Kalendar Prosveta. [Za god.] 1928

43.

Морамо овдје напоменути, да их има мало оних, који су одмах потпуно схватили важност и улогу Православне Српске Цркве у прошлости и будућности њезиној.

Неки, који су се у нас бавили вјерским питањима, због необавијештености или нетачне обавијештености, нијесу разли– ковали ни разврставали та питања по њиховој важности, и хитности за рјешавање. Неки нијесу ни настојали, а ни хтјели, да буду обавијештени.

Стога је утрошено доста времена и материјалних средстава у празним дискусијама о питањима споредне важности, док су она многа најважнија питања била остала дуго нетакнута. Е У Србији и Црној Гори, гдје је народ створио и бранио државу и имао јаку не само националну, него и државну и уставну свијест, до Ослобођења и Уједињена имао је државну цркву, па су многи очекивали, да ће тај облик црквеног уре– ђења протегнути се на све остале ослобођене обласне цркве.

У оним обласним црквама, гдје је постојала вјерско-црквена автономија, у којој је био дуго концентрисан не само вјерски, него и сав национални рад и гдје су с тога биле јаке вјерско-самоуправне навике, одмах је по ослобођењу народ почео тражити, да му се успостави за вријеме рата укинуто самоуправно-црквено уређење, па да се исто усаврши и проведе у цијелој уједињеној цркви. Али се за дуго није код надлежних наишло на потребно разумијевање, него су чињене разне сметње и погрешке, ради чега се најприје у појединим мјестима појавио, а касније непрестано ширио покрет за самоуправно уређење Уједињење Српске Цркве.

Народ тврдо вјерује, да су његови захтјеви о учествовању у црквеној управи не само оправдани него и неопходно потребни за правилан развитак и напредак Уједињене Српске Цркве. Настала су о црквеној организацији разна мишљења, која су се до сада доста приближила, али се нијесу ни изједначила, него постоје у њима још знатне разлике.

Између садашњих државних и црквених представника постоји разлика у мишљењу о томе, како ће се црквено уређење провести и какво ће и на који начин државна организација примити на се обавезе према црквеној организацији, која прима на се обавезу, да државу помаже у постизавању њезиних циљева.

Српска Црква није заслужила и није никако могла очекивати извјесне сметње и неоправдане примједбе, па се нада

и с правом очекује, да ће се удовољити њезиним оправданим захтјевима.

Између епископата с једне и свештенства и вјерних с друге стране постоји начелна разлика у томе, у коликој мјери и на који начин ће свештенство и вјерни учествовати у црквеној управи. Израђени су различити предлози »Закона о Српској Православној Цркви« и два »Нацрта Црквеног Устава.«