JUS standardizacija

ipak, najveću teškoću predstavljaju ugovori o ustupanju izZgradnje investicionog objekta stranom izvođaču, kada je predmet ugovora izrada investicionog programa ili izrada studije o podobnosti investicije, ili pružanje stručne pomoći u toku gradnje, kada po pravilu nisu definisani oprema i radovi u smislu provere usklađenosti sa tehničkim propisima. Ovakvi ugovori često predstavljaju čiste kupoprodajne ugovore, koji imaju tretman ustupanja izgradnje investicionog objekta stranom izvođaču samo, npr. zbog odredbi u ugovoru o nadzoru nad montažom.

Zapažanja o sadržaju ugovora o transferu tehnologije i ustupanju gradnje investicije stranom izvođaču u pogledu stan-

dardizacije: — U preko 90 % slučajeva u ugovorima nije uopšte ni spomenuta standardizacija, ili je uopšteno rečeno da će predmet

ugovora biti u skladu sa npr. DIN standardima.

Ovo je u suštini odraz neshvatanja koristi i olakšane realizacije ugovora koje pruža primena tehničkih propisa i standarda i istovremeno prihvatanje potpune zavisnosti od stranog partnera čak i za zahteve, uslove i karakteristike koji su u toj meri dokazani i provereni, da su standardizovani, kao i tretiranje provere usklađenosti sa jugoslovenskim propisima, kao puke formalnosti odnosno čistog administriranja koje samo otežava odobrenje odnosno registraciju ugovora. Na žalost, saznanja o koristi od primene tehničkih propisa u realizaciji ovih ugovora obično dolaze kasno, kada nastanu ozbiljne teškoće bilo u vezi sa inspekcijskim nadzorom, servisiranjem, rezervnim delovima, u odnosima sa inopartnerom i sl.

Sve ovo ukazuje i na svu delikatnost uloge nadležnog organa za poslove standardizacije (Saveznog zavoda za standardizaciju) u ovim slučajevima, a u sprovođenju saveznih zakona.

Formalno odbijanje da se razmatraju ovakvi ugovori bez podataka o standardima, praktično se ne sprovodi, jer je standardizacija od stvaranja i donošenja do primene standarda i propisa u nekom smislu sastavni deo privrede odnosno upućena je na saradnju sa privredom. Ove teškoće se rešavaju neposrednim kontaktima stručnjaka Saveznog zavoda za standardizaciju sa predstavnicima zainteresovanih OU R-a, u smislu naknadnog utvrđivanja standarda i propisa koji će se primenjivati u realizaciji pojedinih ugovora, što ne ide uvek lako, pa i pored koristi od konkretnog informisanja o standardima i propisima, ne predstavlja rešenje ovog problema.

— U priličnom broju slučajeva, predmet ugovora nije jasno definisan u pogledu standardizacije, zbog kombinacije elemenata transfera tehnologije, ustupanja investicionih radova stranom izvođaču, kooperacije, pa praktično i uvoza repromaterijala i opreme, kada je teško razlučiti za koje proizvode se proverava usklađenost sa jugoslovenskim propisima.

— U nekim slučajevima, kada ugovorom nije uopšte predviđena primena standarda i propisa, strani partneri na naknadni upit dostavljaju listu standarda koji uopšte nisu od značaja za predmet ugovora (npr. za procesno postrojenje navode

standarde za vijke, podloške, opruge, ležaje, i slično), što

očito govori o nivou saradnje.

494

Ugovorima o pribavljanju materijalnog prava na tehnologiju (slučaj pribavljanja tehničke i tehnološke dokumentacije za proizvodnju) retko se predviđa obaveza našeg OOUR-a da izvrši usklađivanje te dokumentacije sa jugoslovenskim propisima. (tzv. ,,nostrifikacija” strane dokumentacije), čime bi u znatnoj meri bili otklonjeni nesporazumi sa nadležnim organima inspekcije, a ujedno bi se izvršila u izvesnom smislu i provera primenljivosti rešenja sadržanog u stranoj dokumentaciji. — Davanje mišljenja odnosno potvrde o usklađenosti predmeta ugovora sa jugoslovenskim propisima takođe bi moralo da predstavlja kompleksniji posao od gole konstatacije da li ima ili nema JUS-a, ili predmet ugovora je usklađen ili nije sa odgovarajućim propisima. Mogućnosti za to postoje u već navedenim kontaktima predstavnika zainteresovane privrede i saradnika Zavoda, ali ne onda kada je već sačinjen i potpisan ugovor, zatim u obrazloženju datog mišljenja od-. nosno potvrde, a po potrebi i posebnim ukazivanjem na delove ugovora koji nisu u skladu sa principima i ciljevima standardizacije naše zemlje.

Dosadašnje iskustvo u radu na ugovorima o licencama i ugovorima o ustupanju izgradnje investicionog objekta stranom izvođaču ukazuje na moguće pravce poboljšanja iznete situacije u sledećem:

— Potrebno Je izvršiti izmene Zakona po kojima se zaključuju ovi ugovori, u smislu jasnijeg utvrđivanja obaveza naših OUR-a i Saveznog zavoda za standardizaciju, vodeći računa o slučajevima koji realno mogu nastati.

— Na određeniji način utvrditi obaveznost ugovorenog regulisanja primene tehničkih propisa — ne zbog olakšavanja rada SZS, već zbog ciljeva koji se ostvaruju samom primenom tehničkih propisa odnosno međunarodnih ili stranih nacionalnih, koji nisu u suprotnosti sa jugoslovenskim.

— Standardizacija je vid najlakšeg i najjeftinijeg transfera znanja i iskustva i treba je znatno više koristiti uopšte, a posebno kada se vrši transfer tehnologije.

— U kontaktima i saradnji sa stranim partnerom neophodan je, pored selektivnosti pri izboru same nove tehnologije i selektivan izbor i standarda i propisa koji će se primenjivati. -- Kada je god to moguće, treba prekinuti praksu primene stranih nacionalnih propisa, koja je zasnovana na tradiciji ili na i danas pogrešnoj pretpostavci da su strani standardi uvek bolji od jugoslovenskih, ne vodeći računa o različitosti uslova, iskustava i potreba u donošenju i primeni.

— Licencni ugovori i pribavljena tehnologija trebalo bi da budu osnova daljeg razvoja tehnologije, pa i inoviranja postojećih ili donošenja novih standarda za proizvode i radove koji su predmet ugovora. (Na žalost, do sada to nije bio slučaj, čak se može reći da su ovi ugovori najčešće izazivali nezainteresovanost tih organizacija za jugoslovensku standardi zaciju u periodu korišćenja licence).

— Da bi se više primenjivali jugoslovenski propisi i standardi, neophodno je da se unapredi sistem standardizacije kojim će se uspešnije uticati na ostvarivanje i održavanje teh-

Standardizacija 1987./br. 7—8