JUS standardizacija

— SAP Vojvodina (srpskohrvatski, mađarski, rusinski, slovački i rumunski, član 5. Ustava SAP Vojvodine). Na bazi analize ovih jezika je identifikovan skup alfabetskih znakova koji su uneti u već pomenuti standard JUS I.B0.001. Ovome su dodati i posebni grafički znaci (neki matematički simboli, dijakritični i drugi grafički znaci) prema standardu ISO 6937/2—Skup znakova

za razmenu teksta.

U sadržaj ovog standarda su ušli grafički znaci ali ne i upravljačke funkcije i upravljački znaci koje su predmet drugih standarda. Pri tome treba imati u vidu da je znak (eng. character) član skupa elemenata koji se koriste za organizaciju, upravljanje i prikaz teksta. Ovi znaci mogu biti grafički, tj. oni koji se mogu prikazati grafičkim simbolom, ili upravljački, koji predstavljaju upravljačku fuhkciju od jedne kombinacije bitova.

Identifikovani grafički znaci se mogu jednoznačno odrediti putem grafičkog simbola, naziva ili pomoću međunarodno usvojenog identifikatora, koji je nezavisan od kombinacije bitova kojima je znak pri kodovanju pridružen. Pored identifikacije potrebnog repertoara znakova, od interesa je dati napomene o njihovoj transliteraciji. Pod transliteracijom se podrazumeva prikazivanje znakova ćirilice znakovima latinice i obrnuto. S obzirom da se srpskohrvatski jezik podjednako može prikazati i na latinici i na ćirilici, ovaj problem postaje fundamentalan. Pri tome je otežana stvar time što se znaci Dž, Lj i Nj u latinici prikazuju dvoslovnicima a u ćirilici pojedinačnim znakovima. Zbog toga je razmatrana upotreba ligatura. Izrada standarda po ovom pitanju je u toku, njegova oznaka je JUS l.B0.002 i ima status nacrta.

2. RAZVOJ KODOVA SA STANOVIŠTA PRIMENE

Problem kodova je star koliko i sama računarska tehnika. Pre toga su u telekomunikacijama korišćeni uglavnom kodovi u domenu telegrafije (npr. telegrafski kod ITA 2).

Razvojem računarske tehnike pojavila se potreba za kodovanjem šireg skupa upravljačkih i grafičkih znakova koji se nisu mogli kodovati petoznačnom azbukom (kodom) kao što je ITA 2 (maks. 32 znaka). Zbog toga su postepeno uvođeni G-to bitni, 7-mo bitni, kasnije i 8-mo bitni kodovi, a u poslednje vreme i dvobajtni kodovi. U daljem tekstu će se analizirati razvoj kodova sa stanovišta primene.

Razvoj kodova se ne može posmatrati nezavisno od razvoja računarske tehnike, razvoja telekomunikacija, a u poslednje vreme i njihove sprege koja rezultira u čitavom nizu novih usluga u telekomunikacijama. Tu se pre svega misli na nove telematske usluge kao što su teletekst, radio-tekst, teleteks i videoteks, zatim na tehniku prenosa podataka, i to kako u pogledu razmene datoteka

292

·{eng. file transfer), tako i u interaktivnom radu izme-

štenih terminala pri distribuiranoj obradi ili potraživanju podataka.

Zbog toga će razvoj kodova biti posmatran posebno pri obradi podataka unutar zatvorenih računarskih sistema, nasuprot kodova koji se koriste prilikom razmene podataka. Pored toga, pri prenosu podataka razlikovaće se kodovi koji su upotrebljeni za razmenu datoteka od kodova koji se koriste za razmenu podataka kojaje takve prirode, da će ti podaci neposredno po okončanju prenosa biti iskorišćeni za neku aktivnost.

U prvom slučaju razmene se implicitno podrazumeva da će se naknadno vršiti dodatna obrada nad podacima prenetim u okviru datoteka, nasuprot drugom slučaju, kada će preneti podaci biti iskorišćeni za izvršenje neke aktivnosti (prikazivanje, izvršenje neke upravljačke funkcije štampanje i sl.), pri čemu se ne vrši nikakva naknadna obrada.

a. Zatvoreni računarski sistemi

Prve generacije računara su u najvećem broju slučajeva bile korišćene za lokalne „,bach” obrade, bez potrebe za bilo kakvom razmenom podataka sa drugim računarima, sa izuzetkom razmene putem odštampanih tekstova koji su se naknadno ponovo unosili u drugi računar. U takvom načinu rada korišćeni kod pri obradi je bio interni, tako da je bio od drugorazrednog značaja. Zatvoreni u „Svoje“ sisteme korisnici se nisu preterano interesovali za različitost kodova koje je kao takve definisao sam proizvođač. Sasvim jasno, svaki proizvođač je sam definisao neki svoj kod u odsustvu bilo kakve standardizacije. Problem se posebno zaoštrio kada su računari izvoženi u druge zemlje koje su imale poseban nacionalni repertoar znakova koji je dodatno morao biti kodovan. Il tu je svaki proizvođač sam ,,rešavao” probleme drugih zemalja tako da su pojedine zemlje vrlo brzo dobile po nekoliko različitih međusobno nekompatibilnih nacionalnih kodova.

Ono što karakteriše ovaj period je to da su kodovi, koji su korišćeni u zatvorenim sistemima, bili uglavnom d-mo bitni. Za ovo postoji bar dva razloga. Prvo, broj pozicija znakova u kodnoj tabeli je 256, što je bilo sasvim dovoljno za kodovanje potrebnog skupa znakova za većinu nacionalnih kodova. Isto tako i repertoar upravljačkih znakova je bio dovoljan za tadašnje potrebe obrade podataka. Drugo, u odsustvu bilo kakvog transfera podataka nije postojala mogućnost greške u prenosu, odnosno potrebe za angažovanjem pariti ček bita u prenosu.

U najvećem broju slučajeva je korišćen EBCDIC (Extended Binary Coded Decimal Interchange Code) u nedostatku bilo kog drugog poznatog standardizovanog koda. Pored ovoga koda korišćen je i čitav niz drugih

E CE VENE yu CMAR O OT "ARE __E__-___-_-___-_ =___ LO LL O

Standardizacija 1987./ br. 1—2