Književne novine

OČH Vod Pihasa, zidovi i bregrade padaju. Slikar ne objavljuje više svoju realnosti nego realnost sveta. Pred pesmom Rhao pbesnih bred shbom.

/ SOS IKOGA 7 j

ši

PJ Mimi |Z 07 vee Mit tej:

HF 8

On je On sanja, on budi

maštu, on stvara. I, odjednom, evo haho se Mmopućni predmet rada iz Pbredmeta realnog, hako bostaje stvaran za svoj račun, evo haho se stvaraju slihe, od realnog ha realnom, hao jedna Yeč u zajednici s drugim rečima i više se me mošemo varati u bredmetu, Pošto se sve ushladuje, vezuje, vrednuje, nadobunjava. Dva bredmeta se odvajaju samo da bi se bolje našla u svom udaljavanju, prelazeći lestvicama svih stvari, svih bića. _Čitalac jedne pesme neminovno pribegava njemom ilustrovanju. On bue na izvoru. OQve večeri njegov glas ima drugi svuh, hosa Roju voli lahori ili bada. Ona ocrtava mutni isvor od Juče ili tone u Jastuh

hao čičah.

obasjava.

fee | 27 0. Na wAPea 2 97594) “lee, a ČĆ, a

dine. Izloženo je ukupno 140 radova, nešto manje nego na „Milanskoj izložbi“ 1953 godine, ali je izbor ovoga puta obogaćen retko izlaganim slikama iz američkih privatnih kolekcija i umetnikove lične zbirke. Za potpun uvid u Pikasovu 00 — umetnost nedostaju njegovi poznati ra-

Će NL AJLUILOD LJNMSINV 3 | o | dovi u keramici (litografije i crteži su O . izloženi u „Nacionalnoj biblioteci“). Iza

masivnih i pod upadljivim uticajem predromanske kulture rađenih „autoportreta* i „portreta Gertrude Štajn“, za koji je ova poznata američka književnica i umetnikova iskrena prijateljica, kako je ona sama kasnije govorila, pozirala preko osamdeset puta, izloženo je oko dvadesetak slika kubističke epohe u koju je Pikaso zaronio postaknut na ovu čarobnu „avanturu velikom, Sezanovom izložbom održanom 1906 godine u Parizu. (Tih godina se Pikaso upoznao i sa Apolinerom, najhrabrijim i najvatrenijim pobornikom kubizma; Apoliner ga je približio Braku.) Slike iz ovoga vre-

Id ČOaiy ORO aA4

To Je tremutah had oči bomovo vide, rasumevaju, ı had se svet

u Mo O COO OSC

Pol Eljar

formu svedenih površina, završava se slikama na kojima je već upadljiv akcenat svakodnevnog života i jedne poezije bliske običnom životu. Pri kraju kubističke faze na Pikasovim slikama se pojavljuju novinski natpisi, žice gitara i isečen i lepljen papir. Ovaj sečeni papir od tog vremena, sve češće se sreće na Pikasovim slikama. (Interesantno da je na centralnom mestu ove izložbe postavljena jedna velika dekorativna kompozicija prošarana komadima lepljenog novinskog papira.).

Svoj san, potstaknut nečujnim zvucima svojih gitara, Pikaso je nastavio da sanja u slikama takozvanog „rokoko kubizma“ i dalje, zatim, kroz izdužene Harlekine bademastih očiju. On je tada bio u veoma uskim vezama sa „Ruskim baletom“. (Stravinskom je izradio dekor za jedan komad).

Ženidba i rođenje sina inspirisali su Pikasa za niz slika na temu „materinstva“, Na pariskoj izložbi je izložena jedna

bole. Kao i na početku svoje kubističke faze Pikaso i sada zapostavlja boju i čisto plastične probleme rešava na jedan „grafizmu“ veoma blizak način. Među-

Oružje sna Tazsorile su u noći

Brazsde čudesne hoje odvajaju naše glave. Kroz dijamant, svaka nedelja je lažna, Pod nebom sjajnim zemlja je nevidljiva.

AT ur OV u el (SU J42

Lice srca Je izgubilo svoje boje

I sunce nas traži i sneg je sleb.

Zlko ga nabustimo, horizont imavkrila

I naši bogledi u daljini rasipaju zablude.

narova slika prema nemilosrdnom rezu predmeta, mnogostruko prelomljenog

Franciska Goje. mnogovidno sagledanog — kao da je Slikarska je suština celog tog pro- svoje motive propuštao kroz neku čudnu

blema, o koji su se skršili toliki sterilni i savršenu prizmu koja je u prividno

gotovo asketskom

nost simultanog

površini,

sagledanja, na ravnoj različitih čilo početak napuštanja

sionističkih „studija svetlosti

mena odlikuju se paletom uskoga raspona. Pikaso se u to vremč posvetio striktnom, studiranju formc i osvajanju i savlađivanju prostora. On je u tim slikama prviput razotkrio mogućjednoj prostornih aspekata jednog predmeta, što je oznatradicionalnog slikarskog. prostora. Zaokret od impreka studiji

prostora, koji je Sezan još mnogo ranije otpočeo i ostavio nedovršenim. Pikaso je u ovim slikama doveo do eckstrema, Ovaj niz prozračnih, međusobno prože-

od najboljih: „Majka sa detetom“. Ove slike, zajedno sa nekoliko drugih, obcležavaju Pikasov „neoklasicistički“ period. U njima se on ponovo vraća figurativnom slikarstvu i stvara nekoliko izvanrednih slika među kojima i remek-delo „Tri žene kraj fontane“. (Te figure širokih, robusnih oblika, mediteranski kontrasne, čiste i definitivne u crtežu i boji, bez sumnje su uticale i na našeg Savu Šumanovića.) Pikaso je još od svog dolaska u Pariz održavao uzak kontakt sa pariskom intelektualnom „elitom „toga vremena. Pod trenutnim uticajem pesnika nadrcalista on oko 1925 godine prolazi kroz jednu nadrealističku fazu i učestvuje na

tim, sasvim sigurno je da su mnoge od tih figura ncposredan izraz jednog psihički veoma napetog stanja i radoznalosti koja ne zna za granice, pa, čak, i jedne sklonosti (tipične za špansko slikarstvo) ka fantazmagoriji, užasu i apsurdnosti. Ima kod Pikasa toga: „šta bi bilo kad bi?.. — On razlaže ljudsku figuru i ponaša sc prema njoj sa ravnodušnošću koja se graniči sa drskošću. To je, verovatno, i neposredan povod „nehumanosti“ koju mu tako žučno pripisuju. Uzgred: ni španski prethodnici Pikasa nisu baš mnogo cenili ljudski lik. Setimo se Velaskezovih portreta i Gojinih vizija! Nije potrebno uporno tvrditi da su strahota i apsurdnost već davni i često sretan

Pikasovi imitatori, da uprkos, ili i pored, sve te razloženosti, „dekomponova– nosti“ i tog sveta novih plastičkih simbola, ostanu netaknuti elementarni uslovi dobrog slikanja: lepota crteža, čvrstina i sigurnost kompozicije i harmonija boja. A ovaj slikar izuzetno širokog raspona je svojom umetnošću — od slika i crteža „tačnijih“ od Rafaclovih, do platana na čijim nas površinama susreću nesvakidašnji simboli i znaci, žene iskidanih

jeđnostavnim površinama otkrivala neobične i neotkrivene aspekte. Ta specifična kondenzacija, to sažimanje „prostornog“ na ravnu površinu slike, simptom je, između ostalog, strasti i upornosti sa kojom savremena umetnost prodire u nove spoznajne regione. Pikasova umetnost nosu u nešto konačno i definitivno. On se može voleti ili mrzeti, njegovo delo se može nekom svideti, drugi ga mogu prezirati,

sebi

Doema Pol Eliara ilustrovana od Pikasa (gravira), fb i, Byojčeni DR GL U UDPaVUPG

Ld i ~ ; 1 Parizu je početkom juna Jedna gomila portreta Upravo ma časovnihu njenog lica meseca ove godine u „Mu- Jedan Je bresrenje drugi bobeda „Jedno jadno malo sunce drht in zeju dekorativnih umetnosti“, Drugi voda POM i šuboreća Nešno ogledalo i} u krilu palate Luvr, otvorena izložba Drugi zvono Yose - o. | Pabla Pikasa. Posle duže pauze Pariz ima Najsubtilniji Je Jedan Jantom NEON Ogledalo sveukupne žstine Pl priliku da na jednom mestu sagleda sli- On hoda po. semlji ı lasha sebi sličnima Celog prozora jutru a | karsko delo jednog od najvećih umetnika . · | Za Jednu igra staru ı blavu M našeg Vremena koji je veći deo svoga Evo portreta Jedne ljubavnice | Na obali oba. oha nevina yo života . rada posvetio ovome gradu. i Noja krije mleko svojih grudi Portreti osetljivi i pboverljivi

nije bez značaja činjenica da se u posled- Pod blitavim štofom Sa sdravom „7ogihom galjubljenop. IN nje vreme obraća sve veća pažnja uticaju fe sredine na Pikasovu umetnost. Zapaženo ,

| ne samo sredina, u širem smislu, u kojoj je slikar živeo i radio, već, takođe,i četvrti,

| tačno i očevidno dekorativne detalje kra-

BI ::

skromno i

da je vojnik, sem preimućstva svog položaja, bio i neobično v

je morao da pazi da svojom odbranom ne stvori optužbu protiv sebe.

| životni

rena sve do oktobra ove godine i koja

je, da se u Pikasovim slikama odražava

pa i ulice u kojima je stanovao. Žan Kokto je otkrio čak da Pikasove slike reflektuju

jeva u kojima je boravio: afiše, kuće, ukrase, ulične motive itd. U slici „Ogledalo“, slikanoj 1932 godine, otkriveni su detalji apartmana na keju „Anri IV“ koji je Pikaso često posećivao! — I makar da je njegova umetnost često deklarisana kao jedna samonikla sobom omeđena pojava, u poslednje vreme kritičari su sve više skloni da traže njen lični i koren. Kroz nedavno izdanu knjigu Ž. Sabartea „Pikaso, ikonografska umetnost“ može sc pratiti ta društvena i subjektivna geneza Pikasovog slikarstva. Nije daleko od istine i pretpostavka da se one nagle i na oko nemotovisane promene, sve te 'bezobzirne aberacije, toliko karakteristične za Pikasov razvoj, veoma sigurno vezuju za sasvim određene događaje njegovog ličnog života. Jedan kritičar je tu skoro rekao da se kroz njegove slike skoro uvek može da otkrije žena sa kojom je bio vezan u datom momentu.

Sadašnja izložba, koja će biti otvo-

je organizovana u čast sedamdesetpetogodišnjice njegovog rada, najkompletnija je i najveća Pikasova izložba. Ona pruža skoro celovitu sliku Pikasovog razvoja: od „Plavog perioda“ (koji je, jedino, | nedovoljno zastupljen) do MO

14 slika — varijacija na temu „Alžirske i: | i žene“ Hžena Delakroa rađenih 1954 go- Pablo Dikaso 1955

:. :skladna. Oni su to zahtevali kao da se u njoj ima i njihovog udela. Ti ljudi se zato sada osećaju prevareni i pokradeni, a on je izvršilac toga zločina, ne 7810 što je takav i što je to hteo, već samo što je takva situacija, što je on određen slučajem da to učini i što on to ne može ničim da spreči. i | 'Ti ljudi, njegovi prijatelji i drugi, gledaju ga novim očima odi otstupajući od svojih zahteva koje on nije poštovao, ostavljajući ga samog i siroali zato u realnim razmerama, gde je svaki njegov deo a. Isključen iz obaveza osetio se lakšim, više Svojim i istinski ga je zaboleo udarac batine kojom je vojnik Ope počeo da Pe — Zašto, izgovorio je naglo ovu sad najnepotrebniju reč koja iz orao KO nužnosti i nasilja ne traži razlog, koji je i suvišan, a nema ni moći ta reč da im zaustavi tok. | | · Glupost pitanja i otsustvo svake sugestivnosti u njemu kai žila vojnika, i on mu je uz svaki udarac odgovarao: „Zato . ROS Mada to „zato“ nije značilo ništa, isto koliko i prethodno „Zašto“, i to je bio odgovor na postavljeno pitanje i ukazivao je uhapšeniku na Oaaı : da deluje sam na svoju kaznu. Ili što mu je to postalo jasno, ili što jc to io zače 5 makar i nesvesne odbrane, uhapšenik je počeo da izbegava udarce i primorava

vojnika na duže pauze i Ti alo ga Je to mnogo tr er se pokazalo : azmišljanje. Sta}i lo gaj go ti! uda, J p' uže pauz Jan}

erio je svoju žrtvu u znanja koja je negde

i odlaze

mašnijeg i manje vrednog, žaista njegov deo a ne obzir ili form

o da je razdra-

batinom i samo sa nekoliko udaraca uv.

Sistematski sticao. » Layer Krug neizvesnosti, koji se smanjio, i strah od početka, koji je iščezao,

dopuštali su uhapšeniku da se sabere i da pokuša da realno sagleda s čim sada treba da računa. Očigledno je bilo da ovo nije saslušanje, da Oe a Sa

jedni ij i taj ijak je, ip: ipadni vojske i uhapšeni; s jednim manijakom, ali taj manijak je, ipak, pripadnik nemačke vo} OD

se izvuče iz ovoga sa što manje štete i što manje akcija pretvorila se u cilj koji

ima trpljenje kao jedino moguće sretstvo. | ; a J Koraci koji su mu odjekivali iznad glave i poneki rafal i hitac koji sc

u blizini čuo, obaveštavali su ga o nekim promenama koje nije mogao unapred 008 sagleda, za koje je. verovao da su povoljne za njega, ali ne i toliko OISONM situaciji u kojoj odlučuje slučaj i trenutak. Jasno, je da je napolju borba at Nemci očekivali, i u čiji su ishod pre nje same bili sigurni. Uhapšeniku Ž Ja samo da svoje mogućnosti zasnuje na iznenađenju i konkretno da očekuje rešenj svog stanja od onoga ko pre otvori podrumska vrata. ra

: OstavibjuČIVROI O rduušje slučaju i žestoko navijajući”– za 50 POCI koji mu idu u prilog, video je veću mogućnost pozitivnog ishoda u 73 jenju, koje je mogao da podnese, no u suprotstavljanju koje je vremenski efi bio ali kojim rizikuje povoljan za sebe završetak. Vojnikova sila i taktika | bi izmerena i bezopasna, gospodar situacije postao je sada neko drugi, jer )e Bika situacija od koje sve zavisi drugačija i njeni učinci i rezultati dovode uhap Šo ; do cilja ili ga ostavljaju u još teži položaj. Sada se ne postavlja više pitanje sasiu

KNJIŽEVNE NOVINE

DVOBOJ

avvı——

VOJA CARIĆ

šanja ni iživljavanja jednog manijaka, sada nevini uhapšeni čovek postaje zarobljenik na koga pada bes njegovih gospodara, , :

Mogućnosti onih 50 procenata, koji nisu bili njegovi, bile su ništavne, on je znao da su nikakve, a kada je konačno sve sabrao nije hteo ništa da rizikuje i suprotstavio je svojoj negativnosti dobijenih rezultata neku neoshovanu nadu koja je više bila u njegovoj prirodi no što je izvirala iz njegovih razmišljanja. 'Ta nada, koja se nc pokazuje kao korekcija ncsavršenih predračuna, eksploatisana od slabih priroda, neuhvativa i nečinjenična, negira sama sve Što je isključuje i sašaptavajući se direktno sa održanjem koristi više religiji u čoveku no njegovoj egzistenciji. Preskačući realnu datu situaciju ta nada dovodi čoveka do žrtvenika koji to uvidi pošto ga prckolju.,

Vojnik, izgledalo je, nije obraćao pažnju na spoljne događaje, samo se spoljni ritam odražavao i na njegovim pokretima, on je bio sličan deliću neke mašine čiji je i najskriveniji deo u skladu sa celinom. Odmarao se s vremena na vreme i opet nasrtao, no ti napadi bili su sve slabiji i videlo se da je već iscrpen. Uhapšenik se držao samo na većem rastojanju i hitro izmicao kad bi mu vojnik prišao.

— Stoj, viknuo' je vojnik i iz džepa izvadio parče žice u nameri da

ga veže. /

motiv španskog slikarstva. Kroz neočckivano, kroz grči krik, kroz rascvetalu čežnju i uznemireni, paroksitično zategnuti bol, Pikaso otkriva bogatstvo svog emotivnog sveta i bezgraničnu varijabilnost realnosti. I njegova direktnost, to apsolutno otsustvo frivolnosti i poze, lažnog ecfekta i lako dopadljive gracije, to jartezijanstvo i beskrajna, surova iskrcnost najdragocenije su osobine Pikasovog slikanja. Jedna Matisova odaliska prema nekoj Pikasovoj ženi izgleda kao Frago-

wizložbi slikara nadrealista“, koju organizuje Pjer Lob. Posle više mrtvih priroda, u boji raskošnih, Pikaso, pod uticajem nadrealizma otpočinje sa dezintegracijom ljudske figure. Iz toga vremena datiraju njegove čuvene metamorfoze. Radi se ustvari o onoj istoj slobodi, primenjenoj ovoga puta na ljudsko telo, sa kojom je Pikaso petnaest godina ranije otpočeo svoju kubističku fazu. Preciznije, želje da se novi i dotle neslućeni sadržaji izraze kroz nove 'plastične znake i sim-

PemijePa sveta

Pablu Pikasu

Zarobljena dolinom, umirući luda,

Svetlost se na tebi shriva, pogledaj nebo:

Ono Je zatvorilo oči da bi obrivilo tvoj sam,

Ono Je zatvorilo tvoju haljinu da bi složilo tvoje ohove.

Pred točkovima botbuno vezanim Lepeza pršte u smeh.

U izdajmčhim honcima trave Putevi gube svoj otsjaj.

Ne možeš li dakle uzeti talase Čije su barke hasne

U tvojoj šaci tobloj i umilatoj Ili u uvojcima tvoje glave?

Ne možeš li da uhvatiš zvesde?P Rastrgnuta, ti njima naličiš,

U njegovom vatrenom gnezdu ti ostaješ I njihov sjaj se umnožava

Iz zore zatvorene Jedan jedini hrih hoće da šihne, Jedno vrtoglavo sunce blista bod horom.

Otići će da se pripoji tvojim hapcima shlobljenim, O blaga, kad ti sbavaš noć se meša s danom.

udova i predmeti urasli jedan u drugi i međusobno prožeti — obuhvatio strast i čežnju, nemire i nezadržive slutnje koji savremenog čoveka, i umetnika poscbno, gone ka otkrivanju novih, bezbrojnih istina, i kao takav je više nego jedna ličnost i jedan slikar: Pikasovo delo je uznemireni lik našega vremena. Njegova umetnost poseduje simultanost opažanja i događanja koja je tipična za modernu umetnost. Motive svojih slika on opaža u svoj njihovoj prostornoj i spoznajnoj polivaletnosti.

ali niko prema njemu ne može ostati ravnodušan. On obavezuje na izjašnjenje.

Iskidati svojom strašću neposrednu formu plastičnih oblika, rasturiti oblik kao što nemirno dete rastura svoje kockice i sve to složiti po jednom svom sopstvenom, u svojoj glavi sagledanom redu, a pri svemu tome sačuvati integritet realnosti ı identitet doživljenog, taj čvrsti oslonac smelosti na istini i iskrenosti, to je ono, u prvom redu, što Pikasa čini velikim i originalnim slikarom.

an GVEBPNIKA Njegove slike su totalni refleks nekog

Uhapšenik je zastao. Nije mogao da ne posluša vojnika i da nepotrebnom odbranom stavi u pitanje ionako male mogućnosti, tim pre što je vojnik vikao glasno i mogli su mu lako napolju raspoznati glas, a opet sada, pri kraju, nije smeo da dozvoli da mu se toliko pogorša situacija.

Dok je on razmišljao, vojnik se približavao i nije izgledalo da je \promenio odluku, i sad mu postade jasno da je još ranije mogao on toga vojnika da veže, mogao je čak da ga ubije i da pobegne ne odgovarajući za to nikome, sad je tek shvatio da se vojnikova drskost i hrabrost bazirala pre na strahu uhapšenog no na svojoj sigurnosti koju mu je pružala nemačka kasarna i oružana sila u njoj.

Za trenutak bi rešen da mu se suprotstavi, čak je i učinio pokret i koraknuo prema njemu, no vojnik kao da nije verovao da to može da se dogodi, nije to ni primećivao, njegova sigurnost ostala je nepokolebana; i moć njegove sugestije, kao da je zadržavala uhapšenog.

Nemoć, ona koja je poznata sportistima i sportskim radnjama, a koja dolazi iz srca i prožme sve mišiće da se u njima oseti jak fizički bol, ta nemoć neodlučnosti, straha i bezizlaza kočila je uhapšenog i razdvajala njegove namere od ostvarenja.

'Ta nemoć bila je snaga vojnikova i on je, stavljajući palicu uz zid, prišao uhapšeniku za leđa i uhvatio ga za ruke koje ne samo da se nisu branile, već drhteći kao naelektrisane primicale se same jedna drugoj.

ı Sva ranija nada i očekivanja otpala su čim mu je vojnik dotakao ruke i uhapšenik nije za njima ni zažalio. Osetio je da ne mrzi svog dželata, ne bar toliko koliko ovaj zaslužuje, već samo da oseća strašno gadđenje, pravo fizičko gađenje, iz razloga koji on dosada nije poznavao i na način, na koji to nije dosada doživeo. Sasvim svestan da ne bi trebalo da dopusti to što dopušta, on nije imao snage ni za jedan pokret. Po telu su mu radili nervi, pratio ih je kako trnu i pretpostavljajući da će vojnik oštro da zategnc žicu oko ruku, nije osetio ni dodira.

Iznad glave i u dvorištu nastala je trka od koje više nije ništa očekivao.

— Kasno je, prošaputao je.

— Šta si rekao, upita ga vojnik tonom kao da on svakako mora da zna šta je ovaj rekao, jer njemu pripadaju svi posmrtni ostaci pa i ova reč.

— Kasno je, ponovi uhapšenik.

Neko je snažno udario vrata podruma nogom ili nekim čvrstim predmetom. Udarci su se ponovili črsti i uporni i čule su se srpske reči.

— Sakrij se, prošaputa vojnik i povuče uhapšenog koji pokorno pođe za njim. \

Obojica su se sabili u mračan ugao i povijeni kao da se tako manje primećuju, gledali su pažljivo u podrumska vrata kao da kroz njih ulazi neko ko ih obojicu ometa. Uhapšeniku se činilo da to čekanje traje večnost i da će još jednu večnost da traje, i osećajući neizdržjiv bol u kolenima poče da se uspravlja. Odupirući se o hladnu zemlju oseti svoje ruke i saznade da su slobodhe, čvrsto

Alebhsandar Detrović

a O O aa aa aa ea ee a ef ooo ora O aaa ef o aa af aas

pritisnu dlanovima nekoliko puta tu zemlju uživajući u njenoj hladnoći i poravnanju koje se tim dodirom vršilo između njega i zemlje. Ž Vojnik ga je uhvatio za ruku. Bilo je sada u tom stisku pored komande, još i poziva na opreznost ili tako nečega što je odavalo da i vojnik oseća da nema sada svu vlast nad njim. Taj stisak mu se učini sada nametljiv i suvišan i on odgurnu najpre tu ruku koja ga je zadržavala i odgurnuvši zatim Nemca poče da se silovito smeje više drhtanjem tela no običnim ljudskim smehom. Ispravi se snagom kakvu još kod sebe nije poznavao, povijenog vrata, jer mu se činilo da ga ta snaga odbacuje od zemlje, da će ga odbaciti do plafona, činilo mu se da je podrum suviše mračan za takvu snagu, zatrebalo mu je svetla i pojurio je vratima.

Vojnik je bio hitriji., Začas mu se u ruci opet našla batina, ali sada nije više tukao uhapšenika. Gurao ga je samo što dalje od vrata. Mada su se pred vratima maločas čule srpske reči, situacija je i dalje ostala neizvesna i podeljena na procente kao i ranije.

Zagrejan i ozlojeđen uhapšenik je jurnuo na Nemca i prisilio ga da se povlači. Njegovo uzbuđenje davalo je prednost Nemcu i on jc koristeći ·neumešnosti uhapšenog da se zaštiti zadavao mu vešte udarce koji su ga zadržavali i dezorjentisali. Prednost vojnikove veštine brzo je iscrpla novi polet uhapšenog i potrošila njegovo uzbuđenje, a nemačke reči koje su se sada čule spolja i silno išle u prilog vojniku, dovodile su do očaja uhapšenog i terali ga na neproračunatu žurbu.

Mada nevešt i neoprezan u ovakvom odnosu, jedno samo nije ispuštao iz vida, a to je sprečiti sada Nemca da dođe do vrata. Zaštitio je glavu rukama i jurišao na njega trpeći svu silu udaraca. + A

Umoran, iscrpen i ošamućen nije mogao ni da čuje više glasove koji su dolazili spolja, ni viku Nemca koji se uzdao u pomoć od tih glasova. Sa čvrstom odlukom da izdrži, još samo malo da izdrži, teturao je on i gadao protivnika svojom težinom i nastojao da ga uhvati rukama. Ta namera bila je toliko mehanička da, kad je oteo palicu od Nemca, nije znao da je upotrebi već je držao u ruci čvrsto i nevešto tako da mu je samo smetala. \

Osvestilo ga tek malo to kad je u rukavaa vojnika video nož. Poslednjo: snagom još jednom je natrčao na njega i ovoga puta uspešno ga uhvatio za ruke. Nemac se koprcao, udarao ga nogama, a on jc Čvrsto stežući mu ruke i gurajući ga glavom nastojao da onemogući ove udarce. |

'Osećao je svoja leđa kao gvozdeni nepomični stub, stub sigurnosti i pobedc koja je rešena i koju vreme već odbrojava. Osećao je da je sve obavljeno i da on treba tu samo tako da stoji a pomoć izvana doći će njemu i ta pomoć okončaće ovaj njegov nenadani dan.

Vojnik je počeo da mlitavi. Iz ruke mu je najpre iskliznuo nož i glava mu je klonula na leđa uhapšenika, što ovaj nije ni primćtio. Tek kada je stigla pomoć, kako je on to zvao, jedva su isčupali polomljene ruke mrtvog Nemca iz šaka uhapšenika. ,

“