Književne novine

–

—

O 0.

2 #7 %

Dubrovačha tvrđava Lovrijenac u kojoj se već dve godine pribazuje „Hamlet“ u okhviru letnjih igara

Obnova prenumeracije

EDAVNO su mi zatraN žili: da se pretplatim

na jednu knjigu koja tek treba»*đa bude otštampana. Taj poziv potsetio me na divna vremena, kada je naša knjiga tražila čitaoce putem prethodnog sakupljanja pretplatnika, — prenumeranata. :

Istina, čitam po novinama razne pozive za pretplate i otplate knjiga. A zapazio sam i jeđan oOglas koji vam nudi učestvovanje u izradi izdavačkog plana, pod uslovom đa uplatite nekoliko stotina dinara. To je, naravno, već drugo, to je istoriska analogija. D. Tirolovom Družtvu Njubitelja Knjižestva Srbskog, u Temišvaru, ili novo osnivanje Srpske književne zađruge, u najboljem (možđa najgorem, ko će ga znati) slučaju. Ali sakupljanje pretplatnika na knjige druga je stvar.

Stari je to put naše knjige u potrazi za čitaocima. Prenet i on sa Zapađa, i kod nas je bio izraz naprednog građanstva. U Engleskoj on je u punom jeku tokom 18 veka, kađ zamenjuje uspešno dotadašnje mecenatstvo plemića: mesto jednog lica trošak oko štampanja knjige snose mnogi. Tako je nastalo ono što se zvalo: „prenumeracija“, U 18 veku nema je kod nas, ali već s osvitkom 19 i kođ nas je u punom jeku. Tako su nastali sovokupitelji, oni revnitelji knjižestva, kako su ih i nazivali, a koji su bili i revnitelji naše kulture uopšte. Čitavo jedno poglavlje, i to ne najnezanimljivije — napro“ tiv — naše još nenapisane kulturne istorije pretstavlja taj način izdavanja Knjiga kođ nas. Njihovu Rkulturnoistorisku draž prvi je kođ nas zapazio Jakov Ignjatović.

Nije bio ni malo jednostavan, a ni lak posao tih sovokupitelja oko skupljanja prenumeranatapredbrojnika-predčislenika. Jer trebalo je mnogo umešnosti pa da se ostvari ovo kolektivno mecenatstvo. A ono je, kao i ono

pojedinačno, prirodno, zahtevalo svoje afiširanje, iznošenje na javnost. Istina nije više potrebna onako laskatelna posveta, kakvu čitamo i na početku prvog dela Servantesovog Don Kihota, a i naših knjiga sa kraja 18 veka. Ali zato spisak ovakvih prenumeranata — u prvim počecima na čelu knjige, kasnije pri kraju postao je neizbežni sastavni deo svake ' naše knjige tokom 19 veka. Ništa bez njega! I teško piscu ako izostavi koga, pogotovo titulu. Ako nekom brici mesto hirurgus stavi jednostavno berberin, ili još gore, ako nekome kome prinadleži titula visokopreosvjaščenjejši stavi samo preosvjaščenjejši ili — o, užasa — samo čestnjejši, a nekome kome pripada Visokoblagorođni samo Visokorođni ili čak blagorodni!

Kakve sve muke u vezi sa SsOvokuplenijem i prenumerantima ne viđimo kroz seđam tomova Vukove prepiske. „S prenumeracijom, ili bolje reći s prošnjom nema ništa“, jađa se Vuku 1825 njegov prijatelj D. Tirol. Nije bilo lako ni sa onim pravim, a ni sa onima nazovi-prenumerantima, a to su onakvi za koje se moglo pretpostaviti đa će knjigu možđa uzeti ako im se naštampa ime u spisku pretplatnika. Opasan eksperimenat, koji je mogao lako đa urodi baš suprotnim. A da i ne govorimo o onim nezgodđama koje su sadržane u.ovom epigramu: .

Vuk-vukovci, Vukovarci pišu, Knjige ištu, a novce ne šalju...

W... S prenumeracijom se knjige ne izdaju. Mirička će biti moj ferleger“ uzvikuje Svetozar Ružičić u „Pokondirenoj takvi“, očekujući ođ pogospođene majstorice da mu postane mecena. Sterija je — kao i svi ostali naši pisci i javni radnici toga vremena — prema ovom načinu rasturanja knjiga, a osobito tom obligatnom &spisku pretplatnika na kraju knjige, gajio neskrivenu averziju.

Istorija filozofije

{Antologija filozofskih tekstova s pregledom puovjesli filozofije, Školska knjiga, Zagreb”1954)

A potrebe nastave filozofije u srednjim školama seđam nastavnika i asistenata Zagrebačkog univerziteta (B. Bošnjak, dr V. Filipović, M. Kangrga, Đ. Mažuran, G. Petrović, V. Sutlić, i dr P. Vranicki) sastavili su ovu antologiju karakterističnih tekstova najznačajnijih filozofa iz istorije filozofije. Uz tekstove oni su dođali kraće podatke o pojedinim epohama i shva– tanjima filozofa, inerpretirajući ih marksistički. 'U celini, ovaj pođuhvat je uspeo. Stoga će ova knjiga koristiti na

s jedan efikasan način i svima obra-

zovanim čitaocima koji se interesuju filozofijom. 3a učenike srednjih škola ovakav udžbenik je nešto teži nego što bi, po mom mišljenju, smeo da bude. Možda je to zato što autori nemaju peđagoške prakse iz srednje škole. Ali treba reći: rađilo se o vrlo pri-

__stupačnim učenjima pojedinih mi-

slilaca nove filozofije (od renesanse novamo), koja se veoma teško mogu izložiti na popularan naujedno i naučno. Izboru tekstova moglo bi se mestimično ponešto prigovoriti, nekompletiranost naših biblioteka delima svih značajnih autora, taj bi prigovor Verovatno morao otpasti. pada u oči da nisu obrađeni gocijalisti-utopi-

'se po programima za srednje ško-

sti Sen-Simon, Purije i Oven, kao i engleski politički ekonmisti Adam Smit i Daviđ Rikardo, koji

le obrađuju detaljnije nego neki drugi mislioci koji su ušli u antologiju (na pr. Toland, Ditaj i drugi). Dok je ranija filozofska učenja bilo relativno lako izložiti (jer se nalaze u raznim priručnicima istorije filozofije), dotle se to ne može reći za filozofiju XIX i XX Veka, kao i za dijalektički i istoriski materijalizam.

Ali, i pored toga, autori (Sutlić i Vranicki) uspešno su realizovali svoje zadatke. U Sutlićevom sumarnom prikazu građanske filozo= fije XIX i XX veka istaknuti su glavni momenti i linije razvoja, mađa mnogi važni pisci nisu mogli biti ni spomenuti, naročito najsavremeniji (Rasel, Sartr, Kami). Vranicki je, poređ logički dosledno sprovedene sistematizacije tekstova klasika marksizma-lenjinizma u jednu koherentnu celinu, na 44 strnice uspeo da magistralno izloži osnovne ideje dijalektičkog i istoriskog materijalizma. To je nesumnjiv uspeh ovog mladog marksiste koji se sve više afirmira kao solidna snaga u ređovima naših filozofskih radnika.

(Mađa je baš PFPokom- ·'

direna tikva imala 1101 pretplatnika). Međutim, ođ te snobovske na-

vade tadašnjeg našeg graždanstva kulturna istorija (i ne samo ona!) ima mnogostruke koristi. Trebalo bi odista mnogo prostora, pa da se iznese sva draž i važnost tih spiskova prenumeranata, naročito kad je reč o proučavanju našeg 19 veka. Nije ređak slučaj da je ovakav spisak pretplatnika —d ume on da se pruži i preko dva štampana tabaka! danas ono što je jedino živo i zanimljivo u jednoj takvoj knjizi, kao što ima knjiga koje pretstavljaju čitav katastar „našeg bidđermajerskog graždanstva. Preko njih, najzad, kao da se oseća intimnija veza čitaoca sa piscima, bez obzira kakvo je delo na koje su se naši bidermajerski gražđani pretiplaćivali. Prema tome, ni danas se prenumeracija ne može zamisliti bez spiska pretplatnika, pogotovu što naša knjiga opet polazi starim putem u potrazi za čitaocima. Bilo bi više nego pasionantno, i to ne samo za potonja pokoljenja, nego i za nas, danas, da pročitamo jedan ovakav spisak, spisak onih koji su se na neku knjigu pretplatili. Bilo bi to, besumnje, vrlo poučno. I korisno.

M: G. Đibao; Skulptura (drvo)

0 ZAVVAZAAAAAZ Ž/ AA; _____ ZA

Glavno d Luksemburg na srpsko

DAVNO se kod nas osećala () potreba da sc oni koji

aktivno, stvaralački rade na izgrađivanju socijalističke kulturne svesti uopšte, i na daljnjem razvitku marksističke naučne misli posebno, upoznaju na samom izvoru sa idejnim delom Roze Luksemburg. A i najšira čitalačka publika u njenim delima naći će nova nadahnuća i oduševiće se moralnom i intelektualnom vcličinom ove žene.

Pokušajmo samo da uporedimo

jednu mada Roland, genijalnu ženugradanku iz vclike Francuske revolucijć sa drugaricom Luksemburg, pa će odmah nametnuti i upoređenje buržoaskih revoluciia sa proleterskom revolucijom, pa će nam odmah biti jasno da je ambijenat socijalističke revolucije mogao da razvije veće, snažnije i svetlije likove oba pola nego buržoaski revolucionarni pokret, da je „velika komunistkinja“ kako je Rozu Luksemburg nazvao Lenjin njedđan od najsnažnijih nagoveštaja velike budućnosti čovečanstva u kojoj će i žene najneposrednije upravljati velikim | tokovima društvenog. života.

Kritikujući neke teorctske i taktičkopolitičke greške i promašaje Roze Luksemburg, Lenjin je o njoj. kao o ličnosti, govorio sa najvećim poštovanjem, on je O njoj govorio kao o orlu Revolucije, On je zahtevao da se na ruski i sve druge kulturne jezike što pre prevedu njena celokupna dela. On je ovako pisao: „Njena biografija i nena celokupna dela (sa čijim izdavanjem nemoguće odugovlače njemački komunisti, za što im se

sec

delimično može naći izvinjenje u nueviđenom broju žrtava i u njihovoj teškoj borbi) biće najkorisniji primer za vaspitanje mnogih pokolenja komunista u celom svetu“.

Ako se uzme u obzir činjenica da smo na srpskohrvatskom jeziku do sada, od raznovrsnog i voluminoznog literarnog dela Roze Luksemburg, imali samo nejnu svesku „Pisma iz zatvora“, onda se nameće zaključak kolika praznina ispunila nastojanjem izdavačkog preduzeća Kulture, pogotovo time što je njena „Akumu-– lacija kapitala“ njeno osnovno delo. U tome delu su na svoj način, u najsažetijem i apstraktno naučnom vidu, sadržani elementi što je pod imenom „luksemburgizma“ poznato ili idejna struja

svega onoga

kao posebna nijansa

unutar ecvropskog radničkog pokrta, Roza Luksemburg je u svojoj „Akumulaciji kapitala“, smatrajući se celim svojim bićem učenicom Karla Marksa, pokezala najveću tceoretsku savesnost, kristalnu jasnoću, iskrenost, dobrona-

„~ mernost i zalaganie. Ona je u tom svome teoretskom radu videla nasušnu potrebu daljnjeg razvijanja revolucionarne misli.

Ona je duboko razumela da se pred naučni socijalizam, shvatajući ga kao učenje o uslovima uspešnog vodenja

klasne borbe, kao uputstvo za akciju, a nikad ne kao dogmu, postavlja džinovski nov zadatak: naučno istražiti osobenosti i zakonitosti novog kapitalizma koji je postao dominantan oblik u svetskoj privredi na početku ovoga veka. Ona je zahtevala da socijaldemokratija, umesto jalovog epigonstva, dalje živu marksističku misao. Jer, nove činjenice ekonomskog Života udarale su prosto u a konkretni istoriski tok razvoja

razvije

oči,

gigunaueuim

"OL y }

AZ A

(„Akumulacija kapitala“, Kultura, Beograd 1955)

evropskog: društva i proleterske revolucije krenuo je novim smerovima, tokovima koje Marks i Hngles nisu mogli predvideti. A nove pojave i nova strujanja trebalo je teoretski objasniti. Na njihovim empiriskim konstatacijama i saznanjima nijc se moglo ostajati.

U tome smislu Roza je pisala:

„Socijaldemokratija sec može” zadovoljiti empirijskim saznanjem. Ona mora na egzaktan način da otkrije ckonomsku zakonitost... da poduhvati. pravi koren velikog i raznobojnog kompleksa pojava imperijalizma. Jer, kao i uvek u takvim slučajevima, tek egzaktno teoretsko zahvatanje problema u korenu, može da u našoj praksi u borbi protiv imperijalizma da onu sigurnost, jasnoću cilja i udarnu snagu koje su za politiku proletarijata neophodne... Kako u celini i uopšte tako i u svakom sektoru klasne borbe sasvim čvrstu osnovu naše pozicije možemo izvući samo i Marksove teorije, iz mnogih nekorišćenih blaga Marksovih osnovnih dela“.

Ali ovaj veliki zahtev, koji je Roza Luksemburg postavljala pred socijalnu demokratiju, bio je, ustvari, zahtev koji je sama ekonomska i politička istorija postavljala pred. oslobodilačku borbu radništvn i naprednih pokreta, Oko ostvarivanja ovog zahteva Roza Luksemburg je vodila nesmirenu borbu ne samo protiv revizionista tipa Bernštajna, nego i protiv tako reći većine najistaknutijih teoretskih glava nemačk esocijaldemokratije, ljudi iz voćstva koji su umesto živom marksizma, kao što ona kaže, propagirali „ortodoksni kult formule“.

Zajedno sa „Akumulacijom kapitala“, u ovom izdanju, objavljena je i njena knjiga protiv kritičara „Akumulacije“: „Šta su epigoni učinili od Marksove teorije“, ili kraće — „Antikritika*a.

'To je, takođe, stilski sjajno napisano delo. Ono je, naročito danas, po mnogo čemu postalo vrlo aktuelno. U vreme kada ga je pisala, postojala je idejna kriza, analogna današnjoj idejnoj krizi unutar radničkog pokreta, krizi čiji najdublji koren leži u novim činjenicama i istoriskim zaokretima ekonomskog. i političkog razvitka u svetu. Ova se kriza — kao što se i onda odražavala danas odražava u unutrašnjem organskom nepodudaranju reči i dela, prakse i teorije radničkog pokreta, a stoga se ona u ovaj pokret unosi i u njemu odražava u neorevizionističkim pokušajima odbacivanja marksizma kao tobože zastarelog učenja, koje danas, u doba državnog kapitalizma, više ne odgovara činjenicama, Ovaj neorevizionizam „je, ustvari, socijalistički obojeni neoliberalizam čije se bitno, osnovno shvatanje sastoji u tome da se sada uloga države, nekadašnjeg nadklasnog „noćobdije“, pretvara u ulogu „regulatora“ ekonomskog života u celini. Ovaj neorevizionistički zamaskirani neoliberalizam danas u ideološkoj krizi njemačke socijaldemokratije izraz u istupanjima Šmita protiv Olenhauera. samo

nalazi svoj

VOJOM „Akumulacijom ka-

pitala“ Roza Luksemburg

je pokušala da pored otvorenog revizio-

nizma, razobliči i dogmatizam, konzerva–

livnost misli i teoretsku nemoć unutar njemačke ·socijaldemokratije,

Ovaj njen pokušaj nije u potpunosti uspeo. Ona je i sama učinila niz metodoloških i teoretskih pogrešaka. U borbi protiv apstraktnih „fikcija“ i „formula“ ona je prenebregla sve značajne Marksove apstraktne teorije akumulacije kapitala, prenebregla razliku između apstraktno postavljenog pitanja akumulacije kapitala, pitanja u „idealnom preseku“, od konkretno istoriskog postavljanja ovog pitanja.

Ali, uprkos ove njene osnovne metodološke greške u prilaženju pitanju akumulacije, ona je dala značajan doprinos daljnjem pokrctanju i razrađivanju teorije imperijalizma. Taj doprinos sč, pre svega, sastoji u tome što je ona dala dragocenu gradu za proučavanje kompleksnog pitanja reprodukcije celokupnog društvenog, kapitala, što je dala materijal iz istorije političke ekonomije, kao i ilustrovala konkretnim istraživanjem prodor kapitalističkog imperijalizma u kolonijalne sfere. A drugo, i što je najvažnije, postavljnjući teoretska pitanja te vrste, ona je razotkrila pred celim svetom teoretsku nemoć, nemačkih socijaldemokratskih vođa. U izvršenju ove svoje namere ona nije štedela nikog. Pa čak kad joj je izgledalo da sam Marks preši ona je to bez uvijanja rekla.

Oto drugi istraživanju

najkompetentnijih protiv čijeg suda nema lacije. Kritikujući njenu „Akumulaciiu“, oni su na Čisto doktrinerski način tvrdili da ona traži problem tamo gde ga nema. Medutim nekoliko godina docnije, u toku Prvog svetskog rata, Lenjinov „Imperijalizam“ pokazao je u još jačem svetlu ceo novi teoretski problem koji jc postavljala Roza Luksemburg. I još više ono što Rozi Luksemburg nije pošlo za rukom da na postavljeni problem da egzaktno naučan odgovor, pošlo je za rukom Lenjinu.

Dogmatizacija Marksovog učenja u okvirima socijaldemokratije pred Prvi svetski rat bila je samo dopuna otvorenom revizionizmu, išla je samo na ruku prodoru predrasuda buržoaske ekonomske nauke i filozofije u radnički pokret.

Nasuprot „marksističkom“ dogmatizmu, monopolistički kapital kroz svoju praksu razvijao je u apologetskom omotu saznaja o imerijalizmu. Razni Hopsoni, Riseri, Šulce-Gevernici, Zombarti i slični dali su svoje opise imperijalizma obuhva– tajući, makar empirijski i -metafizički, osobenosti novih pojava. Tim saznanjima oni su omogućili grupama finansiskog kapitala uspešniju borbu protiv konkurenata i radničke klase. Istovremeno „marksistički“ teolozi su do otužnosti ponavljali formule iz Marksovog Kapitala i smatrali da je zadatak u borbi nu teoretskom polju iscrpljen time što se unutar radničke klase samo propagiraju osnove marksizma.

Bauer, Hilferding, zauzeli su prema Roze Luksem„Struč- ape-

Kautski, Panekuk i teoretskom burpr stav njaka“

Ž -

Kao u vremenu pisanja „Antikritike“ tako i danas postoii puno razloga da sc postavlia pitanje zaostajanja teoretskog marksizma iza razvoja objektivnog ckonomskog i opšteg istoriskog procesa društva. I danas se može i mora posftavljati pitanje da li u ponckim zemljama, i pokretima, „ozvaničeni“ marksizamlenjinizam, pragmatistički prilagođen potrebama birokratizma i državnog rezona. ne ponuvlja kao stare formule, kalupe, nešto što ne odgovara više stvarnosti i interesima naprednog pokreta u svetu?

U traženju odgovora na ova pitanja „Antikritike“ Roze Luksenburg vrlo je poučna knjiga.

Kritikujući, naprimer, teoriju akumulacije kapitala Ota Bauera, Roza Luksemburg kaže: „

„Tako se eto dešava da se čovek

u revnosti teoretskog mozganja zapetlja! A karakteristično je za celi ovaj pravac „stručnjaka“ (tj. Hilferdinga, Kauckog, Bau era, Panekuka, Ejkštajna itd. M. G.), epigona u marksističkoj teoriji i praksi — a to će sc docnije višestruko potvrditi da udubljujući se u apstraktnu „šemu“, on gubi svaki smisao za stvarnost i ukoliko necustrašivije razmahuje sa motkom po magli teorije, utoliko se indnije spotiče o krupna zbivanja realnog života“, · Gledajući se u celini pojavila i nemačke socijaldemokratije, ona

ideološku krizu kako razvijala unutar je na-

pisala još i ovce reči:

„Hiljade čestiti i odlični borci za ciljevc socijalizma i -ne znajući ništa O svim ovim teoretskim problcmima, — prosto na osnovu Opštih načelnih spoznaja klasne borbe i na osnovu nepodmitljivog klasnog instikta, kao i rcpokreta. načina

proletera | su

volucionarnih tradicija Ali između shvatanja i obrade teoretskih problema i prakse političkih partija postoji pri dužim vremenskim periodima U de-

iz-

uvek nujuža povezanost. ceniju, koji je prethodio bijanju Svetskog rata, u nemačkoj socijaldemokratiji — kao internacionalnoj metropoli duhovnog života proletarijata — bilo jc uopšte sve podešeno u pravcu potpunc harmonije na tcorctskom i praktičnom polju: ista bespomočćnost i ista neelastičnost osećala se i na jednom i na drugom, a upravo isti imperijalizam bio je nadmoćna vladajuća pojava u javnom životu koji jc matirao „teoretski i politički generalštab socijaldemokratije.

Kao god što se ponosna samodovoljna gradevina zvanične nčmačke socijaldemokratije pri prvoj svetskoj istoriskoj probi pokazala kao Potemkinovo sclo, ist. tako se i umišljena teoretska „stručnost“ i nepogrešivost zvaničnog marksizma, koji je svakoj

bk_____ _ _______OGUIUUJUGENE Studiia o sofistima

(Miloš MN. Đurić: Sufisti i njihov istoriski zmašaj. iz Zhormika Filgsafskag fakultata, kiujiga IM, Beograd 1055)

VA studija o enciklopedisti-

ma koji su filozofiju preneli

iz Škola na trgove, da bi postala svojina

svih, ostvarena je na osnovu bogate literature. Helenski „sofisti su bili manje sposobni za sistematsko ispitivanje i originalno stvaralaštvo, i zato su sebi stavili u zadatak, kao rapsodi, posećuju velike helenske sastanke, putuju od grada do grada i drže u njima .kićene besede i honorisana pređavanja, u kojima razlažu filosofska učenja, objašnjavaju pesnička dela i na taj način popularišu rezultate dotadašnje nauke i udešavaju ih prema narodnim potrebama“, Reč „sofist“ u prvobitnom značenju ·,učen čovek“, dobila je pogrdan smisao zato što su neki sofisti bili plaćeni za svoje učenje, što se u ono vreme smatralo nedostojnim i sramotnim. "Time što su mislili da retorikom kao glavnim sredstvom svoje dclatnosti mogu „labiji razlog učiniti jačim“ dali su dublji povođ Platonovoj pokudi u Aristotelevoj definiciji „„Ssofi„stika je prividna, a ne prava mudrost, a sofist je čovek koji uzima novac za prividnu, a ne za pravu mudrost“.

Posle svestrane analize glavnih sofista i njihovih sledbenika, dr, Đurić, rezimirajući istoriski značaj sofistike, piše da se „ne sme odmah oslanjati na Platonov negativni sud“, jer je Platon dosledno izgrađujući svoje protivničko sta-

»BELA

BNOMEN seksa, tajne jezgre

ljubavi, ali ne kao rasplodne

moći ili bahantskog uživanja, već kao

prokletstvo krvi. Fenomen čulnosti koja

se iscrpljuje tek u razvratu; kao najele-

mentarnija i neumitna strast Ženc, ne-

iskorenljiva i brutalna — to je bitno u ovom romanu.

U svojoj poslednjoj zbirci pesama „Zemlja“, Radičević je ženu oličio kao princip večno materinskog. što vrstu održava. Ljubav, plođenie i rodnost shvatio je kao iskonske snage ljudskog održanja, jer ih je i video na svoj rodnoj grudi i njenom večitom pejsažu: crnim rodnim brazdama, čoveka za plugom i volovima, u simbolima njene plodnosti i rodnosti — bikovima, klasju i ženi. I,u tim pesmama erotika nije sentimentalna već snažna, skoro brutalna: prepukne silina erosa da kao seme padne na uzorane njive, neka se rodi žito i neka se rodi čovek. („Treba roditi čoveka, vojnika i orača.... treba roditi kćer, da junake rađa“ — tu su fizička ljubav i putenost bili podređeni sili zakona prođu-

jalište zanemario pozitivne rezultate sOfistike, i — „osim toga, radi pravilnog istoriskog razumevanja treba imati na umu i razliku između moralno ozbiljnih i ideološki revolucionarnih sofista, i onih koji su, kao nesamostalni učenici, bili prazni i tašti brbljivci bez ikakve naučne ozbiljnosti. ... Pored revolucionarno-negativnih uticaja, kojima je sofistika, naročito mlađa, potkopavala osnove državnog Života, treba istaći i njen revolucionarno-pozitivni značaj kako za razvitak filosofskih shvatanja tako i za razvitak duhovnog Života i kulture uopšte“.

Za pozitivne doprinose sofistike dr. Đurić smatra, pre svega, to što je omogućila pojavu jedne nove, više filozofije i jedne nove, više ctike, što je razvila kritičko-ispitivački duh, postavila suprotnost zakona kao ljudske uredbe i prirode. Najzad, i što je kritikovala tradicionalizam, obarala iluzije i ukazivala na autoritet činjenice, prirode i stvarnosti i što je time stvorila podlogu za razvitak naučnog duha, a svojim antilogijama utrla put naučnoj dijalektici. Po profesoru Đuriću, zasluga sofista je i u tome što su osnovali helenski sistem višeg obrazovanja koji i danas važi, i što su izvršili znatne uticaje na umetnost i niz naučnih disciplina. Imena Protagore, Prodika, Hipije i drugih, nisu zaboravljena.

ZENA«

(Roman Branka V. Radičevića „Minerva“ 1955]

ženja vrste, dvoje su donosili novi individuum). 'U ovom romanu erotika je viđena kao opterećenje, bolest, zlo; žena kao slabo biće, podatno, Ssenzualno, razvratno. Ivana raste gledajući kroz ključaonicu orgije svoje majke Ane. Očekivao bi se traumatski poremećaj kod deteta i gađenje za svagda prema muškom polu i prema polnom aktu. Međutim Ivana, iako u strahu košmarskih vizija odrasla, sa mržnjom prema svojoj majci i njenim ljubavnicima, prezrena u školi i izvikana kao dete prostitutke, kreće istim putem. Ona je od majke nasledila i iz detinjstva ponela pohotu i nasladu. Njen korelat i komplement mora da je muškarac visok, „leđa kao vrata“, koščat, tvrd i grub, ćutljiv i sav od najnižeg nagona. Iako je ona suprotan tip materi, rodiće sina Jelenka — i samo to je spasenje jer on neće biti ono što je ona, prokleta, na granici samoubistva i ludila, neće sc roditi duga Ana ili Ivana,

"Tako, kad se ova knjiga ispusti iz ruku dočitana, prodoran stil i niz poečt-

skih ekspresija potisnuti su morom tragičnog udesa dveju žena patološki erotskih, jedna razvratna prostitutka a druga morbidna bludnica. Ali ta mora ne ončmogućulje ovom romanu integralniju vrednost, jer literaturi, kao i životu, i to treba.

: .. Sa orijenta (Popzija Rista Ratkovića, Prosveta, 1055)

EKE od ovih pesama, objavljene ranije u periodičnim publikacijama, sada izlaze u posthumnoj knjižici, One evociraju sećanje na pesnika koji je preminuo prošle godine. Njegove zvučne, ekspresivne pesme, većinom u prozi, neke vrste poetskih noveleta, sažetih slika jarkih boja, čine egipatski ciklus.

Pod vrelim podnebljem, na domaku pustinje, uz pitominu Nila i u vrevi orijentalnog, Kaira javila se i žarka inspiracija. Neuhvatljiva je Merima sa požarom u očima ljubičice, kad ognjeni lav riče sa ncba izukrštaju se san i java, a bolnu jadikovku slepog čuvara smokava raznosi vetar, o ratu golemom, pustošnom, i deci, nevinim žrtvama zatrpanim po jamama, pod ruševinama, što su presvisla od tuge i precrkla od gladi, o Zamaleku, ostrvu bogatih paša koji za znoj felaha kupuju kinesku svilu i dosađuju se u raskošnim baštama, o bolesti i gladi kairske sirotinje koja prolazi pored krcatih izloga i kavana, između verskog zanosa i pomamnih zabava, o bombardovanju kada sc razvali nebo i rastresu zvezde, o parodično-komičnom razgovoru drevnih božanstava, besmislu

rtvih idola, o Faruku darežljivcu i pozeru koji glad utoli sirotinji da se time

SAOPŠTENJE

Usled tehničkih teškoća

(štamparija, hartija i dr.) „Književne novine“ su do sada, umesto petnaestodnevno;, izlazile jedanput mesečno, pa i to neredovno! Redakcija se izvinjava svojim čitaocima za ovaj poremećaj i nada se da će u najkraćem roku uspeti da prebrodi ove teškoće. Iz istih razloga ovaj dvobroj štampan je u smanjenom tiražu,

a stajaće 60 din. Redakcija

pročuje, sujetan kao holivudski star i željan reklame, štićen policijom od narodne ljubavi, o raznobojnim vojnicima raznih jezika sa jednostavnim željama, siti rata i gladni žena, pa jade tope u alkoholu, o Sfingi, slici prolaznosti, zaspalom nad istorijom što vekovima gleda bedu faraonskih seljaka i iste društvene ncpravde...

"Tako se nižu slike i vizije Ratkovićeve poezije. Sve je dato u kratkom dahu, vrelom, hamamskom, sa budnom svešću i nemirom u srcu. Ratković je zaista pesnik i doživeo je svet svim čulima, na originalan način, i saopštio nam to u svojim lapidarnim tekstovima punim čulnosti i obuhvatnce opservacije, talentovano i sa merom.

Ova zbirka, već mrtvog, potvrđuje

ga kao pesnika. M. M. |

ay ape rar aaa ty O eye er a etyao AoA aga air ay aa epa yaya Ne aaa ary o, ae aa ee re aNa ora aero yass, e a a at aaa a eo

O —

AMA

elo Roze ~

Poza Luhsemburg

praksi pokreta davao blagoslov, pokazala kao pompezna. kulisa iza koje se, uz netrepljivost i pretencioznu dogmatsku strogost, ncsigurnost i

krila unutarnji nesposobnost za akciju. Jalovoj rutini koja se znala da

kreće jedino po upaženom kolo-

seku „Stare Oosveštanc taktike“,

to jest ničeg drugog do parlamentarizma, odgovaralo je 1co-

retsko cpigonstvo koje se drži formulu Učitelia, odričući istovremeno Živi duh njcgovog

učenja. Mi smo u navedenim primerima videli slučajeve OVO

bespućau u areopagu „stručnjaka“,

AKO je Roza Luksemburg Ni nepoštednu borbu pro-

tiv birokratizma i birokratske

okoštalosti misli, protiv rascepa izmedu teorije i prakse na čijoj se osnovi docnije

nužno mora razviti najpre nesvesni, a zatim svesni jezuitizam. Da bi se mogla rešiti i savladati

ideološka kriza, da bi se u razvitku žive marksističke misli došlo do novih spoznanja, Roza Luksenburg je smatrala da je osnovni uslov za to borba mišljenja. Ona, pišući u tome smislu završava svoje ovim rečima:

„Bolećive duše će se opet žaliti

kako sc „marksisti svađaju medu osveštani „autori-

delo

sobom“, što teti“ bivaju osporeni. Ali marksizam nije jedno tuce. ljudi koji jedni drugima izdaju legitimacije „stručnosti“, pred kojima bi masa pravovernih „muda umirč

slimana* smela

u slepom poverenju.

Marksizam je revolucionaran pogled na svet, koji mora da se stalno hvata u koštac u borbi za nova saznanja, i koji ništa ne prezire toliko kao okoštalost u jednom zauvek važeće kalupe, koji svoju životnu snagu OSVĆštava naibolje duhovnom zveketu oružja samokritike i u istoriskoj munji i gromu. Žato i ja mislim kao i Lesing koji je pisao mladem Rajmarisu: „Ali, šta da sc radi! Svako neka kaže što mu izgleda istina, A istina sama neka bude prepuštena bogu“.

Razume sc da HRHoza Luksemburg nije verovala u boga, niti je bila buržoaski liberal. Ona je bila revolucionarni duh koji nije tražio da svet bude samo na ovaj ili onaj način objašnjavan, nego i da se menja na bazi zajedničke spoznaje i jedinstvene volje i akcije. Ali što sc tičc same teoretske spoznaje ona je zahtevala da se za njen dalnji razvitak stvore uslovi u kojima razvojni proces ljudskc svesti jedino moguć: borba mišljenja, razmena misli, razgovori, kontakti i trpeljivost. ~"

Srećom, okviri u kojima se Roza Luxemburg: borila za naprednu misao danas više nisu samo okviri revolucionarnog pokreta. Međunarodnom radničkom pokretu pridružila se kao druga moćna r'v lucionarna komponenta borba dosada potlačenih naroda Azije i drugih vanevropskih zemalja. Danas se borba i "azmena mušljenja vrše na prostorima ~ ı Beograda do Adis Abebe, od Bombaja do Pekinga, od Bandunga do' Moskve, od San FPranciska do Ženeve. A to je najbolja zaloga da će se i danas trpčljivošću i razbijanjem starih ideoloških kalupa uspešno razvijati spoznanje naprednog pokreta i rešiti sadašnja ideološka kriza i na osnovu toga rešenja stvarati novo u o ljudskoj istoriji.

Milan Gavrić

yo aaa aa rei ea ri ya ava ay oi ay iN SVA Aaaa aaaac Cio aaa

ASVIM neošekivano uhapšen je na ulici i bačen u podrum bez ikakvog saslušavanja. Usput su mu rekli da je bandit i još štošta i potvrdili da se ne šale nz-kolicinom udaraca čizme. Sve se dogodilo tako brzo

da je samo stigao da promuca nekoliko puta: „Ich bin“, u svim tonovima od

paničnog do plačevnog kao da je trebalo da ovi tonovi pretstave vojnicima njegov stav, njegovo nemešanje u stvari koje se oko njega zbivaju. Od brzine, kojom ; se sve odigralo, i osećanja nedužnosti, hapšenje mu je izgledalo slučajnim i verovao je da će se ta greška odmah ispraviti, da će neki ljubazni oficir da mu se izvini

i pruži ruku, a on će ih razumeti: „das ist menschliches“.

Prišao je vratima i pažljivo pokušao da ih otvori. To mu je ulilo nade do ohrabrenja, ne što su vrata bila slaba i ovlaš zatvorena, već što se domišljao o težini i ozbiljnosti svog položaja po odnosu izmedu svoje snage i čvrstine vrata. Smiren do te mere da ne učini nesmotrenost, a suviše uzbuđen da bi seo, šetajući se činio je napore da u svome sećanju oživi nekoliko nemačkih reči koje je nekad naučio. Slagao je te reči u rečenice ubedivao svog uniformisanog: nemačkog. sagovornika i verujući u uspeh i nastojeći na njemu, naprezao se toliko da je u svim žilama osećao kako mu se sudaraju krvna zrnca. Slušao je to sudaranje i u njemu nalazio za svoje razloge reči na svim jezicima sveta.

Pucanje i užurbani vojnički koraci iznad glave presekli su mu to razmišljanje i on se stisnuo u kut odakle je video kako kroz mlaz svetlosti naglo otvorenih podrumskih vrata uskoči jedan nemački vojnik. Držao je samo palicu u ruci, zamahivao je njom da je zviždala u vazduhu i pravilno srpski zvao: „Gde si, gde si?“

O w Znao je da će dobiti batine i kad je istupio pred vojnika iz svog ćoška nije osetio bol već žestoki stid i prezir prema sebi. Od toga stida nije mogao da pogleda vojnika koji se sve više razbešnjavao tukući ga i, s tim u skladu, od srpskih psovki prešao na nemačke. 'Taj stid od situacije i stid od bespomoćnosti nadmašavao je stid zbog ranijeg razmišljanja i odluke da se dosećanjem zaboravljenih nemačkih reči dodvori vojnicima i da bude pušten. Svaka nemačka reč, koju je sada razumeo iz vojnikovog urlanja, zvučala mu je kao simbol vlastite sramote.

Vojnik je bio žutokos i pegav. još na ulici dok ga je hapsio, a raspoznao je da je to taj vojnik sad u okviru podrumskih vrata kad je ovaj ušao. Nadovezao je na ove pege, na njegove plavičaste i ružičaste oči, na fenomenalnu mršavost, još jedan stepen svoje sramote, i ne od udaraca, za koje vojnik nije ni nastojao da budu suviše jaki već majstorski raspoređeni, ne od tih udaraca već od sramote osetio je da ne može ni da se suzdržava.

— Ti plačeš, naglo zastade vojnik kao da to nije predvideo.

Vojnikovo iznenađenje, koje je mogao da shvati kao neko paradoksalno saučešće, palo je na njega kao mlaz svetlosti na kojoj je postalo vidljivo sve ono što on ne bi nikad nikome pokazao i čega nije bio svestan da u njemu postoji. Osećao se razgolićen i gledao razočarenje sitnih ljudi, onih kraj kojih je svaki dan prolazio i koji su se, neki sa zavišću, neki sa interesovanjem osvrtali za njegovim džinovskim stasom. "Ti ljudi su njegovu snagu primili kao njegovu osobinu i tražili od njega da ta snaga takva i ostane u svim svojim vidovima, da ostanc stabilna

KNJIŽEVNE NOVINE

Krupne, prljave pege video mu je na licu

_ PL a NIE 20