Književne novine
OEMSKI „Dardaneli“ B naučili su Sremca da
bude du ho vi t, niški ćepenci Su pomogli da zavoli jedan patrijarhalno-romantični svet koji je zauvek nestajao» a sam Život ga je uputio da suštinu svakog zbivanja tražiu pokretu koji se rađa iz sukoba 8nrazličitih sfera. Zato Sremčevo delo poseduje tri bitne karakteristike: spontan humor, idealizaciju prošlosti i drama– tičnost.
Sremac Je umeo da u ljudima i u Životu otkrije komičnu crtu; još više od toga, on je znao da kroz humor i, katkad, satiru izrazi lični stav prema društvenim zbivanjima svoga vremena. Kada je njegov pogled na svet odgovarao naprednim «shvatanjima, Sremčev humor je dobijao, često i odlike progresivne društvene satire; kada se», pak, isuviše povodio za liberalno-obrenovićevskim političkim idealima, onda bi se
__ njegov humor izmetnuo u karika-
turu sviju onih koji su se borili protiv režimskog samodržanja; zbog toga je Sremac kao humorista bio najbolji kada je ismevao ono što je sam simpatisao. U tak-
. vim njegovim delima na čudan
način se sjedinjuju komediografski tretman sa idealizacijom onoga što pisac opisuje, ili, drugim rečima, sjedinjuje se realizam sa lirizmom. On se u isti mah smeje svojim ličnostima, načinu njihova života, a i simpatiše sa njima, jer su mu drage upravo njihove mane. To daje naročitu čar njegovim karakterima i tu možemo naći uzrok što Sremčeve ličnosti na sceni gube od svoje snagćč, kompletnosti, finoće: njima, obično, interpretatori oduzmu dušu koja proizilazi iz autorove naklonosti prema liku, i svedu ih na 'gole karikature bez krvi i mesa. A Sremčeve šupljoglave alapače, seoske ćifte, palanački glumci, lukavi činovnici, prostosrdačni sejjaci, promućurni trgovci, dostolanstvene age, bezazlene patrijarhalne devojke, trbušasti i infantilni popovi, uštogljeni berberi» brbljive ženturače, dovitljiva spadala, zanosne sevdalije, žderonje, probisveti, čorbadžije, provodadžike» kujundžije, ogovarače, uspijače, šereti, cincari, kir-janje» iako su karikirani, nose u sebi životnu neposrednost i čovečnost,
Crteži Peđe Milosavljevića
Humor, žal i drama
iako su idealizovani mi im se uvek, u određenom trenutku, moramo nasmejati. To treba imati na umu kako prilikom scenske realizacije Sremčevih dela tako i prilikom njihove dramatizacije. Kada zapazi izvesnu smešnu crtu u karakteru, Sremac je ne uništava na taj način što je prekomerno potencira i izopači, već je sa uživanjem posmatra, varira, igra se njom i uspeva da joj udahne životnu čar. Čini mi se da najveća vrednost Sremčevog oscćanja za komično leži u je dinsStvenosti njegova hum ora. Smešne situacije u koje on dovodi svoje ličnosti, njihov komičan izgled, karakterističan način govora, ironična deskripcija, sve se to često spaja u Sremčevom delu i, kada je to slučaj, onda možemo govoriti o zaista jedinstvenom humorističnom proznom fragmentu. Zarad takvog jednog odlomka vredi se namučiti čitanjem onih Sremčevih stranica sa kojih, i pored sveg insistiranja, komika ne uspeva da zapahne čitaoca svežinom i neposrednošću, već ga kinji, muči, nervira. Čitava grupa naših pisaca s kraja devetnaestog: veka, među koJima Bora Stanković,xJanko Vesclinović, Jakov Ignjatović, Jovan Sterija Popović, Stevan Sremac, karakteristična je po iskrenoj ljubavi prema starom, „dobrom vremenu“ koje su oni suprotstavljali novom nemoralnom dobu. "Ta — kako je Velibor Gligorić precizno naziva — „Starovremska patrijarhalna poezija života“ kod Sremca dobija specifičan vid. Oslobođena Borine morbidnosti, Veselinovićevog sentimentalizma, Ignjatovićevog avanturizma, Sterijine patetike, Sremčeva idcalizacija prošlosti poseduje notu blage romantične sete, ljupke ironije, nežne poezije. Zato Sremčev Žal, prožet humorom, pretstavlja „najlabaviju“ sponu koja jednog, našeg „patrijarhalnog“ pisca veže sa umirućom prošlošću: u toj „labilnoj“ .piščevoj naklonosti prema starom vremenu možemo sagledati neminovnost pobede novog doba koje pisac nije voleo, ali mu, isto tako, nije više sa „neobuzdanim žarom“ suprotstavljao stare vrednosti kao što su to činili njegovi prethodnici i mnogi suvremenici. Iz Sremčevog Žala za prošlošću, ne izvire ni psihička
ZDNMITIIVIENTNMIII NIGVUTINIE
poremećenost, ni trogatelnost, ni pseudotragičnost; on je uvek uspevao da svet oko sebe posmatra trezveno ı da se, poput Falstafa, nasmeje čak i vlastitim idealima. "Toliki je, eto, bio njegov kritički duh, toliko razvijen njegov smisao za humor, toliko oštro njegovo posmatračko oko, toliko snažan njegov Životni optimizam da, i pored sveg tradicionalizma i konzervativnosti, nije USpCO SVOJC karaktere da svede na beživotne, kičerske, na lutke. Mi danas ne smemo, i nemamo potrebe, da ograničeno posmatramo problem patrijarhalnog: zanosa i adoracije prošlosti u delima mnogih naših pisaca. Jer, upravo iz te njihovć ljubavi (neko je rekao da bez ljubavi nema umetnosti!) prema dobu i običajima koji su se utisnuli u njihove mladalačke svesti, upravo iz njihovog žala za vreme-
nom koje je — a to su u dubini svoje duše znali i osećali — moralo da nestane, možda sc 1 raZvila poetska žica u njima. Sim-
bioza sete njihovog srca i javc koja se odvijala pred njihovim očima pretstavlja najveću psihološko-emotivnu vrednost u ?njIihovim delima. „Sremac je tu očevidan primer, i analizirati njcgovo delo znači naći pravu vczu između njegovog Žala i smisla za humor.
Ako je objekt njegove ljubavi tuženja bila prošlost koja je svoju umiruću ruku pružala (čak i kroz samog pisca) u sadašnjost u kojoj su se radđali pisci neprijatni, novi društveni odnosi, zar ne vidimo onda da je to prava drama života, drama koju je, pisac
osetio u svojoj duši, drama koja se ne bi rodila da su sc stvari drukčije razvijale, drama koja je omogućila da i danas doživljavamo ljude i procese u jednom dobu koga više nema.
Retkost je da jedan u suštini lirski pripovedač, kakav je Sremac, pored humora poseduje i smisao za stvaranje dramaturških zapleta. "Ta dramatičnost proizlazi iz činjenice što se gotovo u svim njegovim delima fabula zasniva na sukobu bilo dveji individua, bilo jedinke i društva, bilo različitih shvatanja. Zato nije nimalo čudno što je Sremac, iako nije napisao ni jednu dramu, najčešće izvođen pisac na našim scenama. Njegova tri dramatizovana dela (postoji nekoliko scenskih verzija „Ivkove slave“, „Pop Ćire i pop Spire“, „Zone Zamfirove“) uvek su imala veliki uspeh na pozornici, naročito kod široke publike.
Sremac ume da postavi osnovni sukob i da vodi radnju kroz celo delo iako se, vrlo često, gubi u bezbrojnim epizodama i detaljima koje ubacuje u zbivanje
samo zato što deluju komično ali koji narušavaju kompoziciju dela. U dramaturškom pogledu
njegovo delo pati od fragmentar–nosti, i zato, osloboditi Sremca nepotrebnih detalja i razvučenih epizoda, znači približiti njegovu epsko-lirsku prozu dramskoj vrsti. Mislim da bi Sremčeva dela bila veoma pogodna za filmsko platno. Filmska dramaturgija koja može da sjedini dramske, lirskc i epske elemente, izvanredno bi koristila Sremčev način razvijanja fabule bez obzira na njenu fragmentarnost. Kamera bi mogla uspelo da poveže Sremčeve komičnc „scene iz Života“ ističući, naročito» njihov lokalni kolorit, spontanost humora, karakteristične tipove. 3
te: Simi Još se jedan problem javlja u vezi sa dramatizacijom i scenskom interpretacijom Sremčevih dela. Da li u prvi plan isticati lokalni kolorit njegovih karaktera i ambijenta, ili, zanemarivši ih, bazirati njegovu komiku, karak-
tere, i sukobe na opšteljudskoj drami? Taj problem se danas Javlja i prilikom scenskog po-
stavljanja Nušićevih komedija, a eksperimenti koji su nedavno u tom pravcu učinjeni, pokazuju da je to pravi put ka modernoj interpretaciji naših komediografla koji su, vremenom, na sceni toliko šablonizirani i spušteni do lakrdijaških piskarala. A Sremac, iako na prvi pogled to izgleda paradoksalno, ne bi smeo na pozornici da izgleda lakrdijaški. Jer, bilo da nckoga ismeva, bilo da nešto poetizira, negira» uzdiže, uvek se iza te njegove težnje nalazi istinit doživljaj koji njegovoj prozi daje umetničke vrednosti ı veže je za čitaoca-gledaoca "čak i kada ovaj ima suprotno gledište. Svaki sukob koji on postavi, ne samo što Je izvučen iz same srži života i određene sredine, već u sebi{nosi toliko stvaralačkog,
Današnji
U vezi sa godišnjicom Stevana Sremca, obratili smo se nekim kulturnim i javnim radnicima Niša, u kome je Sremac živeo i radio, i o čijim ljudima je pisao sa! toliko očiglednim simpatijama, u želji da saznamo hoće li Sremčev Niš zabeležiti ·godišnjicu ovog, našeg
značajnog, pisca.
Dramaturg Nišhkog narodnog bozorištay književnih Velimir
Živojinović — Mašsuha „Teško da je iko učinio za Niš tolić6 kao Sremac. Slika koju je on dao, rađena sa toliko srdačnih simpatija,
ovekovečila je Niš. Reklo bi se da je taj tudin, zalutao slučajno ovdc osetio to, onda maleno, mesto, tu spolja tako neuglednu palanku toplije no svoje rođene krajeve, i daleko toplije no ijedan Nišlija, Prosto iznenaduje koliko je taj veoma uglađeni i spolja tako strogo zakopčani gospodin umeo da ne vidi sve ono spolja tako mneugledno, zaostalo, primitivno, pa da uočava samo ono što je tu našao pitomog, srdačnop i vedrog. Bora Stanković je bio Vranjanac: nije čudo što je on tako strasno osetio lepote svoga Vranja, punog tako poetičnih i tako mutnih zanosa. Sremac nije bio Nišlija a umeo Je, i pored svog jasnog pogleda za smešnu i neskladnu realističku pojedinost, da Niš poetizuje svojom uvek prisutnom simpatijom.
Ne bi se međutim, moglo reći da je Niš na tc simpatije odgovorio prvim simpatijama, niti na tu veliku Sremčevu zaslugu za Niš uzvratio odgovarajućom zahvalnošću. Dok u Vranju postoji svi tako tvrde — pravi kult Bore Stankovića, u Nišu se, sudeći po mnogim indicijama, za Sremca zna manje-više samo školski, pa i to, vrlo verovatno, samo površno., Zna se, naravno, Za njegovu „Zonu“ i njegovu „Ivkovu slavu“, pa i to, izgleda, pretežno samo po jako devalviranoj Verziji pozorišnih prctstava. Ali koliko njih zna nešto prisnije i detaljnije o ovom svom piscu i njegovim ostalim delima? Pre neki dan je jedna maturantkinja pala na usmenom iz srpskog zato što, kažu, ništa nije znala o Sremcu.
Mo to može, recimo, biti samo iznimak.
Ali ako širi slojevi i ne znaju mnogo, možda, o Sremcu — mada tvrde da u Vranju skoro nema čoveka koji ne zna poprilično o Stankoviću — šta je inače učinjeno da sc sačuva Sremčeva uspomena i da mu se oda zaslužno priznanje? Je li učinila što u tom pogledu prosvećena inteligencija? Je li bar ona uočila značaj i zasluge toga pisca, koji je najbolji deo svoga radnoga života proveo u malom Nišu i poklonio mu najbolje plodove svoga talenta? Poklonio mu ga na ponos
i diku samoga Niša? Je li za ovih sedamdesetak godina uradeno štogod tu da sc ispita detaljnije njegova delatnost za onih deset-petnaest godina njegovog boravka u ovom mestu? Kako da nikome od stotine i stotine kulturnih radnika koji su ovde kraće ili duže boravili ne padne na um da pokrene akciju u tome pravcu! Je li to indoletnost? ili niski kulturni nivo? ili nezahvalnost? Ili su veliki i zaslužni ljudi u nas tako česta pojava, da je već i nepotrebno beležiti ih i odavati im priznanje?
Ma šta bilo, i makako se to tumačilo, činjenica je da Niš, koliko znamo, nije stigao da zabeleži ovog svog pisca kakvim izdanjem njegovih dela, a još manje kakvom monografijom o njemu. I činjenica je da za svih ovih sedamdeset godina Sremac nije dobio svoj spomenik u gradu: ni svoju bistu, ni svoju spomen-ploču čak. I činjenica je da pedesetogodišnjicu njegove smrti nije zabeležila nikakvom komemoracijom čak ni gimnazija' koja, iako tek od nedavna, nosi njegovo ime, jedini, valjda, znak priznanja ovom našem znamenitom piscu“.
U vezi sa mogućnostima otvaranja jednog muzeja posvećenog uspomeni Stevana Sremca, govorio je upravnik Narodnog muzeja Aca Nenadović: „Svakako će se u tom smislu nešto preduzeti, rekao nam jc. Restauriraćemo neku staru nišku zgradu zidanu pre oslobođenja i u njoj ćemo smestiti Muzej staroga Niša. Hksponata ima dovoljno. Jedno odelenje odvojićemo za Sremčevu radnu sobu i biblioteku. Razlog što ćemo Sremčeve stvari pripojiti ovom muzeju kao jedan njegov deco, a nc posebno, leži samo u tome što kuća u kojoj je Sremac stanovao više ne postoji, te je prema tome apsurdno pokušavati da se stvori nekakva lažna autentičnost atmosfere izolacijom Sremčevog, nameštaja“.
„Novčana sredstva?“
„A, to.. videćemo...“
Upravnik Niškog narodnog pozorišta Ljubiša Ružić govorio je o mogućnosti scenske adaptacije Stevana Sremca: i
VE 2
zanosa, da nam se čini kao da je
pisac u svaki lik — i onaj čiju sudbinu oplakuje i onaj koga ismejava» — udahnuo deo sebe.
Možda je to razlog što je svoje tekstove ostavljao stilski nedoterane: Sremac je bio umetnik trenutne inspiracije i, napisavši pripovetku ili roman, kao da je bežao od svojih. dela ne želeći da još jednom proživljava subinu junaka, da ponovo sa njima pati. On je neizmerno tugovao za idealima koji su se rušili, ali i bio svestan njihovog nestajanja. Svojom lirskom emotivnošću i oštrom opservacijom on je i preterano karikirane ličnosti umeo da zapahne životom. "Toliko je bio snažan njegov stvaralački zanos, da Je mogao da spoji u čvrstu stilsku celinu realističke, stilske, stilizovane pa čak i naturalističke elemente njegovog dela.
Vreme koje uvek daje pravi smisao našim postupcima i koje svc stvari uspcva da vrati na njihovo pravo mesto ukoliko se trenutno pomere ili ih pomere, to vreme umece da otkrije pravu vrednost umetničkog dela bez obzira na momentalne društvenc, političke i ckonomske okolnosti. Veliko i slobodno doba je ono u kome se mogu pravilno oceniti objektivni kvaliteti izvesnog dela čak iako ono nije u skladu sa idejama trenutnog, vremena. Sremčeva stogodišnjica dolazi nam' na početku jednog doba koje sve više dobija takve odlike.
Vladimir Petrić
try Pu |: - vj 4 +: 4; “. 6, ž Ž > &% o
X+#%
Pržke
Zj 0 _.% AJ #6, #5
#. i O. 00
ŠP dv! #0
A Je
22% ZO E CO O TN e: 0
Fabsimil rubopisa „Zone Zamfirove“
iš
ip
„Mi smo još u toku ove sezone postavili „Zonu Zamfirovu“ u staroj Bunićevoj preradi sa dopunama Dušana Životića. Doduše, sve je to bilo u okviru naše redovne aktivnosti. Iduće sezione ovu istu stvar ćemo, uz neke retuše, dati u čast Sremčeve godišnjice. Naša kuća dobila je do sada nekoliko prerada Srem-
„čevih dela — uglavnom „Zone“ i „Ivkove
slave“ — ali once, kako ibgleda, ne zadovoljavaju ni scenski ni literarno, te ih je naš pozorišni savet isključio kao moOstaje dakle samo „Zona“. Osim toga, priredićčemo jedno Sremčevo veče sa predavanjem i čitanjem odlomaka iz njegovih dela, a nije isključeno da ćemo u tom smislu objaviti i jednu pozorišnu
gućčnosti.
Pera Odavić, Stevan Sremac, Mile Pavlović
:
i Rista Odavić 1905 god. .
IZ RAZGOVORA U „ČARAPICA BRESTU“
Veljko Petrović o Janku i Sremcu
Na je kuća bila puna
knjiga. Moj ded je bio pop,
znao latinski, jevrejski, nemački
i mađarski. Imao je divnu biblioteku koja Je 1914. propala. Otac profesor karlovačke bogoslovije. Tako sam se dočepao nekih časopisa Jer ded je bio Ilirac i imao komplete „Pozora“, „Vjenca“ i „Bunjevačke vile“, a tu je bila i kompletna nemačka klasična literatura. Međutim, kad sam kao dečko čitao Janka i Sremca, pa posle Boru Stankovića, osetio sam, pored njih naravno čitajući Paula Hajzea, Turgenjeva i druge, — osetio sam da je to specifično naša literatura. Pisano da se postigne jedna lepota i istina. Ali otkidanje od sebe i davanje svoga sveta — to su bili Rusi i naši. Pomalo sam gledao Janka s visine zbog njegovih seljačkih dijaloga, ali na kraju to ipak postaje kulturno nasleđe kad ga takav. davalac da. Govorim o onome što Je pravi prirok. A to Janko ima. „Hajduk Stanko“ još nije premašen, pa i „Đido“ dandanas proizvodi milinu i priJatan je našem svetu. Pre neku godinu bio sam bolestan pa uzeo „Hajduk Stanka“. To je naše srpsko delo u kome mi sebe i svoje starc nalazimo, prepoznajemo. On nije uspeo sa junakom naših dana s motivacijom da je njegov Junak bio superioran, mnogo složeniji tip, duh i osećanja ličnost, nego Što Je njegov. mačvanski poeta. Ali ne mora da je do kraja tako. Da je on ostao živ, ko zna Još kako bi mogao i takvu složnost da da, ali Je trebalo zrenje. Stva-
raoci su kao i drva, — zova, kiselo drvo ı vrba sazru za par godina, maslini treba sto. A si-
gurno je da je maslina i velingtonija gigantea drvo plemenitije: vrste, koje tek kasno daje svoju vrednost. Šteta što je Janko umro rano. Zogović ga nije unco u antologiju Jugoslovenske proze gde je neke druge beznačajnije pisce unco i timc je Janku kod nas, posle oslobođenja prvi put naneta nepravda. ; NJAJBOLJA mera bila jc
za mene kada sam prc
neku godinu čitao Sremca. Cvi-
publikaciju. To je sve što mogu da kažem, jer naš plan proslave nije dobio svoju definitivnu formu“.
Kada smo se obratili direktoru gimnazije „Stevan Sremac“, on nas je prekinuo u pola rečenice lakonskom izjavom:
„Nema para, nema proslave“. 1
Zabuna je, međutim, ubrzo otklonjena: hteli smo samo da saznamo šta sc u gimnaziji zna o Sremcu kao profesoru. Na ovoj bazi razgovor je već bio moguć.
„Oslobođenje Niša od Turaka 1877 godine bilo je od velikog značaja za preobražaj i dalji razvoj ovog našeg grada u svakom pogledu, obavestio nas je Petar Il. Lazić. — Tako je 1878 otvorena gimnazija i čitaonica, I881 učiteljska škola,
janović mi pošalje tom pripovedaka Sremčevih. Čitao sam Mark "vena, Džeroma i niz humorista. Počnem pa ostavim, pa se vratim Sremcu, i kad sam počeo da ga čitam, a bio sam tek operisan pa nisam smeo da se smejem, jedva sam uspeo da odolim nezadrživom smehu. I po najstrožijem merilu on Je za mene iznad tih svetskih spisatelja. Invencija je velika stvar ali je i merilo pripovedača, da čak o naoko neznatnom predmetu priča čarobno i toliko veže da krupne Životne istine otkriješ u neznatnom sižeu.
Nika i Nikica, pa cigani kad kupuju pantalone... “A to nije feljton, već ljudski dokumenat. Matoš ga je nazvao genijem banaliteta. I to je lepa reč. On razredi anegdotu — cela antička literatura anegdote o Edipu, Antigoni. pitanje je kako videti ono ljudsko unutra...
"Taj Sremac, zanimljivo Je to, bio je veliki melanholik i sam se vrlo retko smejao. BHio je pravi muškarac, lep čovek, savestan radnik ı pedagog koji se temeljno spremao za predavanja. Kod njega izgleda da je nešto bilo nesrećno u onim godinama. Znate: kad nekc stvari načine pukotinu u čoveku, zbog čega čovek boluje. Sremac je doživeo intimnu tragediju s jednom ženom. Tako je postao melanholik, nepoverljiv, nije se lako sprijateljavao. Narav mu se tešila što je gledao na život sa te komičnc strane, ali je on pravi humorist.
Nije pravio igru reči, igru smešne situacije, hteo je da pokaže kako sc čovek prebacuje i u velikim ushićenjima napravi kakav smešan gest, izusti reč u nerazmeri.
a zatim prva knjižara i prva štamparija. Gimnazija je otvorena kneževim ukazom od 27 septembra 1878.
Dvadeset petog 1879 godine Stevan Sremac je postavljen za gimnazije u Nišu 120 dinara mesečne plate“, gde mu je bilo
septembra
predavača „sa dodeljeno da predaje srpski jezik i istoriju. Svoju nastavničku dužnost on nije smatrao kao zanat nego kao vcliku strast, predavanja je kazivao Živo, s efektom, upravo s cntuzijazmom.
Jedno Sremac je predavao i crtanje on je umeo lepo da crta, ilustracije u „Balu u Elemiru“ sam jc radio.
Sremac je vrlo dockan položio profesorski ispit, deset godina pošto je ušao u službu, iako je bio vrlo talentovan i
vreme
sposoban.
Sremac je voleo učenike kao i svoj nastavnički poziv, a svakako je svojim živim pričanjem istoriskih događaja, u koje je unosio dosta humora i duha, umeo da oduševi svoje učenike.
Jedan njegov bivši đak kaže: „Ne znam kako danas nastavnici predaju u višim razredima književnost, ali znam da nam je Sremac pričajući o narodnoj poeziji, o Dositeju i Vuku, o Ignjatoviću i Jakšiću ili Branku omilio celu književnost“. Retko je koji od nastavnika bio tako visoko cenjen kao on“.
Mladi niški književnik Predrag Cvetičanin, upitan o Sremcu i mentalitetu savremenog Niša, odgovorio je:
„Sremac sa tim nema ništa! Tragovi i stara lica i smešan, blag govor, poneki Kalča i ambijent Ivkovih stradanja, da, ima toga, ali to ne plaši, ne smeta i ne znači ništa, Gabrijel Ševalje imao bi ovde nezahvalan posao, Niš je nešto veći od Klošmerla.
A literarna aktivnost u Nišu danas?
Nezavisno od gigantskih industriskih objekata i od političke stvarnosti i od
opšte normalne atmosfere, razvija se jedna pomaulo obostrano donkihotska donkihoterija, gde su motivi — mržnja,
a platforme — mišljenja o literaturi, „Ja sam za to da književnost ne sme da bude potreba dana ni konformizam, to su trice ja sam za to da literatura mora da bude potreba dana, mora da odražava, još sc ta reč nije izgubila, mora da odražava stvarnost, našu stvarnost, dakle jedno pomalo humorističko podosta žalosno stanje i dobar materijal za satiru“.
Ovde skoro niko ništa ne radi. Snage zaista ne postoje. Nivo znanja je prosecčan, mislim na literaturu, ljudi nemaju pojma ko je Hzra Paund, nisu ni čuli
„Vukadin“ je kapitalno delo. Ko ume da čita i ko ume da gleda kroz redove videće tuki socijalnu satiru. A nikad podaci iz arhive ne mogu oživetigtakvu atmosferu, tog malog: sitnog života u nekadašnjoj Srbiji, i tog: pravog čuda, da mala siromašna Srbija ipak primi takav ogroman zadatak oslobođenje naroda uopšte. Neke Sremčeve reči koje su uvek bile pod epidermom, a ne po epitelnom tkivu — ono njegovo anegdotsko? — On Je predavao istoriju, naravno, a i geografiju. "Tako dođe do Holandije, pa priča đacima: „Vidite, deco, ta velika zemlja - ustvari. je mala. Nije velika po kolonijama ncgo po sposobnostima da čini Žrtve da svoju zemlju otme od mora.
'I druge nacije se bore da se od-
brane od neke neprijateljske sile, a oni se brane od najveće sile Okeana. Uspevaju da otmu svoju otadžbinu od takvog dušmanina kakav je Okean“ — pa tu zastane „Hy deco moja, a šta mislite da na toj teritoriji, na toj niziji, da nisu naseljeni ti Holanđani već naši Srbi? Kako bi se oni borili? I da li bi se uopšte borili? Koliko mi znamo oni se ne bi borili, pustili bi Okean pa bi čekali .da im izrastu škrge, da po nejmu zaplivaju“. "To Je oporo ali ima satiričnog. Pa i „Pop Ćira i pop Spira“... To je tako, ali „Vukadin“ je sažetije delo. „Ivkovu slavu ne volim“. To je varvarska lumperajka, ali je „Zona zamfirova“ fina stvar. Već „Kir Geras* je, narayno, remek-delo. Veljko Petrović: odmahnu
”•...
rukom: kao da je hteo da spreči evokacije ili odagna tugu.
Stevan Sremac
za 'Torberga, Sarojan je samo hrišćanin, a svc im se nekako čini da je Karduči Meksikanac, Ja ovu strašnu stvar ne pričam kao vic. Talenata nema a strasnu radnu sposobnost bez koje se ne može pisati možeš da gađaš puškom. U toj običnoj palanačkointelektualnoj atmoslcri, molim da se ova kovanica nc odbaci, pokrenulo se jedno živo telo, izrastao je jedan mali vedar i moderan krug, koji je podjednako zahvalan i Tomasu Vulfu i "Tolstoju, i Bretonu i Remarku, zahvalan svim realistima i romanticima i nadrealistima koji su radili davolski ogroman i lep posao. Neznanje onih drugih, ncodmaklih od potreba dana, bez žaljenja utvrđujem da su u većini, omelo je kontakte, ne i pojedinačnu aktivnost. Ono malo što će ostati iz ovih dana nije ništa do ta aktivnost. Ogromna pak većina intelektualaca i ne dolazi u obzir — oni uče dakc, leče ljude, glume, pišu reportaže i vode kulturno-prosvetnu politiku. Ne, Sremac i savremeni mentalitet Niša — nespojivo je. Ako nisam odgovorio na pitanje, nemojte misliti ddn nisam svestan toga“,
U školi naišli
Obratili smo pažnju na činjenicu da Niš
za primenjenu umetnost smo na slikara Hranu Pavlovića. još uvek nema spomenik Stevana Sremca, U vezi s tim slikar Pavlović je rekao:
„U Nišu ima dosta spomenika i manje zaslužnim ljudima. Postoji čak i spomenik jednog fudbalera, Sremac je nakako zaboravljen i živi negde u ograncima potsvesti. A spomenik bi mu svakako
trebalo podići. On to zaslužuje“. „Kako?" zapitali smo. „Možda
priloga, tasom, kao u crkvi, odgovorio je
Za ovce stvari
skupljanjem dobrovoljnog polušaljivo-poluozbiljno. uvek nekako nedostaje novaca“. Najzad, član Saveta za prosvetu i kulturu u Nišu Dragi Milosavljević obavestio nas je da Savet sa svoje strane ne predviđa učešće u proslavi pedesetogodišnjice smrti Stevana remca, Prema tome, cela ova proslava biće samo plod angažovanja pojedinih kolektiva i društava i izraz ličnc inicijative koja, nažalost, neće biti koordinacijom,
organizovana nekom višom
M. P.
5