Književne novine

rije srpskoga naroda vrhovni je cilj Insti- nju u poveljama i drugim istoriskim izvo~

na IRI |N | | |

Kroz istoriski institut Srpske akademije nauka

oko sređivanja Arhiva završen, pristupilo se njegovom korišćenju: već se proučava niz problema za koje dokumen= tacija leži baš u tom Arhivu. U toku je i formiranje otseka koji će prikupljati građu i istraživati privrednu istoriju Srbije u'·devetnaestom veku, kao i istoriju Srpskog radničkog pokreta,

Radi boljeg proučavanja novije naše istorije, one iz Narodnooslobodilačke borbe, potrebno je da se na Univerzitetu stvori katedra za proučavanje NOB-a i da se među mlađim studentima pronađu oni koji će se baviti NOB-om i tako popuniti prazninu koja se oseća u Institutu. Istoriski institut već u prvim danima svoga osnivanja imao jc zadatak prikupljanje 'grade iz NOB-a, ali pošto je istovremeno osnovan i Vojno-istoriski institut koji taj zadatak uspešno vrši, mi smo se sporazumeli da se oni tim problemom bave.

Pojedina naučno-istraživačka dostignuća Institut objavljuje u svojim redovnim publikacıijama, tako da su dosad izašle četiri knjige istoriskog časopisa a peta knjiga je u štampi. Ona je posvećena akademiku Jovanu RHRadonjiću. Istoriski

n a

Yi || OMAR MAI

IBM

Naš saradnik posetio je Istoriski Institut Srpske akademijć nauka i zamolio upravnika Instituta dr. Iliju Sindika, honorarnog profesora Univerziteta, naučnog saradnika i dopisnog člana SAN-a da za naš list kaže nešto o razvitku, ciljevima i radu Instituta.

storiski Institut osnovan je Radi lakšeg i preglednijeg rada

[% godine kada i mnogi naučni rad sc odvija u nekoliko otseka.

|| instituti Srpske akademije "Tako otsek za istorisku geografiju radi nauka. Stvaranje Instituta ustvari je izraz. na prikupljanju vrlo obimnc građe za potrebe: da se našoj istoriskoj prošlosti sve toponime srednjevekovne Srbije pruži puna i sistematska naučna pažnja. s tim da se ne ograniči samo na nazive, Ogromno je arhivsko blago, zaostavština već da se pojedini lokaliteti, drumovi, žive i bogate prošlosti, koju treba pro- rudnici, granice, manastiri, crkve itd. učiti i objasniti metodima naše nove fiksiraju geografski i hronološki, U socijalističke nauke. Proučavanje društve- ·ovakve karte biće ucrtanc istoriske grane, ekonomske, političke i kulturne isto- nice i pojedina mesta ukoliko se spomi-

tuta. Nije dovoljno, prema raspoloživom rima. Značaj ovoga rada je u tome što se materijalu, proučeno i rasvetljeno isto- kod nas prvi put iz izvora skupljaju torisko previranje ranoga srednjevekovnog ponimii ucrtavaju u karte i reljefe. Ovakve srpskog društva i, — ako je dosad bilo karte poslužiće kao osnova za izradu tu i tamo ljudi koji su se upućivali na kli- atlasa i zidnih karata. Sada je u toku zav teren proučavanja dalekih perioda, izrada karte Dušanova carstva, koja će — oni su to činili nekako nesistematski, se sastojati iz sekcija, izrađenih u Geočesto sa isključivom koncentracijom na grafskom institutu JNA. Karta će biti pojedine periode i ličnosti. Logično, za propraćena detaljnim komentarom i retakav posao potrebni su novi kadrovi gistrom za sve nazive koji su u nju ucrta-

sposobni da istoriske događaje ocenjuju ni. Materijal koji će ući u Atlas, kao i institut izdaje i kolekciju „Građa“ u kako to zahteva moderni razvoj istoriske onaj koji je istorisko-gcografski otsek kojoj su štampani radovi Grgura Jakšića nauke. već sakupio, biće publikovan u Istorisko- (Prepiska Ilije Garašanina 1839—1849

godina, Lj. Durkovića (Srbijanska štampa o Njegošu i Crnoj Gori 1833—1851), J. Tadića (Građa o slikarskoj školi u Dubrovniku XII—XVI vek, knjiga 1, II) i drugih naučnika. U kolekciji „Posebna izdanja“ izdato je pet dela od kojih su značajnija; M. Kostića (Dositej, Obradović u istoriskoj perspektivi XVIII i XIX veka), J. Kovačevića (Srednjevekovna nošnja balkanskih Slovena) i N. Vuča (Raspadanje esnafa u Srbiji, knjiga 1). U Zborniku za istorisku gradu izdato je delo Gliše Elezovića, iz carigradskih turskih arhiva Muhimme defteri.

Za dalji uspešniji svoj rad priprema se zakon po kome će Istoriski institut dobiti svoju finansisku samostalnost, ali to ne znači da će prekinuti sve veze 5a Srpskom akademijom nauka u čijem će sklopu i dalje ostati, kao Što je slučaj sa mnogim institutima koji su već dobili

toponomastičkom rečniku, u komc Će

Instituta je proučavanje . za y oL-S CE | izvorna građa biti iskorišćena do krajnjih

granica.

Dalji cilj odnosa srpskog naroda sa ostalim jugoslovenskim i susednim balkanskim naro- SVA. # i dima P državama. Za dvoja prouči 0 Istoriski institut je preuzeo obiman

ja proučavanja + e UJaaiaaa . Institut i njegovi saradnici služe se arhiv- HosiomojkozizdayaDjk GIHČKOB diploma“

7 7 ( FP, a aki materijalofa: Wir. svim adrhivama" u tara. Pokazalo se da većina ćiriličkih kojima ima podataka za istoriju srpskoga naroda. U početku je rad bio ograničen na domaće arhive u Beogradu, Sremskim Karlovcima, manjim arhivama po Srbiji i Vojvodini, zatim na Cetinju, Kotoru, Cavtatu, Zadru i osobito u Dubrovniku; a van zemlje koristile su se u manjoj meri igarhive Beča, Pariza i Hilendara, Za istoriju Srednjega veka od neprocenjivog značaja su arhive Dubrovnika, Kotora i Svete Gore. Istoriski institut ne ograničava se samo na korišćenje građe iz pomenutih arhiva prikuplja arhivsku građu i ima svoj poseban arhiv,

akata (povelja, pisma, ugovora itd.) iz Srednjeg veka razbacani leže u raznim starim publikacijama r časopisima, često nesigurno izdati i bez potrebnih obaveštenja. Potreba srpskoga diplomatara je neophod.· Dovoljno je napomenuti da jedini srpski diplomatar prestavlja poznati zbornik, Miklošićev Monumenta Serbica a on je izašao 1858, dakle prc punih 97 godina. Da je potrebna nc samo revizija već izdatih dokumenata, nego i samo publikovanje još neizdatih, sasvim jeyshvatljivo. Stoga je ovaj poduhvat Istoriskog instituta značajan, i __ Arhiv Jovana Ristića, koji je svojina Najbogatiii fond ovog Arhiva je arhiva storiskog instituta, pruža bogatu gradu za noviju istoriju Srbije. Pošto je posao

nego i sam

svoju samostalnost.

Jovana Histića. D. D.

Herbarski eksponati mestimično su izgubili 100% upotrebne vrednosti, jer ıh je napala plesan. Do ovog uglavnom dolazi što su prostorije vlažne.

Dendrološki eksponati oštećeni su prskanjem usled nepovoljnih temperaturnih uslova i uslova vlažnosti. Pored toga oni su u visokom procentu napadnuti od drvotočaca, jer se već duže vreme nc mogu da održavaju,

5) Modeli raznih transportnih sredstava u vezi sa eksploatacijom prilikom seobc jako su oštećeni

6) Reljeti su usled seobe oštećeni.

7) Od ukupnog broja ptica oko 17% je potpuno uništeno usled scobe. Ostala zbirka izgubila je od svoje vrednosti oko 50% zbog prašine, vlage i nomogućnosti redovnog održavanja i branjenja od muzejskih štetočina. Većina postolja napadnuta je od drvotočaca,

8) Zbirke sisara. 'Trofeji — većina postolja napadnuta su od crvotočaca i oštećena su od 47—80%. Sami trofeji su pod uticajem vlage i prašine oštećeni za 20%.

Zbirka trofeja demidova je naročito jako oštećena i 8 Obzirom na njenu izuzetnu vrednost zahteva hitno konzerviranje.

Punjenje Životinje usled vlage, svetlosti i prašine su oštećene za 50% muzejske vrednosti.

9) Biološke zbirke su zbog demontiranja potpuno uništene, jer je njihov transport zahtevao prethodne konzervatorske mere, zašta se nije imalo ni vrcmena ni stručnog osoblja.

10) Zbirke dijapozitiva i fotografija su usled selidba uništene za 37%.

11) Zbirke „Tragovi divljači“ usled napada drvotočaca ugrožene.

12?) Usled napada moljaca znatan broj gljiva je potpuno izgubio muzejsku vrednost.

13) Prvobitna seoba je izvršena bez ikakvih prethodnih priprema, na brzinu i za najkraće vreme, tako da je tom prilikom muzejski materijal pretrpeo Velike · štete.

14) Posle seobe iz Miloševog konaka, muzej je smešten u vlažne suterenske “prostorije Šumarskog fakulteta iz kojih je opet morao da se seli u današnje-prostorije zbog radova na dovršenju zgrade,

Svaka od ovih seoba dovodi do Tuiniranja zbirki i do velikog smanjenja njihove novčane i muzejske vrednosti.

15) Održavanje muzejskog materi-

Prvi trofej SOLO, Ko je odgovoran što Šumarsko-Igvački muzmj propada ?

„Muzeomanija ili potreba“ („Večernje novosti 1 od 7–II-1955 go, između ostalih jala pod današnjim uslovima (prašina, postojećih muzeja ubraja se i Šumarsko- vlaga, prvotočci, moljci, muzejske gagrice lovački. A on ustvari, ne postoji. Malte i miševi) onemogućeno je potpuno, i nije već pretvoren u skladište propalog usled toga će u najkraćem vremenu materijala! O doći do dropadanja i ostalog materijala . Uostalom kako stvar stoji s tim mu- koji se danas još nalazi u relativno dozejom videće SC. odmah iz izveštaja ko- brom stanju. misije koja je bila određena od Saveto- S obzirom na sve ovo da komisija aaYaoč odbora muzeja sa zadatkom „matra da 5treba ·preduzeti najhitnije a pregleda muzejske zbirke i da kon- : aki šig statuje njihovo stanje. Ova komisija je mere da se preostali muzejski materijal 21 oktobra 1954 godine, između ostalog Smesti definitvno u Oda a ie

Šumarsko-lovački muzej, koji je postojao u "Topčideru u zdanju Kneza Miloša do 1950 godine, ponikao je 1934 godine. Nešto je bio oštećen za vremc rata ali posle rata na njegovoj obnovi i na popunjavanju zbirki nije se radilo. Naprotiv prilično materijala iz muzeja preuzeo je Šumarski fakultet i neke druge ustanove, Što znači, s obzirom na ono šta se kasnije s muzejom dogodilo, da se na skončanje muzeja, u neku ruku, pomišljalo još odmah posle rata čim su se čitave zbirke ustupale drugim usta-

___zakrovi. to je | bijanja i pretrpavanja tih predmeta u

____nedovršenoj zgradi

novama i čim se nije uopšte radilo na obnavljanju i na prinavljanju muzejskih

predmeta. ı. 'Tavorio je do 1950 godine, kada je zatvoren, navodno zato Što „muzej

nije imao plan svog razvitka“, pošto sc „od oslobodenja... ništa nije bitno izmenilo“ jer „nije odgovarao svojim obavezama, koje bi morao da obavlja kao savremeni muzej tj. kao kulturno-pro-

svetna ustanova“, te je iz tih razloga i'

zatvoren za publiku 1950 godine „Zbirke muzeja“ — kaže se dalje u „Reorganizaciji šumarsko-lovačkog muzcja“ — vrlo su obimne i bogate, međutim način izlaganja i uređenja samog muzeja je zastareo, a po zadatku ncodređen, bezidejan, koni{uzan, „bez duše“ i mrtav...“ bh. Kad su nadležni organi jednoga dana našli da treba osloboditi konak Kneza Miloša u Topčideru, u kome je muzej bio smešten, pošto građevina za takav muzej ne odgovara, zašto ti isti organi nisu našli, makar najprovizornije rešenje - za šumarsko-lovački i bila dužnost da se nađe lokal za smeštaj tako dragocenih i retkih predmeta i zbirki Šumarsko-lovačkog muzeja? Isecliti se iz stare kuće u tuđu, upravo u tuđi podrum, pa tek onda iz podruma smišljati reorganizaciju kuće i projektovati novu kuću, zaista je retka besmislica! A sa Šumarsko-lovačkim muzejom baš se tako nešto dogodilo. Zanosili su se ljudi nekom savremenom muzetjskom zgradom u Topčideru, predviđali basnoslovne sume, konferisali iz godine u godinu, a na muzej kao takav i zaboravili. Njega su upravo utrapili. Kudikamo bi bolje bilo da su uzete obične barake, kojih je Glavna uprava za šumarstvo imala, za smeštaj muzeja. Muzejsku zbirku za nastavu fizičke kulture direktor, Državnog instituta za fizičku kulturu, Bora J. ovanović, smestio je u montažnu baraku, Na sličan način moglo je da se uredi i sa Šumarsko-lovačkim muzejom. Ničim se ne može pravdati to što je muzej jednostavno izbačen napolje i što je prepušten slučaju tako dragocen mate! ijal koji je decenijama sakupljan, Direktor muzeja je bio stavljen pred svršeni čin: bez dovoljno sredstava i bez lokala trcbalo je da se snađe da skupocene zbirke Naravno zato je i došlo do sa-

umarskog. fakulteta

na Banovom Brdu. A čim je tako ne-

_ srećno zguran taj materijal, onemogućeno

je bilo svako dalje održavanje i nužno negovanje muzejskih predmeta. Nastao je period propadanja čitavih kolekcija. Šumarsko-lovački muzej ı Nema ga, Niko nc na gde je. ı] nije našao za shodno da preko javnosti obavesti svet u čemu je stvar: da je muzej zatovoren, privremeno ili stalno, zašto je zatvoren itd. Naprotiv u članku

muzej? Zar nije.

utvrdila sledeće:

1) da se celokupan muzejski materijal nalazi nabacan bez reda u jednoj prizemnoj prostoriji zgrade Šumarskog fakulteta na Banovom Brdu,

2) Pomenuta prostorija se nalazi u nedovršenom delu zgrade čija je građevinska adaptacija u toku, što prouzrokuje vlagu i prašinu. Pošto je prostorija gde se nalaze zbirke nedovršena sa puno otvora na plafonu, to su i zbirke potpuno nezaštićene od prašine, maltera, vlage i sl.

3) Entamološke zbirke su izgubile 80% muzejske vrednosti.

Uzroci:

grubo preseljavanje, izloženost zbirke svetlosti, vlazi i muzejskim štetočinama.

Ukoliko stanje dalje ostane ovako, zbirka će propasti, što će biti velika šteta jer su zbirke uglavnom poklon Dr Rajsa.

4) Botanička zbirka usled neodrŽžavanja izložena je 'napadu parazita,

storije. proces raspadanja toliko uzeo maha da ga je pod ovom uslovima nemoguće zaustaviti“. Očigledno je da ovaj muzej sistematski — polako ali sigurno izumire već deset godina. Upravo niti živi niti mre.

Šumarsko-lovački muzej spada u red prirodnjačkih muzeja. Zato ima ljudi koji su mišljenja da taj muzej treba da ude u sastav prirodnjačkog muzeja.

Krajnje je vreme međutim, poslednji je čas da 5 umarsko-lovački muzej već jednom dobije odgovarajuću ili bar unekoliko pogodnu zgradu da bi se spaslo ono što je ostalo od dragocenih zbirki, da bi oživeo jedan tako važan muzej

Milorad Milošević Brevina

Mario Marini: Konjanih · e

p Pretstava „ koju je dala pozorišna trupa iz Pekinga na nedavnom Međunarodnom festivalu dramske umetnosti u Parizu, bila je glavna tačka čitavog programa, Naročito su bili pozdravljeni i oduševljeno primljeni jedan fragment iz opere „Bela zmija“, scena iz mitološkog komada „Nemiri u nebeskom carstvu“ i „Tri susreta“, u kome su došli.do izražaja izvanredni talenat za mimiku i skoro neshvatljive akrobatske sposobnosti glumaca. Kvalitet izvođača, prefinjenošt i bogatstvo kostima, ritam koji je osvajao gledaoce — bili su posebno istaknuti u čitavoj francuskoj štampi, a i u listovima drugih zemalja.

Trupom je rukovodio reditelj Čao Fin. On je pred novinarima izložio istorijat pozorišta u Kini. S obzirom na zanimljivost i originalnost, intervju donosimo u celini,

Klasično pozorište potiče od IX veka

— 'Tradicija klasičnog kineskog pozorišta potiče još od IX veka, — rekao je Čao Fin. — Još u VIII veku postojalo je komično pozorište, ali tek u XII i XIII veku dolaze do izražaja pozorišni oblici, razvijaju 8e i neguju raznovrsne teme, da bi one vremenom dobile visok književni nivo i kao takve zadržale se kroz vekove, Otuda kinesko klasično pozorište obuhvata znatno duži period nego što je to slučaj s pozorištima mnogih evropskih zemalja, pa se ono kod nas održalo čak i do danas.

— MHez nekih bitnih promena? bilo je pitanje jednog novinara.

— Mogu da kažem da nije bilo bitnijih promena, — glasio je odgovor.Čak se i u pogledu osvetljavanja scene prilagođavamo staroj tradiciji. Nezgoda je u tome što nismo mogli doneti naše aparate — nisu mogli stati u avion. Razume se, u ovoj tradi ima osobenosti, tananosti stila, ali to jc stvar za sebe. Jedno je važno: koncepcija pozorišta na Zapadu, suprotna je našoj, Vi tražite istinu na sceni, izvestan realizam. Vi se klonite ustaljenih oblika, sem ako to nije priznati običaj, Istina, kod vas ima i „novatora“, Kod nas je drugačije, Mi

ratu nikome nije bilo lako, ali najteže je, ipak, bilo nosiocima poruka, što su

menjale događaje, odlučivale u bitkama, rešavale o mnogim životima, — kuririma, posrednicima dalekih poverljivih razgovora, onima koji su spajali komande...

Jedon od tih neznanih, Đorđe Kotević, gradevinski radnik iz Velesa, doputovao je četvrtog januara vozom iz Beograda u Bukovik s važnom porukom Pokraiinskog komiteta. Poduže je šctkao usamljenom seoskom stanicom sa svilenim šalom u ruci — ugovorenim znakom prepoznavanja, ali niko mu nije prilazio. A sneg je padao pregrštima, kao da se nebo provalilo, zavcjavao prugu i VOZ koji nije mogao dalje.

Kotević je zabrinut sišao s pruge, do najbližih kuća što su se kao staračka vilica crnele u snegu, izrovane i opustele Otsutno je zurio u isprevrtane, polomljene ostatke tronožaca, stolova, sanduka s poklopcima, progorelim furunama, otegnutim pramenovima kudelje, otrcanim gunjevima, iskrzanom motikom Što je sećala na testeru i drvenim kašikama i viljuškama s dva zupca, rasutim po zemljanom podu. "Tuga tog haosa i bešmislenog prazaranju, malog, a Ooput toplog Života, sa sićušnim radostima kao licitarski kolači, smekšali su ga i on je za časak zaboravio svoju nevolju, iako je u njemu stalno prisutno saznanje da je jedna spona iščezla i da se prekinuo nevideni. niz beočuga, sela, kuća i ljudi koji su povezivali odred s Beogradom, Odnekud ie zacvileo gladan pas...

Nije imao kud, u selu su bili četnici.. Kroz gustu vejavicu što se bezbrižno' igrala suvim pahuljama, sišao je ispod. pruge u propust, vetrovima zazidanim. snežnim zidom. Šetkao'je polako u svom.

Deđa Milosavljević: Ilustracija za Sremca

imamo takozvane „nastavljače“ tradicije. U Kini je ustaljenost priznatih normi glavna stvar. Naprimer, mi se ne koristimo dekorom da ne bismo bili ograničeni vremenom i prostorom. To je pravilno. Izvesne scenografske pojedinosti pretstavljene su živim ličnostima ili simboličnim „oznakama. Uostalom, u igri i pokretima sve se pretstavlja simbolima i ustaljenim oblicima. Tako, izvesni pokreti koje glumac izvodi s bičem, označavaju da je o na konju, drugi da sc jahaća Životinja zaustavila pred kakvom rečicom, treći da je prepreka savladana. 'To zahteva -izvanrednu i besprekornu tehniku.

Vlada pomaže pozorišta

— Koliko glumaca radi u vašoj pozorišnoj trupi u Pekingu?

— Trista pedeset igrača, glumaca, pevača i muzičara.

— Da li ste subvencionirani?

— Vlada mnogo pomaže pozorište. Nove dvorane se svuda podižu. Pa ipak, nemamo dovoljno pozorišta, jer je preveliki broj ljudi koji voli dramsku umetnost u svim njenim vidovima. Ali, klasično pozorište najviše privlači ljude i u Pekingu i u drugim mestima.

— Koje su najvažnije teme u vašim

operama? — Izraz „opera“ nezgodan je za naše prilike i pojmove. On se razlikuje

od onoga što mi shvatamo pod operom. Kod nas se u operi isto toliko govori, koliko peva ili igra. Što se tiče tema, one su raznovrsne: kakav istoriski dogadaj, legenda, epopeja, zaplet na osnovu čiste mašte, zatim religiozna inspiracija „poput evropskih „misterija“, kakvi su, naprimer, naši „Nemiri u nebeskom carstvu“. Ne gubite iz vida da je kod nas čak i šminka simbolična: crnce bore na licu označavaju pravednost, crvene hrabrost, a bele izdajstvo.

— Da li su opere pisane ili usmeno prenošene?

— lJma i jednih i drugih. Postoje i savremene, Njih, ipak, igramo u starim kostimima, jer bi bilo smešno izvoditi simbolične pokrete u građanskom odelu. Kostimi su isto tako simbolični. Naprimer, imperatori nose Žutc, viši oficiri crvene, civili plave, stariji ljudi nosc

PRVI PUT IZVAN KINE

Razgovor sa Čao Fin-om rediteliem Pekinškog pozorišta

braon kostime, itd. Čak i stilovi koštinaa potsećaju na razne epohe u kojima su vladale dinastije 'T"ang, Cong ili Ming. — Da li se iste ličnosti stalno pojavljuju? — Kao i u „komedđiji del arteć, sa Nastojimo da

izvesnom ·stilizacijom.

telesni pokreti potpuno odgovaraju Trćčima i izrazu lica.

— Otkad žene u Kini igraju u pozorišnim komadima?

— Od pre sto i nešto više godina.

Rađanje nove tradicije

— Hto jednog skorašnjeg prekida s tradicijom! — primetio je u šali jedan novinar.

— Pre bih ja to nazvao rađanjem jedne nove tradicije, — dodao je Čan Fin, — jer u Kini još i danas postoje trupe sastavljene isključivo od muškaraca. Ali, ima i takvih u kojima igraju jedino žene. Međutim, pozorište sve više angažuje glumce i glumice, uglavnom one koje igraju savremene komade.

— Kineske ili strane?

— 1 jedne i druge. Do pre nekoliko godina, naši savremeni pisci rado su iz prošlosti crpli teme za stvaranje. Danas se oni isto tako inspirišu i onim što sc sada zbiva, aktuelnošću.,

— U kakvim kostimima se ti komadi

| — Oni se ne igraju u kostimima, već u građanskim odelima,

— A komadi stranih pisaca?

— U dekoru i odelima koji odgovaraju dobu u kojem sc događaj desio. U tom okviru prikazani su „Romeo i Julija“, pa i „Ujka Vanja“, za koga je jedna ruska trupa rekla da jc izvrsno dat. Što se mene tiče, i ja sam režirao „Mizan-

igraju?

tropa“, i to u kostimima Luj XVI. U našim školama dramske umetnosti obraduju se tekstovi svih velikih pisaca Rasina, Igoa, Šekspira, Čehova...

Neguju se dve vrste školovanja glumaca: glumci za klasično pozorište školuju se još od malena, da bi stekli potrebnu lakoću, poput pijaniste koji pcčinje da svira od svoje pete-šeste godinć ,

a za moderni repertoar glumci se regrutuju kasnije, pošto završe višu školu. Otprilike kao u Evropi...

— Je li ovo prvi put da vaši umetnici daju pretstave izvan Kine?

— Naši glumci su u inostranstvu igrali individualno, ali je OVO prvi put da istupaju u celini, kao trupa, u ovako velikom broju. Iskustvo koje smo stekli, dragoceno je. Jer, ako je vaše iznenađenje veliko što se nas tiče, i mi smo bili pri-

lili zauzrerıza gacama tar arraaie/)

jatno iznenađeni onim što smo videli u vašim pozorištima. Ta razmena iskustava obogatila je i jedne i drugć,

Instrumenti stariji od hiljadu godina

Po završenom razgovoru novinarima su bili pokazani i instrumenti iz kineskog orkestra, koji, prema izjavi Čao Fina, potiču još od prce hiljađu godina. Melodije koje se izvode'na ovim instrumentima' istovremeno očaravaju i iznenađuju. U orkestru se upotrebljavaju i duvački i drugi instrumenti. Izvesni pokreti na sceni praćeni su snažnim udaranjem u bubanj, da bi se što potpunije izrazila napetost ili tragičnost situacije. Najviša umetnost pevača sastoji se baš u Što boljem podražavanju zvonkosti pojedinih

SVEDOČANSTVA PROŠLOSTI

ere O TO pipe»

Noćni putnici

Mirko Milojković

čudnom stanju, po

napred i nazad, Zagrevao sč i mislio o svačem; o spavanju na [fosnama — debelim daskama, natopljenim malterom, štrajkovima u Beogradu, partizanima...

dva sitna 'koraka

sebi

pripada i kuda putuje. U susrctu

U 'Trešnjevici je svratio u

smišljene odgovore kome odredu se zdravio s četnicima, zastajao da progovori po koju reč i produžavao svojim putem. kuću

ONevnasrANA noćna

vanja, obazrivo hodanje, osluškivanje svakog šuma, opipavanje pomrčine i krajnja napregnutost zbog moguć-

PISMO IZ PARIZA

Valerije Mičeli: Mate

puto-

Strpljivo je zagledao, prevrtao sa svake strane svoj Život, u beloj tišini, a duga zimska noć sporo je tabanala po snegu. Pred svanuće je zadremao i oslonjen ledima na kameni zid, stojeći zaspao.

Kad se probudio bio je tmuran, pbosiveo dan, jednoličan, tih, kao da se u čitavom svetu ništa nije događalo. I on je prošao, onda opet noć, i opet dan. Treće noći, kad više nije imao šta da misli, kad je njime umesto krvi zastrujala ledena reka, izišao je iz skrovišta, izgladneo, prozebao, iznuren. Vukao se ka žutom Žžišku ciganske kuće, zakucao ma vrata nesigurno, zamolio da se ogreje, pomiren s nesrećoni da proguta gram strihnina, što ga je uvek nosio sobom, sako četnici naiđu.

Domaćin ga je primio za noć, ne 'pitajući ga ni ko je, ni otkud dolazi, ni šta traži. Znao je da u ratu svi putuju nekud. Ravnodušno je saslušao izmišljemu priču kurira, klimnuo glavom nekoliko puta, i to je bilo sve. Zorom ga je sporednim puteljcima . doveo do prvih kuća Aranđelovca, poželeo mu sreću.i ostavio samog...

Za pet stotina dinara dneyno, Kotević se nastanio u vili kod pravoslavnog popa izbeglice. Sedam dana proveo je u društvu policiskog agenta, verenika popove ćerke, koji je iz Beograda doputo-

vao da hapsi:komuniste...

B RANKO Maćetžić, kurir odre da, putovao je noću na konju 'Ka Rudniku s hitnom porukom, provlaČeći se bespućem, malo podalje od druma, između četničkih straža i zaseda, U svanuće je došao do sela Vrbice, dalje nije mogao od mnogih četnika. Tu je u skrivenom šumarku razmišljao šta da učini i kako da postupi. Teška odgovornost svalila se na njega, mladića, te ijeseni primljenog u Savez komunističke

·omlađine, na Senjaku u Beogradu, Najzad se odlučio. Izjahao je smelo na drum Vrbica—Trešnjevica, S kokardom četnika na šajkači i nastavio u dru·štvu svirača namernika, ponavljajući u

bogatog domaćina, četničkog prijatelja, punu polupijanih četnika i s vrata zatražio vruće rakije. U razgovoru s njima, saznao je da su Bugari poseli Rudnik. Pošto se malo odmorio, zatražio je od domaćina da mu pokaže put, jer on hita u štab. Drumom su složno psovali partizane, nadmetali se ko će više, bolji je i četnik.

Uz Orlovac su susreli devojku koja se izdaleku, široko osmehivala kuriru, poznaniku. Maćešić se namrgodio, pitao je strogo: -

— Ima li kakve vojske na Rudniku?

— Iz Jarmenovaca su otišli Nemci i Bugari — odgovorila je devojka, uozbiljena, shvativši opasnu podvalu.

— 'To je Rosa Ilić, komunista, treba je ubiti. I još neke u selu — reče domaćin.

Kurir je oćutao. A kad su još malo izmakli, zastao je, strogo odmerio doma– ćina i rekao mu:

— Slušai, ti vodiš partizana. I zapamti, ako se nešto desi ljudima koje si

maločas pobrojao, satrećemo ti sve, Tad:

su se rastali...

U njegovom poslu omela ga je bolest, fistula na nozi. Preko Kosmaja, drugovi su ga otpratili do Ostružnice, odakle je trebalo da se čamcem prebaci preko Save, u Srem, na lečenje. U mrkloj noći, očekivao je čamac koji nikako nije dolazio, Počeo je da ga zahvata onaj poznati, kurirski nemir, pred bliskom opasnošću. Iznenada je čuo sumnjiv Šušanj, kao da se neko prikrada, prenuo se, hitro izvadio revolver i odvijenu bombu iz džepa, neko je viknuo!"

— Predaj se!

Maćešić je ugledao cev puškomitraljeza, mahinalno skočio ustranu, opalio nekoliko metaka, hitnuo bombu i umakao šikarom. Ponovo se našao na Kosmaju. Odatle su ga drugovi prebacili u Beograd i skrivenog lečili u kući na Banovom Brdu, zračili ga, za njega nabavljenom kvarc-lampom. Svako veče obilazio ga je lekar, U odred sc vratio u proleće iste godine, s dvadeset i pet novih boraca... nosti da se nikad ne stigne na željeno mesto — vremenom su nagrizali hrabrost, odabranih, pronicljivih i snalažljivih kurira. Kad jednom proklija strah u njima, onda brzo raste, kao korov i pleni razum i svest.

Od te opake bolesti, koju ie malo ko prezdravio, oboleo je i kurir N. Jedne hladne, tmurne obilato zalivane dosadnom, sipljivom kišom, njemu je sekretar Komiteta naložio da se u pratnii dvojice boraca probije u Bukovik s pismom štabu odreda.

noći,

I njih trojica su krenuli iz Darosave, šljapkali po raskyašenom, lepljivom blatu što ih je svlačilo u mutne lokve, saplićući ih o džombe, gubeći u rastojanju. A u njihovoj svesti, iz mraka su izranjali četnici kao vodeni duhovi, bleskali kamama više glava, škljocali zatvaračima, nailazili kolonama na njih, sekli ih mitraljezima, zarobljavali iznenadnim skokovima s leđa, strašno ih mučili, kasapili...

— Izginućemo u ovom blatu — rekao je prvi pratilac, ohladenog srca i znojav, usporavajući hod.

— U Bukovik nećemo stići živi prihvati drugi.

N. je ćutao. „Možda poruka i nije važna. Ko zna“... Još malo se rvao s kurirskom savešću, Što ga je opominjala, dvoumio i zastao pobeđen.

Sva trojica ispalila su po dva metka u pomrčinu i trkom se vratili u Darosavu.

— Pucali su! Umalo ne izgibosmo! — raportirao je usplahireno N. sekretaru.

— Dajte puške — rekao je sekretar mirno. Izvukao je zatvarače, zagledao u čađave cevi okrenute svetlosti lampe i vratio im ih:

—K Očistite ovo, požurite u Bukovik.

Posramljeni kurir dostavio je poruku...

Docnije, u proleće, N. je s jednim nagluvim drugom spavao u hladovini zabrana u Darosavi i usnio kako ga vijaju četnici isukanim noževima da ga zakolju. Uplašen, naglo je skočio iz sna i kao bez duše potrčao šumi. Prenuvši

trebaće vam. Pa

KNJIŽEVNE NOVIN

| Prvo bi lupio kamen o kamen i bacao |

instrumenata, tako da njihov glas gotovo izgubi ljudsku boju.

"Ta i druga iznenađenja koja su pekinški glumci priredili na Međunarodnom festivalu, potstakli su i najstrožije kritičare da o kineskom pozorištu pišu najlepše i najpohvalnije. Posebno o igri pojedinih glumaca.

Da, na kraju, navedemo i ocenu Žana Dimira, jednog od najpoznatijih Švajcarskih kritičara, .koju je on izneo u listu „Gazet de Lozan“:

— 'To je pozorište s puno simbola tradicije, ali u koje je mnogo lakše prodreti nego Što sam ranije mislio — toliko je umetnost glumaca savršena! Ti ljud mogu samo jednim pokretom da nagoveste i izraze najskrivenije misli i najdublja osećanja... Ništa nije ostavljeno slučaju, i svc ima svoj posebni smisao!

se od udarca laktom u leda, potrčao je i nagluvi drug. Složno su trčali, ne obazirući se, puna četiri kilometra, a onda su stali na uzvišici, prokisli znojem i skrhani.

— Šta bi? — pitao je N.

— Otkud znam. Mislim gone nas — odgovori nagluvi drug.

— Ja vidim ti trčiš za mnom, pa velim, nije san... — "Time je N. ozbiljno poljuljao ugled kurira. Što je najgore, Žena mu je ispevala podrugljive stihove o tom bežanju, a deca mu ih u horu ponavljala...

KORE! odreda, obično su poznavali svaku stazu, prččice, opasna mesta četničkih straža, Zdseda i patrola, ali još više su vođeni nepoznatim čulom što jc razvijalo u njima sposobnost dna osete prisustvo ncprijatelja i predosete nenadnu opasnost. Ipak, svako od njih kretao se na svoj način, i njemu svojstven način pronalazio'

one kojima su poruke namenjene, Najomiljeniji kurir, Milorad Grujić Gancer, siromašan seljak iz Darosavč, malo nagluv, bio je toliko oprezan, „da nikada nije putovao ni putevima, ni stazama, On jc išao svojim, zamišljenim puteljcima, preko livada, njiva i potoka. Drumove je prelazio samo kad je morao.

ih kao bombe u pravcu u kom bi mogla biti zaseda, sačekao, i tek onda prelazio. Ako bi zaseda odvratila vatrom, Gancer bi je obilazio.

Jednom je u Vranjevačkoj šumi, više Darosave, trebalo da uruči poruku” čoveku, koji će mu se odazvati na zvižduk ćuka. Stigavši na određeno mesto, Gancer je snažno ćurliknuo. Umesto drugi, odazvala se ptica. Gancer je pošao 78 pesmom, prevalio rastojanje, zastao 1 ponovo ćurliknuo, ćuk se javio izdalje. Malo začuden, Gancer je nastavio a odzivom što se stalno izmicao kad bi mu se približio. Propešačivši šumom, dosetio se, najzad, da se to ptica našalila s njim.

Tom čudnom kuriru, veseljaku, njegovom poslu, najviše su smetali seoski psi i mesec, a najviše je mrzeo sir večitu hranu partizana.

Njemu se mnogo čega događalo. Marta 1944, u društvu s poznatim ku rirom N. vozio je on kolima teškog Ta njenika u bolnicu. U blizini Crne Reke. na njih je naišla kolona četnika.

— Ko je tamo? — pitao jč četnik:

N. je pomislio da su to partizani rekao svoje ime.

— Komunisti! —_ viknuo je neko

Gancer nije čuo razgovor. A sve : zbilo neočekivano. Ugledao jc crne pri like kako trče k njemu, galame i maši puškama. Osvrnuo se — N-a nije bilo utekao je. Ni teškog ranjenika! I on ) umakao! Njega obujmiše mnogč ruk sklopiše se nad njim kao svežanj pruća; puška mu skliznu s ramcna, on se izml golji, čučnu, prući između nogu i ne0 pažen odbaulja u jarak. 'Tad neko zavap!

— Ne braćo! Ja sam...

'To su četnici u pomrčini jednog svog i hteli da ga zakolju, da je partizan...

obori misle