Književne novine

i e HOLU. TT

SODIJALND · DSIGURANJE - UMETNIKA

Nedavno je Savezno izvr=šno veće donelo Uredbu o socijalnom osiguranju umctnika kojom su meposredno obuhvaćeni književnici, kom=pozitori i likovni umetnici. Za ostale kategorije umetnika — filmske radnike, reproduk= tivne muzičare i prevodioce — donete su posebne odluke o socijalnom osiguranju koje se baziraju na ovoj Uredbi.

Uredba polazi od individualne komisiske oceme o postojanju uslova za pravo na osiguranje, a ne od toga da se članstvom u Udruženju umetnika automatski stiče pravo i na socijalno osigura= nje. To znači da će svaki umetnik koji želi da se osigura — a verujemo da će to svi učiniti — podneti posebnoj republičkoj komisiji prijavu za osguranje kao i mišljenje udruženja kome pripada. Važno je istaći da će umetnici i članovi njihovih porodica imati sva prava iz zdravstvenog, penzionog i invalidskog "osigurania kao i radnici i službenici, a isto tako i pravo na stalni dodatak na decu,

Radi određivanja prava iz socijalnog 'osiguranja i obra= čunavanja doprinosa, umetnici se prema uredbi razvrstavaju u sledeće razrede: do 10 godina radnog staža u X razred sa osnovom od 9.700 dinara; od 10 do 15 godina radnog staža u IX razred sa osnovom od 10.600 dinara; od 15 do 20 godina u VIHI razred — 11.500; od 20 do 25 godina u VIM razred — 12.400; od 25 do 30 godina u VI razred — 13.600 i preko 30 godina radnog staža u V razred sa osnovom od 14.800 dinara. Uredba predviđa da umetnici mogu biti redovno razvrstani za jedan razred više od službenika sa fakultetskom spremom zaposlenih u privredi, a izuzetno naročito zaslužni umetnici mogu biti razvrstani i u neki od najviših razreda (I do IV).

U radni staž na razvrstavanje umetnicima se uračunava vreme provedeno u radnom odnosu, kao i ostalo vreme koje se po opštim propisima o socijalnom osiguranju uračunava u radni staž, zatim vreme od zasnivanja osiguranja po ovoj Uredbi, Vreme osiguranja po iJgovoTU O socijalnom osiguranju književnika i na kraju vreme umetničkog rada van radnog odnosa.

. Uredba predviđa da umetnik — muškarac stiče pravo na starosnu penziju kada navrši 65 godina života i 935 godina radnog staža, a žena 0 godina života i 30 godina radnog staža. Za nepunu starosnu penziju potrebno je za muškarce 70 godina, a za ženu 65 godina života. Starosna granica za punu pemnziju pomerena je u odnosu na radnike i službenike zbog toga što se smatra da je za samostalne kulturne radnike preniska opšta minimalna granica od 55 godina, jer sec oni redovno bave umetničkim radom i preko tih godina.

druge strane predviđeno je da se umetnici mogu i posle penzionisanja neograničeno baviti umetničkim radom i _ primati stečenu penziju bež ikakvog smanjenja, Što mije slučaj kod radnika i službenika, Pravo na osiguranje po Ovoj Uredbi umetnici ostvaTuju podnošenjem prijave reĐubličkoj komisiji koju će Sačinjavati pretstavnici državnie uprave, socijalnog osiguranja i umetnika. Pretstavnici

umetnika mogu biti stalni i Dovremeni članovi“ kornisija. Ovreemeni članovi -imenujt

se iz svake grane umetničke

elatnosti na predlog odgo= Varajućeg udruženja. U Uredi se ističe da za umetnike oji podnesu prijavu na osiBuranje do kraja ove godine, ao dan početka osiguranja | uzeće se 1 januar 1955 godine, Doprinos za socijalno Osiguranje umetnika plaćaće Se iz sredstava ubranih od - Doreza na prihode od autorskih prava.

Posebnom odlukom SaVeznog izvršnog veća moći će Se socijalno osigurati i preVodioci naučnih i književnih dela. Prema odluci smatra Će se da je prevodilački rad Osnovno zanimanje ako je Prevodilac u toku svog rada,

oji se priznaje u radni staž, objavio prosečno godišnje najmanje 300 autorskih strana Književne ili naučne proze li 600 književnih “tihova. Posebne odluke o socijalnom Osiguranju odnose se i na Imske radnike i muzičare.

B. P.

:Kolebtivni dečji rad

Kako deič

doživljava SVOJU bolest

A li ste se ikada zamislili |} obolelim detetom koliko ste u stanju da prodđrete u psihu, u dramatiku unutarnjeg života koji se čudesno katkad ili nerazumljivo odvija pred vašim očima? Isuviše duboki jaz godina, iskustva i obrazovanja deli vas od ovog dečjeg sveta koji uporno, prkosno ili čak izazovno postupa kao da do kraja hoće da proćerda svoju jgru“ kaprisa. Mnoge teškoće na koje ćete, kao roditelj ili lekar, naići u samom lečenju nimalo nisu u stanju da opravdaju vaš stav ili izmene ovaj infantilni prkos koji samo naizgled ni najmanje ne priznaje logiku našeg zdravog razuma koju mi stariji i odrasli ljubomorno pripisujemo isključivo sebi. Šta onđa da se radi?

Zar vam se, uostalom, više puta i u raznim situacijama, od najbezazlenijih do najozbiljnijih, kađa se scnke bolesti i životne opasnosti nadnesu nad postelju vašeg deteta, nije desilo da očajno zažalite što već jednom nisu prošle ove godine dečje nezrelosti koje su toliko u stanju da nam zagorčaju život? Zar niste tada ili povođom toga razmišljali o nizu nesporazuma na koje neminovno nailazite vaspitavajući svoju ili tuđu decu? O nizu teškoća koje su specijalno vezane za OVO doba uzrasta kađa se pred vama, u kojima je životno breme i iskustvo često sasušilo poetske sokove, čarobno i beskorisno počne da rascvetava luda igra detinjstva, za čije portske draži i besmislice više nemate nikakvog smisla i razumuevanja? Razumevanja? Svakako i u prvom redu razumevanja, jer se zapravo o tome radi. Mi odrasli, skloni da sve odmerava– mo prema scbi, vrlo često smo navikli da iz potcenjivanja i aomalovažavanja primenjujemo na decu sasvini drukčije principe kao da se ne radi o budućim ljudima ili o stvorenjima koja u svojoj svesti imaju skoro sve najvažnije elemente ponašanja kojih se, idealno bar, pridržavamo i mi odrasli. Ono što smatramo da je za nas normalno, nc pada nam uopšte napamet da pretpostavimo kod dece, i kad to počne da nam sc sveti, mi svu krivicu bacamo na dečju nezrelost i merazvijenost! U takvim trenucima ustvari dolaze do izraza sve slabosti pedagogike koju smo, svesno ili nesvcsno, sa više ili manje znanja, primenjivali u odnosu na decu,

Zašto se deca, naprimer, grčevito plaše i same reči „lekar“? Zašto je pojam bolnicc i lekarske intervencije bauk za većinu dece? Zašto je' to, konačno, i sama reč bolest? Zar jc najsigurniji i najlakši način da se deca unapred zaštite od svakog oboljenja ako im se svakodnevno puni glava npajjezivijim pričama i pretstavama o onomc šta ih očekuje ako se razbole? Zar je, najzad, bolest samo stvar individualne pažnje i dečje samosvesti, a ne i socijalna pojava u višestrukom smislu reči? Zar niko od vas roditelja koji ovako postupate nije razmišljao kakve se sve teškoće prouzrokuju kod dece u slučaju njihovog iznenadnog oboljenja, koje nije uvek u stanju da se predupredi? Kako drukčije, nego pogrešnim vaspitanjem da sc objasne oni tužni dečji poklici: „Ne daj me, mama, biću dobar! Vodi me kući, nisam kriv! Nisam kriv!“

"Takve pretstave O bolesti kod dece i docnije sc svete: koliko je nas i u po-

klim godinama skrivalo svoje mane

odma o iz straha

vida ili druga oboljenja sami od roditelja? Kad bi se pravila jedna statistika u tom pravcu, rezultat bi mogao biti vrlo zabrinjavajući za način vaspitanja koji primenjuju mnogi roditelji kod nas. Već je postao vic, ali vrlo poučan vic onaj dečji dijalog pred lekarevim vratima. Glas iznutra: „Lekar ne ordinira!“ Dete: „Hvala lepo, a kad opet neće Ordinirati?“ Ova izložba otkriva vrlo jasno nepoverenje koje deca često gaje podjednako ma lekarima kao i prema roditeljima. Mnoge pojave kojc pred lekare iskrsavaj stvarajući im teškoće, proizilaze sami, toga što nema osnovnoB odnosa poveri nja. A zbog toga dolazi do krajnjeg nč“ poznavanja dečje psihe. U nedostatku iskustva sa decom, odrasli su, neupućeni» prinuđeni da dečji svet „prilagođavaju svome, umesto da svoj svet pretstava O deci koriguju iskustvoni uzetim iz odnoša sa decom. A da bi do toga odnosa došloy potrebno jc poverenje. Njega Bena kadgod su roditelji unapred spremni da priđu deci sa potcenjivanjem važnosti i psihičke težine onoga što ona o Sebi nose kao intimni svet svojih doživljaja, makoliko on u našim očima bio nevažan.

Otuđa nepoverenje koje većina dece o nije u stanju da

pre

ji / Šti gaji prema svemu e ie kontroliše i proverava svojim ncjakim

dečjim iskustvom, "Tako naprimer, teže je kod deteta osluškivati pluća na Is nego na prsima. Dete nc pristaje da a dimo ma šta što ono ne može da SOLI Dalje, svako će dete rado pokazati i ;; ali se mnoga panično plaše pregleda grla. Zašto? Razlog jc jednostavan ako znamo šta nam deca obično rade. Svako je a naviklo da sc plazi jezikom — ali za e ćinu je nadražaj grla nešto sasvim noVO„

KNJIŽEVNE NOVINE

te osobe

"To novo i nepoznato često je uzrok dečjeg straha i nepoverenja., Dete se, naprimer, plaši nepoznata lica, ali se ne boji lekara koga poznaje. Zar nas to ne upućuje na potrebu da još ranije i pre svakog oboljenja, treba raditi na stvaranju prisnih odnosa između Jekara i dece, toliko potrebnim i za svako preventivno lečenje?

Kod Jekarskih intervencija ima bola, ali bol nije ni jedini ni glavni uzrok dečjeg straha. Uzroci su malo dublje prirode i zadiru u čitav sistem odgoja i peđaoškog postupka, naročito od strance roditelja.

Deca ne podnose neiskrenost i obma– nu. Zato greše svi roditelji koji se ovim služe („Ne idemo lekaru, on je rđav. Juče ti je dao jnjekciju. Danas ćemo ići samo u vrtić!“). I pred uplašenim i obmanutim detetom dečji vrtić se izncnada pretvara u lekarsku ordinaciju. Zar posle toga možemo očekivati da će ziam dete verovati ma u čemu što se odnosi na njega?

Deca ne podnose pretnje, ali su ipak mnogi rođitelji uobičajili ovakav postu„Ako budeš rđav, ići ćeš lekaru! Daće ti injekciju, ako ne budđeš slušao!“ Ili: bolnici!“ Zar nas posle ovoga može ču-

diti dečji strah od lekara i lečenja?

pak:

„Ako ne budeš jeo, ostaviću te u

Statistički pođaci govore da redosled uzroka dečjeg strahovanja prilikom i u toku lečenja ovako izgleda: I nepoznaII okolina koja zastrašujc III zavaravanje i obmana koje rađaju nepoverenje, i tek na kraju bol! Zar jc ovde potreban ma kakav komentar?

Ova izložba pruža nam niz autentičnih dečjih tekstova u kojima se ogleda sva dramatika, uzbuđenost i zaplašenost sa kojom dete doživljava svoju bolest. Ali, ako u tim trenucima teški doživljaji opsedaju dečju svest, u vreme rekonvalescencije podmlađena životna snaga iznova nabuja, dajući sasvim novi polet dečjem psihičkom životu, Zanimljivi su rezultati do kojih se dolazi kad se iz dana u dan prati dečje ozdravljenje.

Petogodišnje dete obolelo je od boginja. Potreba za aktivnošću javlja se čim je kriza prošla i ona se na specifičan način ispoljava u crtežima koje dete pravi tih dana. Prvog dana — oblik je nesiguran. Drugog dana — boja i široki oblici očito izražavaju razigranu maštu. "Trećeg dana — raspoloženje je vedrijei

smirenije, a oblik sigurniji. Četvrtog dana — čvrstim oblikom izražena Je stvarnost.

Dete je postalo potpuno zdravo, najblaži odjeci bolesti iščileli su iz njegove psihe. Ali da li će i sva ružna iskustva u postupku sa njim nestati iz njegovog svežeg i budnog sećanja — to zavisi isključivo od njegovih roditelja i peda-

goga.

G. S.

Novo

u beogradskim školama

PRED ŠKOLSKU REFORMU

Reforma školstva, na kojoj se kod nas od prošle godine počelo da radi studiozno i sistematski, neće biti pripremljena u kratkom roku, niti će biti sprivedena odjedanput. Razlozi su, besumnje, u opsežnosti OVvOg značajnog poduhvata i u samoj prirodi školskog rada, koji nužno zahteva kontinuitet. Međutim, većini školskih ljudi jasno je da preokret u radu škola neće doći po nekom uuwapred stvorenom planu koji bi bio izrađen u kabinetu. Mnoge linije reforme ne može niko unapred odrediti; one sc stvaraju u praksi u određenim uslovima, a terorija ih samo prihvata, zasniva i obezbeđuje njeno sistematsko sprovođenje,

U Beograđu su odgovorni rukovođioci prosvete, direktori škola i mnogi nastavnički kolektivi u toku ove školske godine preduzeli izvesne mere u cilju poboljšanja nastave. Uvidelo se da dosadašnji ukorenjeni načini rada nužno odvajaju nastavno gradivo od njegove žive veze sa praktičnim potrebama života, u koji vaspitanici treba da uđu po završetku škole, Da bi se to izbeglo, pri preduzimanju novih mera pošlo se od sledećih koncepcija napredne pedagoške nauke:

Savlađivanje nastavne materije ne sme biti cilj po sebi; naprotiv, ono treba u vaspitaniku da razvije posebnu naviku, mentalnu potrebu da se u svakoj situaciji primeni mišljenje, Stara škola obraćala jc pažnju pretežno na memoriranje gradiva, njeni metodi rađa bili su suvo-tehnički i apstraktno-verbalistički, a rezultati su bili stvaranje pasivnih i nesamostalnih ljudi. Nužno se nametala potreba menjanja, pre svega, metođa rada, jer od njih, u prvom redu, zavisi vaspitni smisao nastave, S druge strane, ako je stara škola nužno sugerirala mladim ljudima da je sve što je imalo da se sazna, učini i pronađe već obavljeno. to je sada učenika trebalo aktivirati i priznati mu da je i on aktivna strana u vaspitno-obra= zovnom procesu. Jer, tek u zajedničkom radu pojedinac shvata društveni smisao nastavnog gradiva, ispoljava svoje sklo-

nosti i stiče interes za ono što radi. Na ~

taj način se mogu vaspitati aktivni ljudi, svesni da samo od stvaralačkog napora zavisi uspeh u rađu.

Sama praksa vaspitno obrazovnog rada u školi ukazivala je naprednijim i inicijativnijim prosvetnim radnicima u našem glavnom građu da se u školi mora dati mesta seminarskom obliku rada, koji je u stanju da neguje samoinicijativu, samostalno rasuđivanje i sistematičnost. "Taj oblik rada već se praktikuje, mada još samo pojedinačno, ali će već u idućoj školskoj godini on postati jedan od dominantnih metođa u nastavnoj praksi. Međutim, u radu većine beogradskih škola ove godine uzela je maha jedna druga forma rada, nazvana novi način ocenjivanja, koja do izvesnog stepena pomaže ostvarenju novih vaspitnih ciljeva koje smo gore ukratko skicirali.

U uputstvima za sprovođenje novog načina ocenjivanja rečeno je da će se ocenjivanje vršiti na osnovu celokupne aktivnosti učenika u toku gođine, odnosno polugodišta, da će osnova za ocenjivanje biti nastavnikove svakodnevne zabeleške o radu pojedinih učenika, kao i da se uvode pismeni zadaci iz većine predmeta

kao pomoćno sredstvo za ocenjivanje, Neposredni cilj ovakvog načina ocenjivanja bio je da se pažnja učenika skrene sa pitanja ocene na samu tematiku nastave, đa se otkloni psihička nelagodnost učenja samo za ocenu, da se omogući uvođenje novih metoda u obradi građiva, i da se uklone veštačke pregrade između nastavnika i učenika. Ali već prvi meseci prakse novog načina ocenjivanja pokazali su da on nužno zahteva jednu temecljniju promenu čitavog načina rada ne samo u školskom, nego i u vanškolskom radu. Veći broj nastavnika u Beogradu sprovodi nastavu prema novim, odnosno manje poznatim i manje praktikovanim principima školskog rađa. Rezultati nisu izostali: pokazalo se čitavo obilje novih nastavnih mogućnosti, metodskih postupaka i formi vaspitno-obrazovne prakse, koji su se izgradili u raznim školama. Svi ti rezultati još nisu prikupljeni i proanalizirani (to će biti učinjeno tek početkom nove školske godine), ali se već do sada pokazao nesumnjiv uspeh, što nam daje pravo da o tim rezultatima već sada govorimo.

Na savetovanju u Sekretarijatu za prosvetu grada Beograda, kao i u diskusijama u mnogim nastavničkim kolektivima, isticano je da novi način rada angažuje u mnogo većoj meri kako učenika tako i nastavnika, Nastavnik stalno radi sa celim odeljenjem; on u toku dva ili tri časa (ako odeljenja nisu suviše velika) uspeva da aktivira svakog učenika, Ispitivanje za ocenu nestaje, učenici sc oslobođavaju straha od ocene, oni su prinuđeni da uče kontinuirano i sistematski. 'Na samome času učenici se u većini javljaju spontano, iznose stečeno znanje, diskutuju, iznose sopstvena gledišta, tako da se

čas sve više pretvara u slobodnu saradnju učenika i njihovih starijih i iskusnijih prijatelja — nastavnika, S druge strane, da bi mogao igrati ulogu nenametljivog vodiča učenika u njihovom sticanju znanja

i u vaspitavanju, nastavnik mora temclj-

nije da se priprema za časove, da iznalazi sve nove i nove metode kako za angažovanje aktivnosti učenika tako i za prenošenje znanja, Za ovakav. rad nastavnik mora?da ulaže više intelektualnog i fizičkog napora nego dosada.

U pismenoj anketi (koja je sprovedena u jednoj školi) učenici se u većini izjašnjavaju za novi način rada, mada priznaju da je on naporniji od staroga. Oni su oslobođeni stalnog straha, koji je u starom načinu rada dovodio do ncrvoze, mučenja, ali često i do dosade (kod boljih učenika). Rad u oglednim odeljenjima (u onima u kojima se radi po novom načinu, jer se u svim odeljenjima jedne škole ovaj sistem ne sprovodi) postao je Življi, raznovrsniji, zanimljiviji. Učenici su postali aktivniji, slobodniji, zainteresovaniji, ozbiljniji i savesniji. To je poboljšalo odnos između nastavnika i učenika. Neki nastavnici su čak svoje učenike pridobili da zajedno 8 njima pripremaju obradu pojedinih partija, Učenici time sve više stiču volju za rad, a nastavnik ih bolje upoznaje i uspešnije utiče na njihov razvitak. Ne treba misliti da, ako učcnici pripremaju čas, da je nastavnik manje zauzet; naprotiv, kao organizator on je prinuđnda raznovrsnije izvođi nastavu ncoet kada je, kao do sada, sam izlagao grag divo.

Novim načinom rađa dobilo se višc vremena; ono se koristi za upotrebu priručne literature, časopisa itd., razume

se u ograničenim i skromnim razmerama. To je sredstvo za razbijanje dosadanjeg načina učenja iz šturih i nesigurnih učeničkih beležaka sa časa. Nov način rada omogućuje da talentovaniji učenici već u školskoi klupi ispolje i razviju mnogo više nego do sada svoje sposobnosti. Samo ocenjivanje postalo je odmeravanje svih sposobnosti vaspitanika., *

Ne bi trebalo prećutati i izvcsne propuste koje sobom nosi novi način rada. Pri aktiviranju većeg broja učenika na jednom času postoji opasnost da jedan deo učenika ostane površan, Ta mogućnost može se otkloniti sistematskim sprovođenjem seminarskog načina rada, Prvi korak, koji je u Beogradu učinjen, na emancipaciji od starih šablona zahteva sada sprovođenje i drugog koraka —d seminarski oblik rada.

Nikako se ne može izgubiti iz vida činjenica da jedan deo nastavnika stoji postrani od ovih napora, dok se manji deo ne slaže, i čak opire uvođenju novina u školskom radu. Ta ravnodušnost i otpor izvesnog broja nastavnika nastali su ne toliko zbog većeg napora pri novom načinu rada, koliko zbog inercije, teškog tradicionalizma i debelih naslaga ukorenjenog načina mišljenja i rada. Ako i ima slabosti u novome načinu rada, ipak je mnogo važnije ono što je pozitivno, i što će školski rad izvesti iz ćorsokaka, stagnacije i besplodnog prakticizma, a sam posao nastavnika učiniti stvaralačkim, društvenim i humanim. A sve veći pozitivni uspesi novog načina rada nagnaće i onaj mali deo nastavnika da ga usvoje.

Miodrag Cehić

jedno moderno rešenje

Od 15 do 22 maja Muzej Narodne revolucije u Zagrebu posctilo je 17742 lica,

Da bi jedna izložba privukla gledaoce, nije dovoljna samo njena tematska vrednost (kakav je slučaj, naprimer, sa izložbom i muzejom Narodne revolucije u Zagrebu i Prvog srpskog ustanka u Beograđu), već je važna i muetodika izlagačkog postupka. Ona i sa te strane mora da zainteresuje i priveže gledaoca. Ne sme se dakle prepustiti materijalu da on sam po sebi vrši tu funkciju i da je, kako iz ovoga~-logički dalje sledi, sva stvar samo u tome da se izloženi materijal što preglednije, upadljivije i nametljivije postavi. To bi bilo čisto formalističko shvatanje. Sva sistematizacija, tematsko i motivsko grupisanje trebalo bi samo tome da posluži. U osnovi ove koncep=cije je skriveno, svesno ili nesvesno sasvim svejedno, shvatanje đa se na ljude samo racionalno može delovati. Ali onda, kad posete otkažu i izložbene prostorije počnu da zvrje prazne, organizatori i uređivači izložbe čude se nezainteresovanosti posetilaca.

"To je sve rezultat potcenjivanja

ili zanemarivanja emocionalnog elementa

u ljudskoj prirođi. A emocije, kao pretstavno doživljavanje i dočaravanje u slikama, najbrže i najlakše se putem fabule bude i aktiviziraju do one merc koja obezbeđuje punu privrženost gledaoca materijalu o kome se rađi. Otuđa je i za najvećeg intelektualca fabula u svemu vrlo značajna, otuda i najracional– nijem zanatskom kritičaru treba vremena da se oslobodi zanimljivih tokova fabularnog. nizanja događaja, đa bi mogao doći do objektivnog i nepristrasnog suda koji nije pod uplivom doživljaja vezanih za karakter same fabule,

Lišiti neku stvar fabule znači učiniti je dosadnom, nezainteresovanom, nepristupačnom. Otuda nije nikako čudo što je svaka naprednija pođagogika usvajala fabulu i zanimljivost kao sredstvo za neposredni i cfektni odnos aktivnog delovanja na vaspitnika.

Isto to sve važi i za svako tematsko organizovanje izložbe. Ako se stvar i ovde svede isključivo na sistematisanje, pa ma koliko uspešno, naučni i racionalno sprovedeno (što je za uspeh izložbe kod gleđaoca nevažno) stvar je unapred osuđena na uzak krug stručno zainteresovanih ljudi rađi kojih samo nikads ne bi ni trebalo đa se organizuje.

“

kompromisa.

Prema tome, krajnje je vreme da se napusti muzejsko-arhivarski način organizovanja tematskih izložbi. Razumljivo što će stručnjaci baš ovde pružiti ozbiljnc primedbe, jer je ne malo pitanje: kako organizovati izložbu na savremenim principima i to tako da ona deluje kao jedinstvena fabula ili niz zanimljivih doživljaja na jedinstvenoj osnovi, a da ustovremeno bude sačuvan naučni karakter tretmana, nivo i rezultati do kojih sc došlo?

Mnogi naši stručnjaci misle ili se boje da bi svako takvo formalno preobličavanje dokumentarne građe moglo da naškodi njegovoj verodostojnosti i naučnom karakteru same postavke, koja mora da je u osnovig svakog izlaganja. Svaka izložba zavisi od tematike i karaktera materijal, od objektivne mogućnosti da se on iskoristi za konstruisanje jedne fabule koja će da sačuva karakter naučnosti ali koja nigde neće da pređe u suvo racionalno izlaganje.

U tom pogledu, muzej Narodne revo-

lucije u Zagrebu pretstavlja neku vrstu

U načinu i osnovnoj postavci izložbe on nije nikakav smeli zaokret sa utrvenog puta savremenog muzejskog izlaganja. Njegovi izlagači kao da su se plašili da će materijalu oduzeti karakter ozbiljnog i dokumentarnog, ako ga organizuju na drukčiji način. U osnovi, sličan dakle slučaj kao i sa muzejom Prvog srpskog ustanka u Bcogradu: materijal je standardno klasifikovan u zaokrugljene tematske skupine koje, svaka za scbe, pretstavljaju jedinstvenc celine ili aspekte kojima je jedini cilj da se dobije prcegledna, sistematizovana pretstava Narodne revolucije u svim vidovima njenog aktivitcta.

Međutim, u okviru takve postavke učinjen je smcli korak u novitet koji gledaocu zaista može da imponuje: to Je savremena „unutarnja arhitecktonika i rešenje prostora. U tom pogledu, ovaj muzej može da bude uzor. Sva sredstva boje, geometriskih rešenja i svetlosnih efekata upotrebljena su da bi se od jednog prostora stvorio okvir koji zadovoljava vizuelni i psihološki momenat. Jer kad se kroz celu izložbu istim standardnim sredstvima kao osnovnim pokazateljima

- (statistički pregledi, fotosi, tekst, predmeti)

opseda i postepeno razbija pažnja gledaoca, onda je vizuelno i psihološki postavljena igra boja i geometriskih rešenja prostora (koja svakako ima i svoju sadržajnu funkciju) jedino sredstvo da se ta pažnja oživi i do kraja sačuva, da se usredsredi na ključne momente ili pak once koji sc, iako važni, gube u moru detalja ako sc vizuelno nc istaknu i učine privlačnim.

Globalno uzev, ova izložba pokazuje vrhunac dokle se može doći kombinujući muzejske postavke sa mođernim rešenjem prostora i unutarnjeg uređaja. | V, G.

AKTUELNOSTI

. STIPENDIJE

Sistem davanja stipendija nedavno je prilično izmenjen. Novine, koje karakterišu zakon o stipendijama, omogući= će nesumnjivo pravilniju raspodelu ove pomoći stipen= distima a pojedine odredbe svakako će doprineti da se više ne pojavljuju slabosti koje su dosad viadale u na=činu stipendiranja.

Šta je uslovilo ove izmene?

Prosto rečeno, ljudi su trgovali stipendijama, nekon= trolisano davali i primali stipendije, špekulisali s budućim «stručnjacima, Tome se moralo stati na put. jer, išlo se čak dotle da su pojcdini stipendisti zahtevali takve stipendije koje su bile veće nego njihove buduće plate, drugi su primali dve ili više stipendija, pojedina preduzeća su od srezova vrbovala diplomirane studente, davali im visoke plate, stanove i kidala ugovore s davaocima stipendija, itd. -

Izi svega ovoga može se izvuć zaključak da su stipendije davane bez dovoljno kontrole javnosti, da nije bilo određenih uslova po kojima su se stipendije isplaćivale, a ni kontrole nad tim kako su stipendisti svoje obaveze ispunjavali,

U ovakvoj situaciji bilo je neophodno da se jednim posebnim zakonom reguliše davanje stipendija i da se na osnovu dosadašnjih iskustava propišu mere koje će obezbediti ostvarenje cilja koje stipendije treba da imaju.

Zakon, pre svega, polazi od postavke da stipendije treba davati radi školovanja visokokvalifikovanih stručnjaka i to za redovne studije na fakultetima, umetničkim akademijama i višim školama, kao i za naučno i stručno usavršavanje i specijalizaciju. Isto tako, stipendije se mogu davati i za školovanje u stručnim i srednjim umetničkim školama. Zakonom se omogu– ćava davanje stipendija i učenicima viših razreda gimnazija, ali samo ako se naročito ističu u učenju a nemaju dovoljno sredstava za školovanje. Ove stipendije daju se po pravilu preko gimnazije uglavnom mimo režima koji zakon određuje.

Novinu ovog zakona, a ujedno i suštinu samog stipendiranja, pretstavljaju fondovi za stipendije i komisije za stipendije, Fondove će osnivati izvršna veća i narodni odbori, a komisije će uglavnom imenovati osnivačke tih fondova. Fondovi će se osnivati iz budžetskih sredstava, a u njih će moći da se unose i pokloni privrednih, zadružnih i društvenih organizacij kao i pojedinaca. Komisije za stipendije se osnivaju u republikama, automnim jeđinicama, srezovima i opštinama.

Sasatavljene iz reda prosvetnih, kulturnih i drugih javnih radnika i jednog člana studentske ili omladinske organizacije, ove komisije vršiće kontrolu nađ davanjem stipendija. One će evidentiratisve stipendiste sa područja političko-teritorijalne jedinice i upravljaće fondovima. Što je naročito važno one će raspjsivati konkurse i vršiti izbor stipendista. Isto tako one će sklapati ugovore o stipendijama koje se isplaćuju iz fondova.

"Treba naglasiti da i privredne organizacije mogu davati stipendije preko pomenu=– tih fondova. U tom slučaju one samo daju sredstva za tu svrhu, određuju broj stipendija i struke, odnosno škole, na koje se te stipendije odnose. Ali, kad privredne organizacije budu davale sredstva meposredno, onda će biti dužne da obrazuju svoje komisije za stipendije.

Pošto će se stipendije davati i preko fakulteta neophodno je da se radi cvidencije uspostave veze između njil i komisije. Komisije će biti dužne dn dostavljaju ugovore o stipendijama fakultetima i školama, a ove njima izve-

štaje o polaganju ispita i školovanju. Prednost u davanju sti-

pendija imaće deca radnika one privredne oryganizacije koja daje stipendije, zatim deca palih boraca Narodnooslobodilačkog rata kao i kandidati koji su. pod jednakim uslovima, slabijeg imovnog stanja.

Zanimljivo je na kraju istaći da niko neće dobiti stipendiju ako nc učestvuje na konkursu, Stipendije će se davati za svih 12 meseci u toku jedne wodine. Zakon je ostavio na snazi sve do sada vaključene stipendijama.,

ugovore o

PLES?

PROBLEMI DVOGODIŠNJIH VEČERNJIH ŠKOLA U MAKEDONIJI

Prošle godine, oktobra, Narodno Sobranje Makedonije usvojilo je zakon O dvogodišnjim večernjim, školama u kojima radnici stiču neophodnanja. o OOBOtOVa u njima je skraćema. Program je tako sastavljen da omogućava ne samo opismenjavanje» već i sticanje osnovnog obrazovanja.

Dosad je u šest gradova i industriskih centara otvoreno 25 razreda večernjih škola, Oni imaju oko 700 slušajaca. Odeljenja i učenika najviše je u Skoplju, što je i razumljivo, jer je Ono najveći grad Makedonije- i Pa

nekim mestima, o su aLISVORe počele još prošle godine, još nisu postignuti vidniji rezultati. Takav je slučaj u Ohridu, Kavadarcima, Kumanovu, Debru i drugim varošima. Najvažniji razlog je u tome što saveti za prosvetu narodnih odbora, on vih mesta nisu pokazali OE voljno razumevanja i ETO za obrazovanje neoplaro.č: • Isto tako, u tim gradovima ni sindikalna veća nisu iBEO ljila neku ozbiljniju delatnos u ovom pogledu,

Uiwočeni su još neki problemi ovih škola. Većina TORTE redovne nastavnike, u, BO: mestima nema dovoljno učila, čak ni bukvaram, što Ca otežava rad. Velike teškoće zadaje i opismenjivanje šta đevinskih radnika, jer je e : hov posao sezonski, n i: među mnjima ima majviše

nepismenih.

Problem je i u tome što za ljude koji pohađaju večer= nje škole nisu uvek obezbeđene ni pogodne učionice sa svim „sitnicama” koje uslovljavaju pravilnu nastavu i dobro učenje.

— Kad bi narodni odbori, — ističu ljudi koji su izučavali ove probleme, — ispunjavali obaveze koje predviđa zakon, mnoge od ovih teškoća bile bi ubrzo savladane. ŠTA ĆE RADITI SVRŠENI UČENICI RAZNIH ŠKOLA U UNUTRAŠNJOSTI

Šta će raditi maturanti osmogodišnjih „škola, viših gimnazija i ekonomskih srednjih škola u unutrašnjosti po završenom školovanju? Kuda odlaze ti mladići i devojke? Kakve su njihove Želje, životni ciljevi?...

Pitanja su i zanimljiva i važna. U nekim mestima u unutrašnjosti sprovedena je i anketa o tome. Odgovori privlače pažnju, ne samo zbog iskrenosti, već i zbog jedne druge stvari — oni otkrivaju težnju mladih ljudi da se rano opredeljuju za određena zanimanja, o čemu bi, sem nastavnika, trebalo povesti računa.

U jednom mestu, iz osmo= godišnjih škola odgovore je dalo oko 180 učenika. Odgovori pružaju šaroliku sliku. Pedeset četiri učenika, naprimer, produžiće školovanje,

uglavnom da bi se kasnije upisali na fakultete. Neki od njih već sada su odredili i buduće zanimanje. Pojedinci su izrazili želju da budu učitelji ili tehničari. Ima među njima i budućih profesora, inženjera, lekara, zatim podoficira JNA, studenata Akademije za primenjenu umetnost, učenika fiskulturnih i poljoprivrednih škola.

Prema odgovorima, mali je broj đaka koji će otići u srednjo-ekonomske i Ženske stručne škole, dok ih ima podosta koji će poći na zanat i u fabrike.

Od maturanata viših gimnazija, najviše je izrazilo želju za odlazak na fakultete, većinom na filozofski, pravni ili tehnički. Malo se njih priprema za rudarski, čak i iz onih mesta koja su blizu velikih rudnika.

Što se tiče ekonomskih srednjih škola, oni će, prema anketi, čim dobiju svedočan= stva, zatražiti uposlenje. Mali je broj onih koji će nastaviti studije.

NEDOVOLJNO PROSVETNO ZABAVNOG RADA U RADNIČKIM KULTURNOUMETNIČKIM DRUŠTVIMA

Kakva bi kulturno-umetnička društva koristila radnicima? — pitanje je o kome se sve više govori u sindiknlnim organizacijama. Utoliko pre što su na poslednjim smotrama i festivalima zapažene

izvesne pojave koje ukazuju na loškrad i mnoge nedostatke. A.

Većina ljudi u sindikalnim

organizacijama smatra da je

· delatnost radničkih kulturno-

umetničkih društava veoma skučena i da se uglavnom sastoji u igranju kola, pone=kom manjem pozorišnom komadu, obično skeču, i sličnom. Istovremeno je zapaženo i da opada broj članova, jer za mnoge ljude takav rad nije ni privlačan ni zanimljiv.

Primedba pojedinaca sastoji se i u tome da nije dobro osnivati radnička amaterska

ozorišta s desetak i manje lanova u većim gradovima, pogotovo u onima u kojima postoje veća profesionalna pozorišta, bioskopi, gde se održavnju razne kulturne priredbe... Bilo bi mmogo korisnije, smatra se, kad bi se, umesto za tako uski krug ljudi, delatnost društva razvijala u tom smislu, da bi postala ıako zanimljiva, da može privući veći broj radnika s različitim znanjem i obrazovanjem. Reč je, pre svega, o što bujnijem prosvetnom radu, u kome bi se održavala raznovrsna predavanja, vodili razgovori o muzičkim delima i kompozitorima, slikarima i izložbaTmma, zatim diskusije o aktuelnim kulturnim pitanjima, priređivale kulturne večeri, popularisala knjiga, organizovali zajednički izleti, itd.

Drugim „rečima — ·«zanimljivija i raznovrsnija delatnost radničkih kulturno= umetničkih društava unela bi osveženje među radnike, što bi doprinelo i povećanju članstva i snažnijem vaspitnom uticaju.

ZANIMLJIVE NOVINE U SINDIKALNOJ BIBLIOTECI BEOGRADA

Biblioteka Mesnog sindikalnog veća u Beogradu ima blizu 9.500 knjiga, a svega nešto preko 1.200 članova, pretežno srednjoškolaca, za-, tim „službenika, učenika u privredi, radnika, domaćica i penzionera. Kad bi se sastav izrazio u procentima, radnika bi bilo svega 10 otsto.

Knjige se rado čitaju. Za pet meseci ove godine pročitano ih je oko 13 hiljada. Blizu 100 knjiga čita se prosečno dnevno. I tu su srednjoškolci na prvom mestu.

Najviše se čitaju dela iz jugoslovenske književnosti ko= ja đaci srednjih škola koriste kao obaveznu lektiru. Po redu je zatim — engleska i američka, pa nemačka književnost. Uglavnom je to zabavno-avanturistička literatura. Manje su tražene knjige iz društveno-političkih nauka. I tu brojke pružaju zanimljivu ilustraciju: iz ove oblasti, naprimer, u aprilu je pročitano jedva nešto preko 50, a iz američke i engleske knjiŽevnosti više od 630 knjiga.

Mami pažnju i podatak o najvoljenijim piscima članova biblioteke. Od inostranih, najčitaniji su Remark, Hemingvej i Perl Bak, a od domaćih Dobrica Ćosić.

Biblioteka je uvela i jednu novinu u radu. Ona besplatno

ustupa „knjige „posetiocima kurseva srpsko-hrvatskog jezika, koje je organizovao

Radnički univerzitet u Beogradu. Isto tako, ona kolektivno učlanjuje i domove uče=

nika u privredi, što se pokazalo kao efikasna mera za unošenje ljubavi i interesovanje za knjigu među omladinom, koja tek dolazi u fabrike.

SARADNJA POSETILACA I POZORIŠTA NA RIJECI

Zanimljivu novinu u saradnji s gledaocima uvelo je Riječko pozorište „Ivan Zajc”. Da bi repertoar što više približio ukusu i zahtevima posetilaca, ono je od njih zatražilo mišljenje koje bi drame, komedije, opere i operete želeli da vide i slušaju iduće sezone.

Na ovaj način, misli se, pozorištu će biti olakšan sastav repertoara utoliko pre što je u poslednje dve godine bilo dosta primedbi na rad Ovog umetničkog kolektiva. Jedni su, naprimer, prebacivali da se suviše igraju laki komadi, dok su drugi, pak, prigovarali da je baš opereta i komedija malo. ?

Ovoga puta je na pitanja odgovorilo više od dvesta ljudi. Uprava je dobila korisne i umesne predloge. Oni su joj znatno olakšali i izradu nacrta repertoara, koji je takođe dat na diskusiju.

Ovakav način rada i snaradnje s publikom uticaće da se usklade želje velikog dela posetilaca s mogućnostima pozorišta. — Nije li to novina koju bi i u drugim mestima trebalo negovati?!

- raslih,

KAKO DA SE POBOLJŠA

VANŠKOLSKO DOPUN.·

SKO OBRAZOVANJE ODRASLIH Vanškolsko dopunsko obrazovanje odraslih koje daje stručno i opšte znanje neop=hodno radnicima, da bi oni stalno bili u toku razvoja svoje struke, tehnike i uopšte života u zemlji — problem je kome se u svim republikama i gradovima, u njihovim savetima za prosvetu i kulturu pridaje puna važnost i briga.

Na jednom sastanku stručnjaka predloženo je da po tim pitanjima treba zauzeti jedinstven stav u čitavoj zemilji, ali i da problemimn obrazovanja odraslih, posebno treba da se pozabave republički zavodi i druge ustanove za proučavanje školstva i prosvećivanja.

Predlažu se i merc za uspešnije školovanje omladine, pre svega scosNe i radničke, Smatra se, naprimer, da bi u čitavoj zemlji trebalo prići osnivanju dvogodišnjih ili trogodišnjih škola za opšte obrazovanje odraslih. Mnogo bi koristilo, ako bi se obrazovale · i radničke akademije. U njima bi se, u prvo vreme, obrazovali stručnjaci koji bi rukovodili raznim privred=nim preduzećima. Sem togm, nužno bi bilo da se pri republičkim savetima za prosvetu osnuju naročite ko . je koje bi proučavale šta bi najbolje bilo preduzeti za što uspešnije obrazovanje od