Književne novine

oštar

"Gea tI Tira Tir Tarn

Savremenost

i dramaturgija

(Nastavak sa | strane)

ljudi“, bačenih na društveno „dno“ — dotle savremeni dramski pisci (Miler, Odets, Raja, Vilijams i drugi) sve se više bave analizom potencijala „malog čoveka“, ukazujući da njegova etika i konstruktivnost imaju snagu „nagona (Miler).

Razvijajući se na liniji ibzenovski stručnog komponovanja i čehovljevske težnje da se Životna tragika izrazi „poezijom poteksta“ — savremena dramaturgija traži da napisana reč ima ne samo potekst kao „poetsku dimenziju“, nego i kompoziciju celine koja će po dejstvu i neposrednosti biti „poetska“. Savremena ocena, baš kao i moderna skulptura, naprimer, sve oštrije pravi razliku između formalne „lepote izraza“ i Životnc „Snage izraza“. I dok prva („lormalna lepota“) može da „Oopije čula“, druga ima za cilj da u Životna zbivanja prodre „dublje od čula“, Otuda u modernoj dramaturgiji preovlađuje maksimalno funkcionalan i poetski koncentrisan dijalog (Vilijams, Ing, Breht).

Zato sc i može govoriti o novoj orijentaciji savremene dramaturgije koja sve više traži i ostvaruje „poeziju teatra“ tj. „poetski realizam“ kao stil. (Setimo se psihološke drame „Vrati se mala Šebo“ od Inga, u kojoj su poetski elementi zasnovani na Ssugestivnoj atmosferi i „mirnom nespokojstvu“ tj. „poetskom rasporedu“ cksplozija). JI kad svoju koncepciju tike“, boreći se za „scensko oform-

Breht „epske drama-–

je ostvarivao

ljenje epskih sadržaja“, dotle će, naprimer, Kristifor Fraj da se bori dramu“ kakvu nagovestio još Eliot. (Hliotova komedija „Koktel-partija“ ustvari, poetiziranje salonske kon-

za „poetičnu Je

je,

verZaćije).

Pored ovako koncipirane dramaturgije i, u izvesnom smislu, nasuprot njoj, savremena francuska drama (Kokto, Salakru, Žirodu, Anu, Sartr) intimno je bliža klasičnoj dramaturgiji Što potvrđuje brojnost modernizacije starih grčkih tragedija (Orest, Antigona, Elektra). Ali i pored ove delimične „tematske posebnošti“

francuska „dramaturgija, uopšte uzev, nosi i obeležia osnovne težnje ka „poetskom realizmu“

u kome pulsira i strasnost borbe i individualna snaga koja prerasta u opštedruštvenu, istorisku vrednost. Ako napravimo letimičan pogled na „razvojne čvorove“ savremene drame, naprimer od O'Nila (osnivača američke moderne dramaturgije) uočićemo činjenicu da savremena drama proširuje i obogaćuje funkciju pozornice sluŽeći se kvalitativno novim „dimenzijama reči“. I pozornica nije više samo iluzionistička podloga neke zamišljene realnosti koja je okružena zidovima, već ona postaje središte i vizuelnih i akustičkih čari koje imaju svoj „nenadoknadivi višak“ — poetičnosti, i maksimalno proširenu vrednost tj. „neograničenu prostornost“. Zato savremena dramaturgija teži da na poetski način organizuje životnu istinu da bi ona delovala još jače. Znači da se proširuju granice pozornice zahvaljujući smisaono dimenzionalnom, poetskom obogaćenju dramske reči uopšte, koja se u novim Životnim #tJ. kompozicionim odrosima produbljuje, U modernoj dramaturgiji je porasla i izražajna vrednost same kompozicije, jer se ona sve više ispoljava ne kao tehnički „Spolja organizovani red misli i osećanja“ nego i kao unutarnji,

sadržajni kvalitet drame» tj. i kompozicija svoju poetičnost „uliva“ u sadržaj reči da bi ona bila korenitija i mogla što više da poraste. .

| RAGAJUĆI za „počzijom u svakodnevnom“ dramaturgija filmskog. neorealizma je ostavila iza sebe niz velikih ostvarenja koja znače „orijentacione tačke“ i u razvoju savremene drame. „Unutarnja problematika „malog, čoveka“ postaje zajednička, u izvesnom smislu i centralna tema, kako pozorišne tako i filmske dramaturgije, pa nije čudno što i u metodi obrade, tehnici, ima sve više podudarnosti i uzajamnog oplođavanja.

Nije ovde u pitanju samo upotreba filmske tehnike u pozorišnom komadu (senzacionalno | primenjena još prc četiri decenije u komadu KElmera Rajsa „Na sudenju“). Razbijanje klasične dramaturgije i njenih mehaničkih propisa o jedinstvu radnje, Vvremena i mesta, izvršila je već antiklasicistička, romantičarka dramaturgija koja će, iako svojom teorijom i praksom oslonjena na Šekspira, dijalektički, nužno zapasti u stramputice.

I nasuprot nekadanjem kanoniziranju dramaturških principa, savremenog, dramskog, pisca karak-

teriše krajnja sloboda u izboru forme, pa nije čudo ako isti

pisac pri obradi nekog svog dela upotrebi kompozicioni oblik koji je u punoj suprotnosti.sa pret(Uporedimo, samo dve Milerove drame:

naprimer, „Svi

hodnim.

moji sinovi“ i „Sınrt trgovačkog putnika“, ili „Čekajući Lueftija“, „Zlatnog dečaka“ ili „Provincijalku“ — Klifordn Odetsa). Ova sloboda pozorišnog, pisca da iznalazi i primenjuje sve kompozži-

cione forme, koje su scenski održive, inspirisana je i filmskom dramaturgijom.

Ukažimo uzgred i na jedan moment u savremenoj dramskoj

tehnici koji će najbolje ilustrovati uzajamnc uticaje i VEZU iZmeđu filmske i pozorišne dramaturpije. Ne samo što je filmski scenario morao preuzeti neke principe dramskog; komponovanja, prenošenje pozorišnih dela na platno nametnulo je filmskoj dramaturgiji mnoge osobenosti „pozorišnog, izražavanja“ kao što se i savremena drama bez obzira na svoju posebnost, sve više služi elementima filmske kompozicije, filmskom ckspozicijom, naprimer.

U težnji da što brže uvuče publiku u sukob koji prikazuje, tj. želeći da gledaoci još u početku pozorišnog komada dožive „emocionalni šok“, moderna drama napušta stara, klasične forme ekspozicije i primenjuje nove, „filmske“. A njihova je funkcija da savremenog gledaoca što pre otkinu od mnogobrojnih briga i problema sa kojima je ušao u gledalište. (Setimo se, naprimer, početka u drami „Duboko plavo more“ od Ratigana).

Ako analiziramo postupak u savremenoj pozorišnoj tehnici u vezi sa stvaranjem „akcionih preokreta“, „emocionalnih preloma“ i uopšte svega što se može označiti kao „kompozicioni zglob“ onda ćemo i tu osetiti plodne uticaje filmske dramaturgije koja se uveliko koristi i psihologijom savremenog. gledaoca, pa je sasvim razumljivo što i pozorišna dramaturgija odatle izvlači sve više potsticaja ı iskustva.

(lyaasrig da je „običan čovek isto toliko pogodan predmet za tragediju u njenom najvišem smislu kao što su bili kraljevi“, Miler uveliko doprinosi oslobođenju savremene dramaturgije od ostataka zablude po kojoj su dimenzije tragičnog zavisile samo od „društvene lestvice“ sa koje „junak pada“. Istina, i šekspirovska dramaturgija sama sobom obara tu koncepciju: kad izbezumljenog i odbačenog kralja Lira nevreme i oluja počne da vitla i progoni po pustari, Lir jc tragičan ne zato što je u hijerarhiskom smislu pao sa „kraljevskih visina“, već što preživljava ljudsku, moralnu krizu neporedivo većih dimenzija... „Volumen tragičnog“ zavisi, dakle, od dubine i snage sukoba, od životne aktivnosti uopšte: jedino je akcija u stanju da sadržajem i smislom obogati ljudsku tragiku dajući joj i objektivno, društveno značenje. A pošto „malog čoveka“ karakteriše upravo neprekidna radljivost, optimizam i neiscrpna borbenost, moglo bi se reći da i odgovarajuće, napredne dramaturške koncepcije svc više preovlađuju kod savremenih pozorišnih pisaca.

Znatan broj dramskih autora strasno prati sudbinu „malih ljudi“ oživljavajući vrednosti „koje su ležale duboko sahranjene u njima“. I dok mnogi dramski tekstovi nose istinitu i potresnu biografiju savremenog čoveka, dotle drugi „crtaju čovekovu bespomoćnost i njegov krajnji poraz“. Pošto je i poraz „realnost“, pošto se i on mora imati pred sobom, jer je sastavni deo sukoba, savremeni pisci se razlikuju još i po tomc koliki je obim i kakav je sadržaj svesti njihovih junaka, tj. koliki je borbeni potencijal u akciji.

Pišući, naprimer, o „Životnoj tragediji“. svojih junaka koji su „znali zašto se bore“ i „kako da se bore“ pa „nisu umirali bespomoćno“, Miler oduševljeno izjavljuje: „Privukla. me moralna veličina ovih ljudi... koji nisu cvilelić, Ne ulazeći u analizu zašto je Artur Miler u dalckoj prošlosti (1692) tražio „ljudske veličine“ kao nosioce svojih idcja izraženih u drami „Lov na VC-. štice“, konstatujmo da bez izrazitih, dimenzionalnih ljudskih vrednosti nema velike drame. Nije to dokaz da ubravo iz naše Narodnooslobodilačhe borbe, te riznice welihog i opšteljudshog, treba očekivati dramu hoja bi odgovarala istinshoj veličini i moralnoj snazi naših ljudi, savremenog čoveha uobpšte. U Procesu Rhvanttativnog što brojnijeg: dramaturškog rešavanja sadržaja i smisla, Narodne revolucije može se roditi monumentalna drama, tj. drama hoja bi inala trajnost scenske poezije.

Suviše je kompleksno pitanje zašto već nemamo dramu takvog formata. Može se to opravdati objektivnim okolnostima po kojima dramatično doba nije naklonjeno razvoju dramske literaturc, mogu sec isticati i subjektivni uslovi: potreba posebno razvijene „unutarnje stvaralačke discipline“ koju pisac — literata treba da poseduje da bi svom sadržaju mogao dati formu precizne dramske kompozicije. Jer dramaturgija i jeste u izvesnom smislu „disciplinovanje emocija“ u cilju da one imaju svoju dramsku snagu i dimenzionalnost — podtekst, pa bilo da se cmocije „prazne“ i otkrivaju, bilo da se u njima ćuti. Moglo bi se reći: vrednost iskazanih reči može se proceniti pošto se izmeri snaga i sadržina ćutanja: jer su i reč i „dramsko ćutanje“ istovremeni, uzajamno uslovljeni „polovi emocija“ kao što je pokazao „najsavremeniji od svih dramskih pisaca“ — Čehov.

Milenko Misailović

JOŠ DVA ODGDVORA SA KONGRESA ITI-a U DUBRDVNIKU

Parizu,

{BEONKI U toku poslednjih dvade-

setak godina oseća se

znatan napredak-~u porišnom životu Meksika. U Meksiko Sitiju već se govori o uticaju i snazi teatra. Dajemo dela loka!nih pisaca i stranog repertoara. Najviše savremeno drame i rede poncko delo klasičnog repertoara. Od Amerikanaca prikazujemo Milera i Tenesija, od Engleza Fraja i Eliota, od Francuza Koktoa, Anuja, Sartra, zatim Kafku. Čehov i Dostojevski uvek imaju Sšvoju publiku i daju se pred rasprodatom kućom. Od španskih književnika omiljene su drame Lope de Vega, Kalderona, Garsije Lorke i drugih.

U mojoj zemlji muzika i pesma, korcsrti i opere, uvek privlače publiku. Naš balet ima u sebi i znatnih primesa folkhora. Savremeni balet razvijao se kao uglavnom i balet u celom svetu — pod tradicijama jruskog baleta. Da, i Digaljeva i drugih, a ima odjeka i Josovog i Sadler Velsovog uticaja, kao i Katarine Danham i njene grupe sa Haitija. Meksički folklor inspirisao je ne samo naš balet već i strane igrače, koreografe i scenografe. Često i žensku modu — kao sada. Ulaznice nisu skupe jer treba i najširim masama pružiti umetničko uživanje. Karte su obično T. tc DER: ljama unapred. Naši na) Olji pisci su Marko Korbaido i Marko Usivli. Njihove drame razviJaJu se najčešće na terenu psihologije. Imamo znatan broj glumaca. Mc-

10.

IGNASIO BERNAL, arheolog, kulturni

stalni delegat UNESCO-a:

đu njima ističem Mariju Daglas i Elizaga.

Danas. pored romana i poezije, u Meksiku se najviše čitaju ištoriska dela i studije. To interesovanje samo je još više poraslo posle nedavnih arheoloških otkrića iz prekolumbijanskih dana, tih likovnih umetničkih dela koja dztiraju još pre dvanaest hiljada godina.

UMEO

Nacionalnog Teatra u Oslu,

ataše meksičke ambasade u

Naši slikari su se proslavili u celom svetu. Orosko je preminuo pre dve godine, a Diego Rivera uvek je u stvaralačkoj groznici. Nije mi bilo poznato da i u Vvašoj zemlji ima njegovih original nih platna. Pored ovih najpoznatijih imena ističu se Tamajo, više pod uticajem evropske škole, naročito Pariza, i Sikeiros, izrazito lokalne palete.

AKSEL OTO NORMAN, “direktor

po-

zorišni kritičar, ranije pretsednik ITI-a

kod nas su problemi I isti kao manje više i u

svakoj zemlji — u celom svetu danas nema istaknute dramske literature. Međutim, kada je pre mesec dana bio raspisan konkurs za nordiske zemlje Norvešku, Švedsku, Dansku i Finsku tom skandinavskom Kongresu podneto je na ocenu oko šest stotina drama. Jedna od prvih nagrada pripala je finskom delegatu i književniku Arviu Kivima. · ag.

Mi u Norveškoj više prikazujemo strana dramska dela no domaća, naročito iz američkog, engleskog i francuskog repertoara. Dosada nismo davali nijedan jugoslovenski komad, ali bismo rado Pari svaku dobru dramu, prevedenu na jedan od velikih jezika. Jugoslovensko dramsko delo

na našoj sceni sigurno bi veoma zainteresovalo pozorišni svet u Norveškoj.

Teško je da odgovorim koja su dela imala najviše uspeha. Čini mi se da posle rata svet više voli da se zabavi slušajući lake koncerte, ili operu. Ipak, Ibzen i njegova dela uvek imaju

uspeha i rado se gledaju. Kao jedan od učesnika na ovom Kongresu želim da istaknem

· da verujem da će ovo telo postati

važna institucija. U Dubrovniku su, nema sumnje, postavljene dobre osnove. Od početka svoje delatnosti radio sam na ideji O OSnivanju Internacionalnog pozorišta. "Tako isto» zalažem se od sveg srca za propagiranje i popularisanje teatra u čisto vaspitne svrhe . po svim školama u svetu.

B.V.RADIČEVIC

„Još uvek se govori jezikom demodiranih igračaka“.

OSADA je moja čerka prvi priča koje pisao za decu. Ja bih joj prethodno, uveče u krevetu, ispričao fabulu. I ako bi i zatražila da joj isto to ponovim, za mene je to bio znak da sam na dobrom Verujem da nisam grešio što sam neke priče — koje ona nije pažnljivo saslušala — zaboravio kao što ih jc i ona zaboravila. Jer dosadno je — dosadno. I to je najopasnija bolest literature. Pa i literature za decu. Mi se varamo da su dobri oni laki stihovi koje nam deca recituju. Mi ih molimo i nagova„Hajde, recitujte nam nešto!“, i divimo se dečjoj pameti. A to ustvari, obično automatsko pamćenje teksta. Stihovi su zvučni. 1I prazni. Stihovi su daleko, predaleko, od pravog dečjeg sveta, koji je ozbiljan i na svoj način tragičan

uglavnom bila

čitalac sam

sutradan

putu.

ramo:

Je,

i bogat. Kada bi se njegov nevidljivi sadržaj, njegova suština, preobrazilđli u vidljivo, zaprepastilo bi tate i mame,

tetke i ujne, pedagoge i dečje pisce.

„Dobro nam je, eto,

jer je došlo leto.

Zapevao peto:

da je došlo leto.

Vrabac se išeto

da pozdravi leto.“ Zar ti stihovi, svojim ponavljanjem i monotonijom ritma

A takvih

— ne zaglupljuju? stihova je prepuna naša štampa /

Zbog toga bi trebalo manje Možda vreme da se ostavi Bar

Mi se vrbaniziramo. Gradom ne

za decu.

izdavati, više odabirati. Je krajnje

na miru Zmaj. donekle!

šetaju zeke i vuje, mede i pa-

tuljci., Pod točkovima tramvaja našla je smrt devojčica, koja je ulcu da lovi

istrčala na

leptirove.

u Čijim rukama se izdavanje literafure njima raspolaže*.

VI bez izuzetka ističu veliku društvenu ulogu literatu:e za decu, ali pitanje Je da li i čine sve da se stvori literatura koja bi u punoj meri vršila tu ulogu. Udruženje književnika, da bi ukinulo necravnopravnost svojih članova koji pišu za decu u odnosu prema ostalima, ukinulo je sekciju za dečju književnost. Sada se svi brinu o njoj... Nedavno formirane komisije za dečju literaturu i štampu za sada sec uglavnom bave samo praktičnim pitanjima, ne ulazeći u suštinu problema stvaralaštva decu. Izdavači kvalitetna dela uglavnom traže na strani, a prema domaćim autorima drže se skoro rezervisano, očekujući ponude. Zato bi trebalo govoriti o izdavačkoj politici, jer ona najviše utiče na razvoj dečje literature. |

Prema podacima, koji su mi pri ruci, vidi se nesrazmera u objavljivaniu prevedenih i domaćih dela. Pri analizi objavljenih knjiga može se zaključiti da se prevode i takva dela koja su jedva na visini proseka doma– ćih dela. Ali, i u objavljivanju dela domaćih autora izgleda kao da mnogi izdavači uopšte nemaju mere i utvrđenog kriterijuma. Bezvredna dela snalažljivih autora objavljuju se gde god oni smerno zakucaju. A s druge

Scena iz dečjeg

Dosada je naša literatura za decu izbegavala savremene probleme. Kao da se ništa nije promenilo u svetu, u ljudima, u od Milcrada

Mitrovića do danas. Kao da nisu

dečjoj psihologiji livade i tratinčice zamenili bulevari, neon i višespratnice. Kao da Miki Miš ne posećuje sinemaskop. Kao da se nije ratovalo. Nebom nisu plovili leteći ćilimovi. Gradove, u kojima, valjda, žive i deca, tukli su bombarderi.

Zar ništa o svemu tome ne reći deci? I zar o svemu tome govoriti lažnim jezikom nekog davno potonulog sveta demodiigračaka · koje

ranih igračaka,

deca neće ni da pogledaju.

MIROLJUB JEVTOVIG

Našoj javnosti ne može bili svejedno

nalaze sredsfva za za decu i kako se

strane, naprimer, jedna izdavači a kuća je, i pored finansiskih teškcća, dopustila da dve godine čeka nagrađeni roman „SalaŠ u malom ritu“, a četiri godine zbirka, pesama „Poštovana deco!“ To, nesumnjivo, ne utiče pozitivno na razvoj literature za decu. Pogotovo ako u to vreme knjižarske izloge zatrpavaju knjige koje se bez ukusa i mere prave da privuku pažnju ncobaveštenih kupaca i samo da osiguraju zaradu.

Zbog toga našoj javnosti ne može da bude svejedno u čijim se rukama nalaze sredstva za izdavanje literature za decu i kako se njima raspolaže.

Izdavači se često žale da imsju mali izbor domaćih dela i da se priznati književnici ne bave književnošću za decu. Ali pitanje je da li treba čekati

da autor donese i ponudi delo.

U tom smislu ohrabrujuća je izjava Č. Džombe, direktora „Nolita“: „...želja nam je da pomažemo pisce. Nećemo čekati da nam oni sami nude knjige, nego ćemo naručivati rukopise za koje postoji ozbiljna kulturna društvena. potreba, što će pretstavljati novinu u našoj dosadašnjoj izdavačkoj delatnosti...“ („Min“ 15-V-55 god.)— iako se, nažalost, ovo ne odnosi i na literaturu za decu. Ali, nesumnjivo, nedavno uvedene nagrade za dela

namenjena deci Saveta društava za vaspitanje dece „Mlado pokoljenje“, „Neven“ i izdavačke kuće „Svijetlost“. mnogo znače iako bi, pored toga, praksa slična

K. STEPANOVIĆ

„Nolitovoj“, bila još

svakako, bolje primljena. Svako prevođenje, sem tekstova kvaliteta klasika dečje liteadekvatno je po nekim

rature,

filma „Sudbonosni pucanj“

— asocijacijama uvoženju industri-

ske robe koju proizvode ili mogu da proizvedu i naša preduzeća. lako, izdavači i neki društveni radnici smatraju da naši pisci za decu nisu dorasli i zreli za tretman kakav „Nolit“ preduzima prema piscima za odrasle, među našim trudbenicima pera ima takvih kvaliteta koji su u praksi dokazali da bolje pišu za decu no autori niza prevedenih dela, Oni su bolji od onih mnogobrojnih koji su van malog kruga pisaca Kestnerova opsega. Ali izdavačima je, izgleda, lakše i, možda, ekonomičnije da mnogo ne reskiraju sa domaćih piscima, već da prevedu knjigu za koju Veruju da će imati prođu.

Pisci za decu su, sem malih izuzetaka, kratkog daha i. skoro svi, rade na parče. I zbog tankog džepa, i zbog prakse da sc na knjigu dugo čeka dok izide talenti i vreme iskivaju se u sitnu monetu — u pesmice i priče, pa se tek-tek pojavljuju zbirke već objavljenih pesama, ređe priča. A društvu ne može biti svejedno da li bi se više kvalitetnih dela pojavilo ako se na bolji način komunicira sa piscima. Izgleda da bi sasvim rcalno bilo i za stvaraoce literature za decu ono što „NOLIT“ uvodi u praksu. Ugovori izdavača sa piscima osigurali bi brže stvaranje kvalitetnih dela, koja bi primali umetnički saveti, a rok bi obavezao izdavača da knjigu izda na vreme.

I na kraju, jasno je da porudžbina danas više nije takva da sputava umetničke slobode, već stvaraocu daje materijalnu

bazu da realizuje delo,

„Priče i pesme malog broja naših pisaca koji pišu i za decu deluju kao osveženje i kao opomena".

KADA je, pre nekoliko godina, rasma– tran nacrt Uredbe o autorskim honorarima, stalo se, izgleda, na stanovište da je za decu lako pisati, da je to literatura drugoga reda. Zašto bi inače za tabak proze za decu bio određen honorar od sedam hiljada i, najviše, šezdeset dinara za stih? Bilo kako bilo, tek ova uredba je učinila lošu uslugu našoj liteaturi decu. Od njenog stupanja na snagu do danas održana su mnoga savetovanja pisaca koji pišu za decu, pedagoga, pretstavnika izdavačkih preduzeća. Ukazivalo se da naša literatura za decu danas, iako je znatno bolja nego između dva rata, ipak nije mnogo napredovala, Uveren sam da ona neće ni napredovati, ako bude i dalje tretirana kao književno stvaranje drugog reda. Naši časopisi i stranice za decu u dnevnim i nedeljnim listovima biće i dalje prinuđeni da objavljuju malokrvne, beživotne priče i sladunjave pesmice o kucama i macama. Priče i pesme malog broia dobrih pisaca koji pišu i za decu prava su retkost. Kad se pojave, deluju kao osveženje i kao opomena da se ova vrsta literature ne sme i dalje držati uredbom u podređenom položaju. Ko je ikada pokušao da napiše nešto namenjeno deci mogao se uveriti da to nije nimalo lakši posao od pisanja 7a odrasle. Deca su radoznala. Sve ih interesuje. Danas, možda, više nego sve drugo prošli rat, koji se svakodnevno spominje u razgovorima njihovih pmroditelja, i hajde, pišče, objasni deci pristupačno, sasvim razumljivo, a da to Što napišeš ipak bude literarno ostvarenje, šta je. to, naprimer, hitlerovac, nacist! Težak je to poduhvat i ne bi se smeo potcenjivati. Ono što se odraslome može kazati jednom reči, deci se mora do tančina objasniti. Nije onda ni čudo što su naše priče za decu o ratu i ustanku najčešće nerazumljive, teške i dosadnc malim čitaocima. I zato se ne

treba čuditi što se iz godine u godinu u čitanke za osnovne škole i niže razrede gimnazije unosi samo mali broj naših pesama i priča koje o ratu govore i literarno i uverljivo i razumljivo.

Čovek se u čudu mora da zapita zašto se ovom problemu ne posveti pažnja, najveća. Tu ne mogu pomoći savetovanja i vajkanja. Dobra knjiga za decu, naša knjiga za decu, koja će urilionima malih čitalaca govoriti o onome što ih interesuje, mogla bi, da postane, i postala bi, pretsprema, neophodna osnovna škola bez koie dete ne može uspešno da pođe u gimnaziju i na fakultet razumevanja literature i ljubavi za knjigu.

Nedavna odluka sarajevskog izdavačkog preduzeća „Svjetlost“ da tri od više domaćih knjiga za decu, koje bude objavilo u toku godine, nagradi, pored honorara, ne malim nagradama, deluje kao značajno ohrabrenje našim piscima.

Šta su učinila. druga izdavačka preduzeća? Da li su volina

VOJA GARIC

da plate, naprimer, zbirku dobrih stihova za decu stopom koja je predviđena za poeziju namenjenu odraslima? Odrediše li i ona kakve nagrade za dela namenjena deci? I dokle će izdavati veoma skupe knjige, koje deca, ı kad bi to bile najbolje knjige na svetu, ne mogu kupiti?

Izjednačenje honorara za dela namenjena deci sa honorarima koje dobivaju pisci koji pišu za odrasle, dalo bi Wbesumnje potstreka i onim našim književnicima, koji sada na to i ne pomišljaju, da se pozabave i ovom vrstom književnog: stvaranja. A to je, čini mi se, jedan od najznačajnijih problema kad je reč o dečjoj literaturi: kako privoleti dobre pisce da i decu pišu?

Ne mislim da bi odmah posle

izjednačenja honorara književnost za decu procvetala. Ali verujem da bi naši pisci stvorili ipak dela koja bi deci i omladini istrgla iz ruku petparačke romane

i stripove,

„Liferafura za decu, kao i svaka ljudska delafnostf, freba prijatelje“.

AD je došao red

da se govori o lite-

raturi za decu, i to je vrlo dobro. U svim člancima dosad napisanim (čast izuzecima) varirane su prema snazi i preokupacijama autora samo dve teme: odbrana od zapostavljanja te literature i dokazi kako nema u njoj raznolikosti. Naravno, i jedno i drugo je tačno i dokazano, samo s jednom primedbom: niko se nije zapitao zašto je to tako, već je, uglavnom, svaki pisac odmeravao današnje stanje prema onom „kako bi trebalo da bude“. A, dozvolite, ta orijentacija uticala je i na ispitivanje stvari i na zaključke (gde ih je bilo), tim više što je ona, ta orjentacija,

pre postavljena no što su činjenice na nju ukazale pa je katkad morala, tražeći potkrepe, i da „nateže gredu“, kako se to kaže.

Literaturom za decu, obično, nazivaju sve Što se piše za decu, a nikome ne pada napamet da sve Što se piše za odrasle nazove i litaraturom. Nesumnjivo ' je da je time (da li je to neobaveštenost ili nezainteresovanost, svejedno je) ova literatura stavljena u rđavo društvo.

I razumevanje bilo koga i bilo kakva odbrana od «zapostavljanja te literature ima dobre izglede samo pojedinačno, jer taj razuveravani može začas da vas zaspe stotinama solidno opremljenih i zanimljivih knjiga

IEEE

za decu, ali knjiga bez ikakve umetničke vrednosti.

I put je sada jasan. On vodi izdavaču.

Današnja deca pojedine naše klasike. Žil Vern je jedan u svetu — i on je, prema tome, i "Tom Sojer, Miln — isto. A naše raznolikobogatstvo u

zrela su za

naš. sti, bolie rečeno našem — to nam treba. A nema ga ni onoliko koliko bi ga ili koliko ga je moglo biti (jer više ne može ni du sc traži),

Znam nekoliko dobrih doma-– ćih knjiga koje su čekale svoj izlazak od jedne do četiri godine. Znam mnogo autora koji su izdali po nekoliko bevvrednih knjiga.

Literatura svaka ljudska prijatelje. Pisac traži priznanje — traži put do publike. 'Traži đa bi mogao opet da se baci na novo delo.

I eto nas opet kod izdavača.

kao i treba stvari

za decu, delatnost, uspele

brz put

Pa, reč dve o njemu.

U Beogradu nekoliko godina egzistira „Dečja knjiga“ — jedino izdavačko preduzeće koje izdaje knjige za decu. Ne upuštam se u analizu tog preduzeća i ne dajem occnu njegOvog posmatram da neki radu i

jer u njegovom

slovanja, nedostaci politici u literaturi za decu izviru iz samog fakta što to preduzeće postoji kao jedino u Beogradu. Ono, kao i svaki kolektiv, ima svoj stil, što je vrlo dobro u konkurenciji, ali ne i u monopolu.

Kad bi i ostala bcogradska preduzeća da izdaju i knjige za decu, konkurencija bi osvežila i „Dečju knjigu“ i ne

počela

bi se ni u Heogradu ni kod nje moglo dogoditi da dobre knjige čekaju i po četiri godine i da to čekanje koči i smanjuje i kvalitet i brzinu proizvodnosti do brih pisaca, a time, naravno, ip odlaže onu raznolkost koja jei inspiracija mnogih članaka i diskusija.

Ova dva problema o kojima je govorila većina upitanih za to, pa i ja, osvetljavani su na raznim stranama na razne načine, tražen je kobni uzrok na razne načine. Pa i ovako:

Reč u jednom o mladim piscima koji pišu 2ža decu i ta litaratura još očekivanog kvaliteta, jer ti mladići „obratno od prakse da 56, kao nekada Viktor Igo, Žorž Sand i čika Jova,*pisci obraćaju deci sa nagomilanim iskustvom i toplotom koje tek godine donose” (potcrtao V. C.) daju deci tek „izvesnu mladićsku smelost i razigranost fantazije, ali teško svom delu daju Onaj psihološki oslonac i retko ga prožimaju onom čovečanskom toplotom koji sazrevaju tek sa dugogodišnjim iskustvom”. (Potcrtao V. C.).

Ovo nije samo konstatacija. 'Trebalo je da ovo ima i vrednost spasonosnog recepta. A ispalo je kao tipičan primer kako se kuća gradi krova, Pa i ono što se smatra crepom

je, članku,

nema

nije crep. Ni nalik na crep. Desanka Maksimović, Ćopić i drugi naši pisci koji su kod nas najznačajniji u literaturi 28 decu, počeli su za decu da pišu u mladim godinama i bez onč „toplote“. ' A naš Zmaj „dečjom počezžijom on se bavi vrlo rano, skoro čim je propevao; on i saraduje u listovima za decu — Natošećvićevom „Urijatelju srpske mladeži...“, piše Ž. Milisavac u svojoj knjizi o Zmaju, i dovršava svoju misao nedvosmislenim rečima Vase Stajića: „Zmaj je u tim izdanjima objavio najlepše svoje pesme decu, kakvih neće imati ni kad sam bude

uredivao „Neven“,

Ne komentarišući više prvi citat, uzet iz članka objavljenoB u ovom listu, mislim da otpada sasvim jedan pseudorazlog zašto je danas naša literatura za decu ovakva kakva je, otpada i SVĆ Što se iz njega želi zaključiti, otpada i jedan mali razlog, je dan od ostalih, zbog kojih mno8!

(čast izuzecima) koji su pisali aku:

o literaturi za decu pišu u 2mi Izvinite, govorim O literatur za decu.

KNJIŽEVNE NOVINE