Književne novine

Lojze Dolinar: Spomenik žrtvama faši

Godine 1941 mnogi su jugoslovenski umetnici proveravali :voju savest, kao nekad Mathias Grinewald, slikar Colmarskog oltara. Da li je trebalo — pitao se majstor Mathias — napustiti kontemplativnu tišinu ateljea, prekoračiti prag stvaralačkog prostranstva da bi se pod zastavom seljačkog naroda Mulhausen-a borilo za slobodu protiv crkve i feudalnih gospodara? Kao i Colmarski slikar odđlučili su mnogi jugoslovenski umetnici da ustanu protiv duhovnog i telesnog porobljavanja. Učestvovanje u ratu i narodnoj revoJuciji pružilo im je mogućnost da dožive kolektivnu sudbinu naroda u borbi za slobodu. 'Pematsko doživljavanje umetnikovo — ponekad određeno i željom društvenog poručioca — ostalo je često u okvirima konvencionalnog. Tako su nastala mnoga vajarska dela koja nose obeležje ustanka, žrtVe, smrti i okupljanja. Može biti da se u ovim delima, sa ipupetkom pojeđinih ostvarenja, nazire {ek jedna mmuetgost

žzma u Jajincima hod Beograda

Anketa o spomenicima

m i k ı 1 . x a

Oto Bi

koja bi dramatičnu sudbinu ove generacije pretočila u nove umetničke forme.

Svakako je taj sadižajno tematski momenat povukao za sobom i mlađu generaciju vajara. Ali s nestajanjem sociološki poentiranog umetničkog pravca, problem izraza sve intenzivnije obuzima „misaoni horizont ume{inika. Oni traže za te sadržaje nove oblike i. novi likovni doživljaj. Počeli su da sumnjaju može li se unutrašnji svet izraziti u okviru preživelog akademskog kanona. Pred reprezentativno monumentalnim delima učitelja ostajali su hladni. Umetnici su eksperimentisali i istraživali; izložili su se prebacivanjima da su se isuviše udaljili od stvarnosti. Meni se čini da

PORĐE ANDREJEVIĆ-KUN, majstor-slikar

„Mnogi spomenici liče jedan na drugog“

— Narodnooslobodilačka bora dala je velike potsticaje i moućnost za podizanje velikog broja pomenika širom naše zemlje.

Među ovim mnogobrojnim spoenicima, koji su izrađeni i podignuti u ovom periodu od deset odina ima i takvih koji idejno kvalitetno ne činc čast našem arodu i našoj borbi. U mnogim lučajevima naši spomenici liče jedan na drugog — imaju nešto tereotipnog: i šablonskog. Idcje ih spomenika su obično oskudne. vek se ponavlja pognuti borac a puškom ili bombom u ruci ako juriša napred ili, podignuom rukom u dinamičnom stavu oživa na ustanak, i tako slično, 'tako dalje. Čini mi se da se odizanje spomenika razvilo dosta tihiski, bez velike odgovornosti i kontrole, pa i bez konsultovanja nadležnih i stručnih organa. Mislim da bi osim figuralnih spomenika moglo da se gradc i Spomenici od praktične i korisnc namene, kao naprimer: spomen škola, spomen — bolnica, spomen most, spomen — put (drum, ), spomen česma,» i ako dalje. Smatram da ovakvi Spomen — objekti mogu bolje i zrazitije da potsećaju na herojsku prošlost nego ncuspeli i ncukusni iguralni spomenici.

AZAR VOZAREVIĆ, ahademshi slikar

lada generacija daće Doetični spomenik

—

Narodnooslobodilačka borba bije herojska i monumentalna, li do danas još nisam video ipomenik palim borcima tih vrcdMošti, Kao da su pravljeni po lednom istoimenom klišeu, koji ma nikakvih osobitih vrednosti Ako u formi tako i u sadržaju. -II mi se da će tek sada, ovih Podina, mlađa generacija uspeti la da poetični spomenik, simbol člike stvarnosti našeg pravednog Ma, njegovu nepatetičnu i OSOŠMU snagu i izraz.

KO DŽUMHUR, harihaturist

'Poza sfarinska,

Ponavljam posle tolikih pre ine: spomen-bolnice, SpO"en-česme, spomen-škole, vOOVodi, fantane...

Uvek se može na fasadu !Oskopa, bolnice, česme, škOhe. istaći mermerna spomen Oča, ili reljef, ili skulptura holu, :

il lepše i korisnije od izgujenih bronzanih kolosa u BTU (naivna simbolika davnih emena i ratova — boza sta| sokolaška) po gluvim BOVima naših mpalanki bez Mnalizacije,

Video sam negde ideju za "Omenik »Političkom Zatvou iz Drugog svetskog ra-

povesti anketu O U ukusnih spomenika ı Pp

htev da oni koji

i i je imaju prime izgradnje Si ničko i simboličko opravdanje.

RISTO STIJOVIĆ, vajar rd

Greška je to Što se ne konsultuje Udruženje likovnih umetnika Srbije

imaju izgled di — onl _SU. koji su ih naručivi

ta«. Rešefka, velika, ogromna, monstruozna i na njoj zalepljeno m išavo, malo, zgričeno lelo čoveka. Čovek zgrčen i malen kao mušica ...

To mi se dopalo.

Koliko je to istinitije od ovce silme gimnastike na granitnim postoljima.

(Nisam imao nameru nikoga od kolega vajara da vređam)

BRANKO DLENČA upravnih Vojnog muzeja:

„Arhitektara i umelnosf moraju da nađu zajedđničke komponente“

Krivim naše skulptore i onc ijude iz raznih ustanova koji se neodgovorno primaju · izgradnje spomenika, a da u suštini ne poznaju materiju koju treba da obrade. Umetničko rešenje spomenika nije najvažnija strana kod njih, već se podizanje spomenika smatra kao neka moralna obaveza. Mišljenja sam da bi trebalo ukloniti one umetnički bezvredne spomenike koji obcležavaju istoriske značajne dogadaje i Zamcčni ih umetničkim. Takmičenje pojedinih srezova i narodnih odbora da sč podigne što veći broj „spomenika dovodi do toga da pojedini Spomenici više omalovažavaju nego slave pojedinc značajne događaje iz naše borbe. 6

Arhitektura i umetnost moraju da nađu zajedničke komponcnič. Za mnoge naše spomenike nisu nadena srećna arhitektonska i umčtnička rešenja. Grandomanija JČ zahvatila pojedine do te mere da u komponovanju spomenika mešaju drvo i kamcn, IO ni malo estetski'nc deluje i Što )Č izloženo vremenskom propadanju. Za primer ncka samo posluži spomenik Đure Kuralića Prvoj proleterskoj brigadi u Rudom koji bi neizostavno trebalo zamcniti novim, jer JČ zbog SsvoJE kompozicije drveta ı kamena nagrižen vremenom. A da ne govorim o bezbrojnim spomenicima takve vrste i stanja na Kordunu, Makedoniji, Dalmaciji i. drugdc.

Naši spomenici, a onl rapidno rastu, ne mogu svi da budu povereni poznatin majstorima-skulptorima, ali zato oni manje poznati, a u pojedinim delovima obični kamenoresci, najobičniji SU kopiranti koji u većini slučajeva rđavo oponašaju poznate majstore.

Mišljenja sam da bi trebalo klanianju ne-

ostaviti zase ubuduće

koji l svoje umet-

a ad B-a ši spomenici! iz NO J loših fotografija. lLjui koji su ih stvarali i on ali — prilazili

Mnogi na

halji-Merin

nisu krenuli da bi stvarnost napustili već da je dublje upoznaju, da je obuhvate jednom širom koncepcijom i da bi tražili izraz koji će velikoj drami naše epohe dati tako trajni oblik kao što su ga našli vajari Mikene i rane Grčke za borbe svojih naroda ili slikari naših srednjovekovnih fresaka za oblikovanje grednjovekovne legende borbe, martirstva, u pobede hrišćanstva.

Jedan interesantan i značajan spomenik palim ratnicima iz oslobodilačkog rata je zajedničko delo Karela Putriha i Zdenka Kalina koji će se postaviti kod Urha kraj Ljubljane*). Delovi trofiguralnih kompozicija postolja, koji su već gotovi, pokazuju da je tu u nastanku jedan od najpotresni-

su tom problemu i suviše uprošćeno, narativno, a ne kao jednom simbolu koji treba da okarakteriše jednu veliku epohu. U mnogim slučajevima i zanatski nisu dobro napravljeni. Mislim da jc jcdna od najvećih grešaka što se ne pita za savet i mišljenje Udruženje likovnih umetnika Srbije pri odlučivanju da sc podigne neki spomenik u ovom ili onom kraju. Lokalne društvene organizacije u pojedinim našim krajevima, nekritički često poveravaju izradu spomenika slabijim i lošijim majstorima. Mislim da bi trebalo sprovesti jednu široku anketu među našim kulturnim i političkim radnicima o spomenicima NOMH-a. Anketirani bi izneli svoje mišljenje i predloge o onim spomenicima koji nisu na umetničkom nivou da se zamene sa umetnički izraŽajnijim, koji će jače i bolje da prestavljaju našu epohu. Bolje je da se to sada učini, nego kasnije, jer se to jednoga dana mora učiniti. Većina naših spomenika dcluju hladno, i pored svih teatralnih pokreta oni su mrtvi. Likovi na tim spomenicima vrlo malo simboliziraju dušu naših naroda. U većini slučajeva hladno i nadmeno deluju.

BRANKO ĆOPIĆ, književnik

Treba podizati i spomen -česme, Škole, domove

kalfare. dok se na sve stranc i

|_ u velikoj Žurbi podižu

spomenici palim borcima. iskočio je na površinu čitav ni aktuelnih problema u vezi 5 tom aktivnošću.

Prvo je po redu, razume SČ, pitanje kvaliteta najvećeg broja spomenika koji se podižu, a po toj stvari najautoritativnije TIšljenje mogu nam dati naši vajar i arhitekti, a mi to od njih, uostalom, i čekamo, stav jasan i otvoren.

Mene posebno intcresujč pitanje: gde treba da budu postavljeni pojedini spomenici. Da li po gustim nepristupačnim brdima i plancima, na mestu istoriskih dokađaja, tamo gde „će malo ko imati prilike da ih vidi ili ćemo ih postaviti u gradove, naselja i pored prometnih puteva, da pored ostalog — ukrasc ı predeo gde se nalaze, predeo ili grad u kome žive i kroz koji svakodncvno prolaze hiljade ljudi. Moramo misliti na naše parkove, odmara lišta, školskc ccntrc ı trgove. | Pitam se često: zar na mnogim bi bilo bolje, umesto spomenika, podići spomen-škole, česme, domove kulturc i zdravstvene stanice Za kojima vapiju mnogi naši krajevi? Škola sa spo men pločom ili skromnon bistom bila bi dostojan spomenik palim borcima. .

U akciju oko

poslednje vreme,

mjestima nč

DOO UO 259; ika unosi se mnogo ŽurDčć 1 Bobybbe, Čemu to? Prekonoć sc ovakvi pošlovi ne svršavaju.,

Ne zaboravimo: 1 danas po našoj zemlji stoje TCE O škole, mostovi i biblioteke. a nije imao moralnc kuraži da ih poruši. A gde su mnog! spomenici vladara i hcroja?

niz vrlo ·i

jih spomenika partizanskog doba. To su dvanaest figura natprirodne veličine isklesane u kamenu koje prikazuju narod u strasnoj pobuni, stradanju i borbi. U realističkoj akcentovanoj materijalnosti glad, mučenje, suočenje sa smrću, neustrašivost i ogorčeni ponos nisu formulisani spoljašnjim gestom, već u viziji unutarnjeg doživljaja. Iznad postolja treba da se postavi alegorija pobede, mira i nanovo zadobijenog života.

Razgovorali smo o tome kako bi se ubedljivo oblikovali ovi simboli snage i trijumfa koji su, mnogo ponavljani, postali konvencionalni. „Lakše je izraziti patnje i žrtvu nego pobedu i nepatetičnu svakidašnjicu. Veličanstvenost zamaha Krila uzvišene Nike Samotračke ili istoriskog poziva Rude-ove Marseillaise-e bila je možda i suviše čest motiv umetnosti. Umesto mnogih naturalistički naglašenih akcija trebalo bi pronaći one najprostije, izraziti ga jezikom vremena koji se obraća živima“.

Da li će savremena umetnost ispričati potresnu legendu ove epohe onako snažno i verodostojno kao nekad srednjovekovni umetnici legendu mu-– čeništva i trijumfa svoje ideje?

Na postoljima čekale su figure; glave pokrivene prašinom gledale su nas iz sutona. Posmrtna maska slikara Jakopiča s Jlelujavom bradom i snažnim jagodicama, portret pesnika Župančiča s tužno izvajanim lukom usana mudre starosti, već sa one strane svih spornih pitanja. Ostavili smo oba vajara u difuznom svetlu ateljea i problema.

(IZ knjige „Jugoslovenska skulptura dvadesetog veka”, izlazi krajem avgusta ove godine u izdanju časopisa „Jugoslavija”).

*) U međuvremenu spomenik je otkriven.

Miausna, tanjušna vest o

smrti Vinavera, pesnika, esejiste, neumornog istraživaoca osobenosti intonacione prirođe našeg jezika, temperamentnog polemičara, na mahove muzičkog pisca i kritičara, u mladosti pasioniranog „studđiozusa fizike, čiste matematike i filozofije, nađahnu-– tog iako ne nepogrešnog prevodioca, najzad, strašnog, nezasitog čitača naučne, filozofske i umetnič-

ke literature iz svih pa i najspe-”

cijalnijih oblasti a na svim velikim, svetskim jezicima, — ta vest o smrti jednog od najobrazovanijih ljudi kod nas, začudo, nije me rastužila, iako je došla iznenada svima nama koji smo ga voleli, otpisivali mu mnogo što-šta, pristajali da podnesemo od njega što ni od kog drugog ne bismo. Kipeo je od humora i vica taj neupoređivi majstor parodije, taj ironičar i satiričar sviftovskih i volterovskih vizija, rableovske impertinencile, a njegove karikature najlokalnjih i najprivremenijih sitnica našeg društvenog i kulturnog života uopštavale su se (nabojem poetskih slika) do apstraktnosti hipoteza iz kojih bi svaki misaoniji čovek, sem njega, Vinavera, mogao izvesti čitav filozofski sistem, ako bi se malo upeo i napregnuo. Veza sa duhom toga tipa, sa svešću tako razigranom, „kombinatorički neiserpnom, nesistematičnom i nesistematizatorskom, čini mi se, ne pobuđuje na rastuženost. Ni u trenutku smrti tog izazivača svega što je živo i duhovno u nama, raznima, koji smo Vinaverove igre, parade, hipoteze, persiflaže, prkose 1 otpore tri i po đecenije pratili, ne saglašavajući se sa njima često ali ne prenebregavajući ih nikada.

Uwostalom, ukrcavši se, u Nišu, u Haronov čun, on sađa plovi ka drugoj obali mračnog Stiksa. Gojazan, kakav je bio, sedi na sredini daske, te valjda prvi put održava ravnotežu, a nama, koji ovu vožnju Donjim Svetom u đevet namotaja još odlažemo, ne ostaje drugo do da ga džepnom lampom na bateriju osvetlimo. Činimo to, listajući njegovih osamnaest objavljenih knjiga, 1 zastajemo na slučajno nađenoj rečenici u eseju o Manzku Ristiiću, kao „„viitezu potsvesnog”, gde (1931 god.) kaže: „Naš stav ima nečeg tragičnog u sebi. On je večita borba. On je večito ostvarivanje. On je stalna pobeda životnog načela. I stalni strah od poraza. On ima u sebi izvanrednu uzbudljivost prolazne i večno obnavljanje lepote.” I zaista, Dogledamo li malo bolje, bez kakve bilo lične angažovanosti, za senkom što gređe Hađesovim livadama asfodele i narcisa, vidimo već danas, na ovom ispraćaju, da među ličnostima naše sredine nije valjda bilo tako nastrano i originalno tragične kao što ije to/bio, (tbnajno) virtuozni verbalistički žongler i (povremeno, u pređasima mislilač-

ke borbe) veličanstveni intelektualni akrobata Stanislav Vinaver. No to se ranije teško

moglo primetiti i razaznati, Zbog njegovog „upomog i postoianog truđa da svoje pravo bić-y prikrije i preruši i zbog izvanređne veštine kojom se on uspešno služio da to vazđašnje svoje maskiranje sproveđe. Njegov istinski ideal, njegov životni cilj — krajnji i mnavjviši cilj za unutrašnji, duševni, duhovni život bio je: smirena mudrost, poseđovanje svih znanja ovog sveta, totalno razumevanje svega, jedna objektivna i neangažovana neutralnost, što će reći ravnodđušna tolerancija, u smislu stava i držanja Pol ValerieVog EoOspodina Mudića (ako je dozvoljeno ovo vinaverovsko posrbljavanje imena Valerievog alter ego — heroja) a njegovo stvarno i jedino

.—- (tužaljka)

tužim tužim

tužim

srce sam isušila tužim r

tužim

tužim tužim rod sam ishobila tužim tušim

tužim

svi tužimo aho

tužim tužim

tužim tušim

tužim tužim svi svijetla jadi

tužim , tužim

tužim tužim

tužim

tužim tužim već nema

nad

tužim tužim uzpgoru udrih tužim tužim

48. e. #4, 8, S, KB, 8, 8, O 8. : vg: e 92, ea, ea, 62, #3, #2, 68, 63, #3, #3, 60, 68, ea, e, 4, #3, #3, #3, #3, #3, Pa, eš, ea, +3, 62, #3, ta, S2, ea, #4, ea, #4, ea, #3, ea, a, ta, ea, ea, #3, e, #3, ea, 03, ea

oči sam ishabala

crnim u Rolijenu suza sam i moć ishonshom lijenu

dom sam ispratila

tužimo i Ja i ti i om on je od bola hao i ja bon

tuga grudima hao špiljom Ječi

gori sam doladila

travu sam umzoijala

sve me obi hao hamen gradmni

nemir sam wumjela

huhbuvijom se stvorila

tušimo i ja i IL i OM

oh je oči stočio u YOM

svi tužimo i Mmuhom

srce mam se zgrči bod jauhom

mjesto meni ohreću se jathi

već nema mudrih nema ih da lijeka 7 nadu vode izbunih za srcem u Romadu.

bez iječi

him

| Mirko Banjević ~

' ; MBIIIMAII

Pesniku · RHaronovom

(Neodržani govor na pogrebu S. Vinareva)

postignuće bilo je upravo sve suprotno: grozničavi nemir duha, besna, uzrujana, pokatkad panična jurnjava da se pohvataju svi konci protivrečnosti, đa se oni izmire, dovedu u ujednačen, sveobuhva– tan sistem misli, u kojem nijedna neće drugoj protivrečiti, u kojem će biti uhvaćeni i odgonetnuti svi sofizmi, sve prividnosti, sve varke. Po svoj prilici đa niko kod nas i ne sluti koliko je Stanislav Vinaver prezirao polemiku, kojom se međutim toliko bavio, koliko je snevao o superiornoj blagosti 1 o onom blaženom „biti iznađ svega”, ali u nekoj božanskoj, altruističkoj dobrodušnosti, koliko je strasno žuđeo da buđe đak, smer= ni učenik, sa strahopoštovanjem ođani sledbenik onom đuhu Koji bi mu mogao sve objasniti, sve pomiriti, sve uskladiti, naoružati ga krajnjom mirnoćom, sigurnošću, strpljenjem, samopouzdanjem i neužurbanošću. Jednom, možda samo jednom, Vinaver se odao, izrekao: kada je napisao nekoliko stranica uspomena na časove koje je, u Parizu, zadivljeno i zaneseno doživljavao ispred katedre Anri Bergsona na Kolež de Frans. Iz tih egzaltiranih, očaranih, muladićski krilatih redaka fosforescira jedan ideal, jedna čežnja koju Vinaver nije nikada napustio, iako se, tokom životnih iskustava, morao suočiti sa mišlju da se ne može sve na ovom svetu uhvatiti i uskladiti — mišlju. Oprostite što se na domaku ove kutije ođ cinkpleha i drveta, koja hermetički obuhvata sve, apsolutno sve iz čega se četrdeset godina i više izvijala celokupna Vinaverova blistava spiritualnost, što se, dakle, na ovom mestu usuđujem da kažem da je Vinaver još u mlađim svojim „godinama, možda već tamo negde ubrzo posle „,Manifesta ekspresionističke

škole”, morao pasti u neko svojevrsno, bezizlazno mislilačko očajanje, upravo zato i samo zato što je morao uvideti da se zaista ne može sve uhvatiti i uskladiti mišlju, bila ova diskurzivna, matematički apsolutna u svojoj logičkoj neumiftnosti, bila ona intuitivna, začinjana i rađana pre reči i izvan reči a pokretana složenim, višim, estetičkim emocijama, dakle umetnička, tj. ona koja je Vinavera, i posle izgubljene vere u ostvarljivost savršenstva, jedina održavala i tešila. Ali, Vinaverovo očajanje je bilo toliko istinsko, toliko suštastveno, da je umelo postati vedro, veselo, čak i raspusno, kadgod bi se njegov gordi i nepokorni duh upuštao u poigravanja sa nedokučenim, u razonodu, koju, iz respekta prema njenoj necelishodnosti, svi važno nazivamo filozofskim, naučnim ili umetničkim stvaranjem. Ipak, njegova potajna rana i skrivana ljutnja zbog neuspeha da ostvari sintezu svih bar po nečemu vrednih filozofskih sistema, pojavljivala se kao potsmevanje bez malo svemu i svakome, 'kao lična osveta zbog nesavršenstva koje je postojalo i u njemu samom, a zbog kojeg je on bio smrtno uvređen, — na prirođu što nas je takvima sazdala, na svet što nije nastanjen bogovima apsolutne svesti, na čitav ređ stvari u va–vioni, koja ga je, svojom slabom vidljivošću, zanavek obespokojila,

Tako su, mislim, iz tog hibridnog gnoseološkog i ontološkog grča zasoptane i duboko razočarane misli, iz te porođajne muke wsvesti koja donese na svet etičkog: monstruma i hermafroditsku spodđobu Faust-Mefisto, nastale Vinaverove sve tri „Pantologije novije srpske pelengirike”, tri knjige ludog grohota i kikota, tri užarena kratera parodija i persiflaža, karikaturalnog preinačavanja i lucidnog otkrivanja onog bitnog, onog što je samo jezgro, onog što je skoreni, već sasušeni, vremenom civilizovanog bitisanja destilovani balkanBki mulj i psihoanalitički potisnuti, ukroćeni, pojavno i tehnički preobraženi koren sveg onog duha koji se pokazuje, tituliše, prodaje i nagrađuje kao — naša književnost. U njoj, u toj našoj književnosti, razume se, prikazivao je svoj egzibicionistički program, tačku po tačku, knjigu po knjigu, 1 sam Vinaver. Na njoj, na njenim makar i šBturim vatricama, i na Vinaverovim fiktivnim, mađioničarski dočaravanim vatrenim VOdoskocima, ogrejali smo svi prozeble ruke. Ali bitno na ovom mestu i u ovom času, koji je za Vinavera, koji je transformisani le-

: lek, i neka buđe takav lelek nad

Vinaverovim korpusom, jeste to da su jedva izbegnuti, i da nisu uvek sretno izbegnuti, tragikomični nesporazumi između čitalaca Vinaverovih „Pantologija” i samog Vinavera. Nije se on rugao pesnicima, ni velikim mi malim, kađa je parodizirao, karikirao, ironizirao, persiflirao, nego je poetski kukao 1 naricao nad ljudskom nesavršenošću, i nad svojim sopstvenim

nesavršenstvom, nad teško pomer= ljivim granicama naše saznajne moći, uopšte, Ali, đođirujući onaj osetljivi, goli otkriveni živac Ssveopšte taštine, koji vazđa trepti u međuljudskim odnosima i koji Je, po zakonitosti prolazne pravde te

Pavle Stefanović

sveopšte osetljivosti, kao neki živi pandan kaubojskog lasa, upleo život i đelanje Stanislava Vinavera u nerazmrsivu omču jedva trpljenog i rađo zaobilaženog pisca i čoveka, verbalni karikaturist i književni šaljivdžija Vinaver počinio je, u stvari, onaj prometejski delikt, onu krađu vatre sa Olimpa, pa se zato i morao zameriti bogovima, književnim i svima drugim. Idejni pogođak njegovih pesničkih parodija, fijuk tih ljutih i oporih persiflaža, emocionalni zvižđuk tih grtkih tekstova, u prozi i u stihu, gamenski rafal tih „pljuštećih reči, figura, metafora, iskri 1 otseva, koji su zaboravili same sebe, zaboravljajući želju za samcpotvrđivanjem svih dokačenih i ošinutih, — akaparisao je društvenu sudbinu Stanislava Vinavera, za sav vek, sve do dana apoplektičnog udara, u Nišu.

Međutim, ne smemo nikako zaboraviti da je to ismevanje na sve strane, u svim pravcima, po svim titulama i zvanjima, baš kodđ ovog čudesno izuzetnog pisca, bila u stvari ona opšta crta ekspresionističke literarne gorčine, jeđan nikad nepreboljeni, poznoromantičanski bol, jedan ..Weltsechmerz" u novom izdanju dvađesetog veka. Vinaver ga je, to moramo ovde reči, ponosito prikrivao, zauzdavao filozofskim hipotezama u slobodnim improvizacijama, natapao enigmatičnim, šifriranim, Kkvazikozmičkim formulama jedne na prvi pogled apstraktne lirike, kakva je, recimo, izražena u njegovoj knjizi pesama „Čuvari sveta“. No ako je Vinaver nepoštedno raskrinkavao mehur taštine „,književnika i fariseja“ u biblijskom smislu tih reči, njegova humanitarnost, njegova solidarnost sa sapatnicima postojanja i gordog ljudskog delanja data je jasno, kao na dlanu, u njegovoj Knji-

zi nestihovanih, nenitmovanih i neslikovanih „reminiscencija na povorku običnih ljudi, kakvi su bili i Pantelija iz Gornje Petlovače, i telefonista Rađomir Čolić, i trubač Mrkša Zlatić, i Dača učitelj iz sela Vreoca, i Vilotije iz Kamenog Dola, i Gliša iz Drniša — u „Ratnim drugovima“,

Staša Vinaver je sekao i presecao, pucao i ubadao, fingirajući doveka bezbrižnu nonšalantnost nekog nezvanog gosta, čije se „planetarno“ poreklo, kako bi možda on sam rekao, ne zna i ni-– kako ne može dokučiti. Njegova ljuta ironija imala je nešto od magneziumskih pretprazničnih prskalica za razonodu i uveseljavanje širom otvorenih očiju dece oko novogodišnje muladice-jelke: praskala je, vrcala, rasipala se u bezbroj šumnih i šuštavih, belih zvezda, koje su blistavo svetlile a nikoga nisu oprljile i opekle. (Neki drugi njegovi postupci, van literature, nekog su i oprljili i ožegli, „jer se na ovom svetu“, po rečima Albera Kami-a u „Kugi”, „ne možeš ni maći a da ne ugroziš nečiji život“). Ubogi, šengajstovski čarobnjak i muađioničar reči, Stanislav Vinaver! Taj neukrotivi izazivač literarnih kavgi bio bi skoro uvek potučen, istučen, pokatkad i pretučen. Odigravao se tu, u tim efemernim viteškim i neviteškim tumirima, jedan gotovo tragikomični nesporazum između ovog Lucifera Verbalnih i metaforičnih parađa s jedne strane i smrtno ozbiljnih dogmatičara, čistunaca, mandarina i žreca sviju boja i masti 8 druge strane. Nesporazum, očevidno uvek na njegovu, VinaveYovu, čistu štetu. Taj debeljuškasti, telom balzakovski — duhom rableovski „Veliki kombinator“ poetskih slika, u odevanju nehatmi boem, u politici nestabilni idealist, u filozofiji izmučeni mitski Sizif, koji se upinjao da uskladi apolinijsku zrelost mudrog Getea i dionizijski misaoni tornado bolnog Ničea, u muzici budno rezonirajuća školjka u kojoj su odjekivale i linearne formule Bahovih fuga i ekstatične groznice Sknjabinovog „Prometeja” (,,Poeme ognja"), — taj i takav Stanislav Vinaver izvlačio je, narodski i njegovski rečeno, uvek đeblji kraj. Taj vazda čili takmičar na svim intelektualističkim igralištima, koja važno nazivamo Dpoprištima, imao je i čuvao, negde u potaji, iza jurišnih linija svojih nehajno odapinjanih sarkastičnih strela, lik tužnog pajaca Petruške, dušu zračno fluiđnog Ariela, do apstraktnosti sublimirani kikot Sekspirovog Puka. Iza njegove pancirmne, oklopljene filozofsko-poetske opreme publicističkog javnog ratnika krila se svagdašnja i svugda– šnja ugroženost Večnog Žida, nestalnost boravka modernog noma-–da, kočoperna poza umnog Lutalice. Zahval ujući stvarnom progresu doba u koje je posle svih ratova, već dohvaćen senkom nailazeće starosti, bio zašao, ovaj rafinirani intelektualni Til Ulenspigel veka inđustrijalizacije i elektrifikacije civilizovanog sveta uživao je puno pravo da se smeje i samim vešalima, na kojima je njegov duhovni praotac bedi

morao skončati.

|| | MIM a MAS |

- IMčauriti smisao iz znaka. YA

. ~: La

ji MN 9 ||| He | aa

unu

Mnoge literarne parodije, loka- |

lističke i dnevno taze dvosmislice, aluzije, čikarme, pogrdđno-reklamne eksklamacije i efektne invektive Vinaverovih „Pantologija“, kroz tri i po đecenija postojanja, izgubile su svoj prvobitni raketni bljesak, u neumitno ujednačenom, jednoliko ritmovanom odronjavanju obala vremena, bilo da su u njemu, u tom ravnodušnom mehanizmu minuta i godina, toptali krvavi ratovi, bilo da su, u praznoj dosadi blagostanja jednih i u normalizaciji sirotova– nja drugih, mase, svakonedeljno, zgrtale se na futbalska igrališta ili rešavale ukrštene reči. Isto tako, Vinaverovi verbalno-karikaturistički portreti neznatnih pisaca survali su se u ambis gluvog zaborava, zajedno sa sudbinom tih i takvih, malih, leptirično prola-

Mesec dana pre smrii Vinaver Je OtVOFIO prvo izvođenje „Karmine Burane“ od Maria QOrfa na Kolarčcvom univcrz,

znih pisaca. Ali Vinaverove parodije upravo najznatnijih naših književnika, i onih klasičnih i Onih mladih, savremenih u vreme njegovih Pantologija, otkrile su, pokazale su, obelodanile su, kroz bezazlenu šalu utančanog humoriste, kroz ekspresionistički kalambur dobro zamaskiranog tragičara na ovom posebnom i jeretičkom području literarne dokumen–tacije o veku i čoveku u tom Veku, jednu stravičnu dijalektičnost vrednosti ljudskih mišljenja i osećanja kao takvih, Nema te stva·ri nad kojom se, okrenemo li je na glavu, ne bigmo mogli nasmejati. Metodom svojih persiflaža Vinaver je, sasvim nehotično, stihijom pesništva, mnogima od nas otvarao puteve — i u Kantove antinomije, i u Hegelovu dijalektiku i u Heraklitove stavove o jedinstvu svih suprotnosti: „put naviše i naniže jedan je te isti“.

Odlazeći od nas, on neće stupi„ti ni pred kakve rajske dveri, ne samo zato što raja izvan pesnikove muke i tuge, izvan njegove sreće 1 ozarenosti, nigde nema, nego ni zato što Vinaverovom umu, „nađahnuću, karakteru i temperamentu, njegovom prkosu i ponosu nikako ne bi doličilo pokoravanje, smirenost, smernost i večno, avaj večno blaženstvo. Raj bi mu bio dosadniji i nepodnošljiviji nego Bernaru-Šo-u. No mi ga ispraćamo, Haronov čamac klizi po glatkom, tečnom smaragdu Stiksa i ja bih da zamislim epitaf na kamenoj ploči koja će u barokno prekomerne dimenzije izduženog lažnog kKkrtičnjaka ove gline verovatno biti usađena. Hoće li to možđa biti Stašini stihovi: Ima li gđe na zvezdama Tihe modre slobode Za misao smernu i mudru.,.

Na jednoj zvezdi, ja to znam, Sve duše lete zajedno

Sve misli zajedno lete Širokim saglasnim letom;

Ili će to možđa biti ona neraVna, Rilkeu i Valeriu bliska katrena uzgredne ispovesti, priznanje koje se Staši Vinaveru slučajno otelo:

| Lo: ay + Liniju bola u zvezdi jav Iskopati stvarnost iz sna, joe ! ~ |

(8-VITT-1955). TRCI ROČO 75 re» JOS ~

| i a

AB, 58 |

OSA JLO