajedničkom sadržaocu” (kodu koji razumeju obe strane), na kome će upravljačke funkcije {i grafički znaci) biti prezentirane, a potom ih svaka strana prevodi u upravljačke funkcije na svom sistemu. To je jedan od osnovnih problema sa kojim se susreće telematska služba videoteks u slučaju kada koristi baze podataka koje nisu namenski kreirane za potrebe ove službe. Postoje čak i ideje da bi u budućnosti upravo videoteks mreža mogla biti taj zajednički substrat u obliku koda koji svi učesnici razumeju.

Dok je problem 8-mo bitnih kodova za potrebe telematskih službi rešen u standardu ISO 6937/2 time što je dopušteno da jedan grafički znak bude kodovan sa dva i više bajtova, za potrebe razmene datoteka u toku je izrada čitavog niza 8-mo bitnih jednobajtnih kodova ISO 8859/1, /2, /3, /4 . . . . Prema odredbama ISO 6937/2 dozvoljeno je korišćenje više bajtova po znaku, dok serija kodova 8859/xx dozvoljava jedan bajt po znaku. U istom smislu se razlikuju i JUS I.B1.011 i JUS I.B1.012/13 sa druge strane (koji su u pripremi).

Ono što je zajedničko za sve ove 8-mo bitne kodove je činjenica, da su oni tako struktuirani da im je u levoj polovini kodne tabele u kolonama 02 do 07 smešten sedmobitni ASCII (ISO 646) kod, dok seu kolonama 10 do 15 kodne tabele nalaze kodovi za znake koji su odabrani po nekom zajedničkom kriterijumu. Najčešće su ti kriterijumi pripadnost određenom regionu (Istočna Evropa, Zapadna Evropa, Muediteran, grupa jezika čije je pismo zasnovano na ćirilici i sl.)

c. Dvobajtni kodovi

Ovi kodovi predstavljaju logičku nadgradnju 8-mo bitnih (jednobajtnih) kodova u cilju povećanja broja pozicija u kodnoj tabeli. Kolone u kodnoj tabeli određene su sa decimalnom vrednošću prvog bajta, a vrste decimalnom vrednošću drugog bajta. Na ovaj način je definisana

kodna tabela koja poseduje 256 x 256 pozicija, što

iznosi 64K. | u ovom slučaju ovako velika kodna tabela je bila potrebna u cilju povećanja mogućnosti kodovanja dalekoistočnih repertoara znakova (kandži alfabet). Repertoar znakova u ovom alfabetu je veoma bogat i iznosi oko 50.000 znakova, tako da mu je dvobajtna struktura koda dovoljna. Što se tiče dodele pozicija znakova unutar kodne tabele, pristupilo se standardizovanju koje još sada nije u završnoj fazi. Postoji više verzija, s tim što se želi da unutar kodne tabele pored · kandži znakova budu prisutni znaci engleskog alfabeta i 'neki specijalni grafički i upravljački znaci,

Najnovija istraživanja pokazuju da se umesto opisane strukture sa dvo-bajtovskim opisom pozicija kodnih znakova (B x 8 pozicija znakova) u tabeli, u poslednje

296

vreme razmatra čisto 1G-to bitni kod. Kod njega se 16 bitova posmatra kao poseban entitet, a ne kao dva uzastopna bajta (okteta). Ovakav pristup je prilagođeniji novijim 1G-to bitnim procesorima, i pruža pregledniju strukturu kodne tabele iako je broj pozicija isti kao i kod tabele tipa 8 x 8.

S obzirom na raspoloživi broj pozicija u kodnoj tabeli, u SZS se razmatra mogućnost registrovanja digrafa Nj, Lj i Dž kao posebnih znakova dobijenih sažimanjem digrafa na jednu poziciju znaka. Ovakav pristup bi olakšao transliteraciju tekstova iz latinice u ćirilicu, razne postupke sortiranja i sl. Važno je istaći to da se u istoj kodnoj tabeli predviđaju kodne pozicije za ISTOVREMENO kodovanje znakova ćirilice, latinice i kandži znakova u ISTOJ kodnoj tabeli.

d. Višebajtni kodovi koji se tumače kao jednobajtni

U osnovi ovih kodova je ideja da vodeći bajt određuje poziciju znaka u kodnoj tabeli, koja može biti 7-mo ili 8-mo bitna, dok prateći bajt(ovi) daju neki podatak o samom znaku. Najčešće se radi o atributu vezanom za taj bajt. Tako na primer prva tri bita u pratećem bajtu mogu opisivati boju prvog plana, druga tri boju drugog plana a ostala dva bita bljeskanje ili treperenje. Boje prvog i drugog plana se u navedenom primeru biraju iz skupa (palete) od osam boja.

Drugi primer kodova kodovanih sa više bajtova je uzet iz ermeričke verzije standarda za videoteks (NAPLPS). Dok prvi bajt u nizu opisuje kod operacije (OPCODE) potonji bajtovi predstavljaju operande za izvršenje same operacije. Zavisno od operacije, broj bajtova može biti nula 1, 2, 3 i više bajtova. Po pravilu prateći bajtovi imaju bit najveće vrednosti isti kao ı vodeći bajt.

: e. Tehnika proširenja kodova

Dok su dvobajtni kodovi pogodni za jezike sa velikim brojem grafičkih znakova u koje spadaju kineski ijapanski, dotle je njihova primena prilično nepraktična u evropskim jezicima. Broj identifikovanih grafičkih znakova u 42 evropska jezika čije je pismo zasnovano na latinici je oko 350. Doda li se tome još i 51 jezik slovenskih i nekih azijskih naroda koji koriste ćirilično pismo ukupan broj znakova ne bi big veći od 500 do 600, nasuprot 50.000 koliko je identifikovano u japanskom i kineskom kandži skupu znakova.

Zbog toga bi veliki broj pozicija u kodnim tabelama bio prazan u slučaju da se dvobajtni kodovi koriste u Evropi, ili Americi.

Osim toga u praksi. se veoma retko javlja potreba da svi znaci budu prisutni u jednoj kodnoj tabeli istovremeno. U iom cilju se radije pribegava tehnici proširenja 7-mo bitnih ili 8-mo bitnih kodova. Postupak se sastoji u tome

Standardizacija 1987./br. 1—2