Književne novine

· KO je indiviđuajno ono što nas čini različitim od drugih, i ako ije

tipično ono što nas čini sličnim drugima, mogli bismo reći da zapadna liteariura traži u čoveku, pre svega, individualno; istočne literature, pak, traže ono što je tipično za sve. Ali obe strane još nastavljaju realizam prošlog veka, koji je istovremc-

no zahtevao i individualno i tipično. Setimo se plejade ve likih majstora od Balzaka do Dikensa, od Tolstoja do Ćehova i Dostojevskog. Uzimam u obzir samo prozu, ma da nam istu sliku mogu pružiti i druge viste literature — pre svih drama i lirika.

Pogledajmo najpre zapadmu literaturu.

Zašto ona toliko privlaci čitaoca? Otkuda to da imena, kao što su Fokner, HeminsveJ, Kafka, — da spomenem samo neka, — za savremenog čitaoca imaju skoro magičan prizvuk? Verovatno da so neću prevariti ako kažem ca je to zato što im, bilo opravdano ili neopravdano, pripisujemo da umeju da otkriju u savremenom čoveku ono što bi on bio rad da zna o sebi, i to u takvoj formi koja tom otkrivanju najbolje služi. Sve ukazuje na to da težnja zapadne literature. za individualnim odgovara dubovnom protivurečju savremenoga čoveka, koji se protivi svemu što pokušava da ga pretvori u običnu broiku mase ili samo u sredstvo za postizanje cilja, makar on taj cilj priznavao ili ne priznavao. Ukratko, svemu ononi što pokušava da sa obezobliči. Pa ipak, nas ta literatura ne može sasvim zadovoljiti, U čemu je uzrok?

Možda u ovom: literatura prošlog stoleća :je tražila individualno najradije u normalnom, uprkos Dostojevskom i Strinbergu, a literatura naših dana traži individualno najradije u nenormal nom. ·

Iako cenim izvanrednu psi hološku prodornost Poknera, koji razotkriva u čoveku još neotkrivene dubine, iako visoko cenim Ričarda Rajta zbog njegovog humanizma s kojim obrađuje psihološke i društvene komplekse ameriž kih crnaca, ipak še ne mogu sasvim zagrejati za njihov svet. Zašto? Zato što je fo svet patološkog čoveka. Možda bi mi neko prigovorio, kao Tlobože, ne nalazi li se u svakom čoveku, ako mu skinemo posledju obrazinu, ipak nešto patološko, ili, ne pripada li, naprimer, baš Fok-= neru fa zasluga što je tu poslednju obrazinu skinuo kod ljudi koje prikazuje? "Po možda važi za sredinu koju Folk ner opisuje, ali ako to važi za tu sredinu, onda ipak pri državam pravo da kažem da moe takav čovek te sredine ne može zagrejati. Kad ispustim iz ruku fakvu knjigu, ja znam više o čoveku nego što sam pre znao, ali ga ne volim više „nego što sam ga voleo.

Rekao sam da zapadna literatura fraži ipdividualno najrađije u nemormalnom, dakle ne isključivo u nenormalnom. Hemingvej je u tom pogledu Foknerov antipod. Tsto tako veliki deo američke drame je antipod francuskoj drami. Američki dramaftičar, koga pre svega privla= či ,individualno u malora čoveku, suštinski se razlikuje od francuskoga, koji se ve činom oduševljava patološkim procesima u ljudima.

s

Etićka mi kn

0 O w

A. istočna literatura?

Ona se kreće u dijametralno suprotnom smeru. Kako ona traži u pojedincu prvenstveno ono što ga čini sličnim drugima, što se smatra tipičnim, ova literatura zanemaruje ono što pojoedinca odvaja od drugih pojedinaca. ''ako nastaju juna ci bez svojstvenog i zanimlji vod ličnog života, junaci koji se većinom kreću samo jednim pravcem: pojedinac — društvo — sistem. I kako je Kriterijum o tome šta je i šta nije tipično većinom vr lo problematičan i uzak, to je i ova literatura, i u tom pogledu, tj. istorisko dokumentarnom, nepouzdana.

Ako je etička misija lite= rature u otkrivanju bezgraničnih „prostora čovekove psihe, i da upravo time budi dublje poštovanje prema fenomenu koji se naziva čovek, onda se plašim da savremena literatura — ni ona na zapadu ni ona na istoku

»Posmabrač modernog Uumetničkog dela, koji u njemu hoće da vidi i doživi jed nu „zabavu, „zadovoljstvo, pristupačnu istimu ili prikaz stvarnosti, obično fraži mecešto što u fakvom delu neće i me može naći. Ono šž}o se zove mođernom umefmošću ustvari mije ·umeflnost usmerena na to da zadovolji interesovanje i pruži radost običnom gledaocu ili slušaocu: u njoj nema anegdote ni lepog sklada čulmih elemenata koji pružaju najveći deo radosti posmafraču umetmosti. Jednom rečju, mo demoj umetnosti nije svoj“ stveno da se obraća Širokoj publici koja u umetnosti pre svega traži imteresanitnu reprođukciju . stvarnošii ili razonođu i uživamje. To je činjenica i od toga se mora poči u razmatranju modđerne umetnosti.

Tvrdđeći ovo, mi smo daleko od uverenja da smisao moderne umefnosti ne treba tražiti 'van njenog opšteg razumevanja i da se on ne ne može naći. Ne možemo se složiti sa žaljenjem 'Pikasa što ceo svet hoće da razume slikarstvo i sa uveravaniem Žana Grenijea da je zabluda mišljenje da se savremeno slikarstvo može da Dosmatra iz ugla »intelektualističkog shvatamja«. Jer ako se čoveku oduzme pravo da razumeva wvoje aktivnosti, onda se otvara \ široki mpuš mistici i mistifikaciji Wva-– ke vrste. Jeđam racionalan smisao mora da postoji i taj osmovni smisao moderme Uumetnosti, iz mestetiBlog a spekta, sastoji se mnesumnjivo u fome što moderna 'umeinost nema više za predmet realnost, već samu sebe: mođerna umetnost nije više govor o stvarnosti, nego mmogo više — govor o samoj umetnosti.

Ima više uzroka koji su uslovili ovu pojavu, ali jedan od najistakmuitijih svakako leži u činjenici da js istorizam duboko prožeo sve naše odnose prema umetnosti. Istorija umetnosti, arheologija i istoriska estetika su nas upoznali sa mehaniz–

___________ _-—. R- T“”

CHANSON

Vsi so nekje doma, vsi imajo strehe nad glavo,

tudi jaz jo imam,

le to moje srce

nima strehe nad glavo.

in je zdaj tu zdaj tam, vendar nikdar se ne zmoli, da bi krenilo stran

s tiste bldtne pešpoli,

ki pelje iz dneva v dan in vsi so si podobni,

\ ti dnevi,

ki z njih dolgčas za tvojim srcem, mimo njih

kakor turške vasi in vsi imajo okna,

strmi ki hodi

in na vsakem koraku •pohodi

zdaj smeh zdaj vzdih.

Matej Bor

OBJAŠNJENJE MANJE POZNATIH REČI

Nekje — negđe, st:ehe — Mrovove, io — ju, (ovđe 50 odnosi na krov), le — samo, zdaj — sad, zdaj... zdaj — čaš...

čas, zmoti — pogreši, pelje — vodi, podobni: prozor, doigačas — dosada, strmi:

sela okna mice), HOST URURUIEURUGILTABULUGTSIIEL JEBE BUREGIHURRIGBIENJJAA RIR

slični, vasi gleda (netre-

aa oo ooo a2—

/ = svoju eličku misiju Ne izvršava u punoj meri. Prva zato Što s magičnom svetlošću umetnosfi oflkriva u čOveku najradije ono što ne po buđuje na ljubav i na pošto vanje, druga zato što je sliku čoveka osiromašila na taj način što je magičnu svellost umetnosti stavila u službu dnevne politike,

A mi, slovenački i jugosl}o= venski pisci naših dana, ka= ko je s nama?

Naša zemlja leži između istoka i zapada ne samo geografski, već, danas, i politički. Čini mi se da su nam stoga dati i svi uslovi da izbegnemo obe pomenute krajnosti. Hteo bih da naglasim da je za nas veća opasnost ova druga krajnost nego ona prva. Ne stoga što nas na to upućuje naš društveni sistem, nego stoga što se još nismo sasvim oslobodili straha pred jndividđualnim. Otkuda ova bojazan u zemlji, koja stoje-

,

1JG

Jiževnosti

ći između istoka i zapada, o stvaruje socijalističko dr:uštvo u kome bi čovekova individualnost došla do potpunog izraza?

Pa ipak, treba islaći da se, i pored toga, u našoj literaturi sve češće javlja čovek .s bogatijim ličnim životom. Ne samo u prozi i drami, nego isto tako i u poeziji, gde se tai čovek izražava neposredno. Zato je isto toliko nepravilno koliko i štetno stavljati ovu literaturu na optuženičku klupu i optuživati je zbog jalovosti i medostatka velikih pogleda. Naročito nema na To pravo onaj deo krifike koji nije u dovoljnoj meri stvaralački pratio uzrast naše posleratne literature. . Ako je zadatak literature da otkriva lepotu u životu, zadatak kritike je da otkriva lepotu u literaturi. I tek pošto izvrši taj zađatak, ona ima moralno pravo da ukazuje na ono što u literaturi

Sreten Stojanović: Glava devojke

po njenom sudu nije lepo. I zato kritika mora imati osetliivo srce za sve što·je ljudsko, Bez.njega ni dobar ukus ni bistrina duha, zasnovana na znanju i iskustvu, nisu dovoljni. Kritičar je pisac koji doživljava sliku života u umetnosti | bI onako

melnoxli

mom stvaranja „umetničkih škola i pravaca i tako dovele u položaji da možemo Dprvi put u istoriji da pokušamo građenie jedmog potpuno svesmog i namerno fražemog stila? ovo traženje DOstaje jedan znak našeg znanja o umeilnosti i mjenom funkcionisanju, e ne mesvesnih htenja samih umetnika i njihovog intimnog tiava prema svetu i društvu. Poređ foga, i sama umefnost je bila ispumila jedan {iako

„raznovrstan i bogat umet-

nički fond koji je. bilo teško prevazići ako bi se išlo dotadašnjim mputevima– mora> lo se poći u avanturu i ispitivanje dotad wmneistražemih umefmičkih postupaka. Naivna, prirodna wtvaralačka svežina se gotovo botpumo iserpla. a životne okolnosti jedne društvene orgamizacije na njenom zalazu misu inspirisale entuzijazam za nove obnove sadržine umefmoeti. Tako je stvorena umetnosti koja je sva bila usmerena da preobrazi umefnost a ne čoveka i društvo, čemu su fežili umelnici od Homera do Kurbea. Umesto da laiku, koji je to tražio, interesanitno pripoveda o životu i Životnim situacijama, moderna umetnost je počela da mu prikazuje mogućnosti ljudskog duha i predele koje čovek svojim duhom može da osvoji. Tako js umetnost postala interesantna samo za jedan ezotenički krug, a pre svega za estetičare, koji u njoi ne mogu da ne vide jedno novo poglavlje stare rasprave o granicama i sred stvima ume{mosti, poglavlie koje iz osnova menja stare estetičke kođekse. Nikada nijedna umetnost nije manie pružala posmatraču i, istovremeno, niije bila interesani nija za estetičare od modeme umetnosti. Umetnost je ustvari postala eksperimentalna estetika, a, umeftni=> ci estetičari koji svoje DOgleđe (izražene u manifestima) dolcazuju ' činom, samim umetničkim alttom.

Mođemzna ume{fnmost zafo nije više stvarala radi ljudi koji umetnost doživliava– ju kao svoju intimnu ispovest, nego radi ljudi koji o umetnosti razmišljaju. Dosledni „moderni umetnici nišu skrivali da postoji rascep između shvatanja publike i njihovih kon ceprija wmethlmosti. Katralkteristične su za to reči Paula Klea: »Narod nas ne pod-

nosi« Ranija fomula u. metnosti radi umeimosšti, nije bila wništa drugo nego „umeilnost pravljena

rađi čistog uživanja, umetnost koja je zanemarivala

'saznarie i moralne momen= te radi hedonističkih mome~,

nata u umetničkom delu, ali fa umefno::t niie mišta manie bila „usmerena Ra čitaocu, slušaocu ili gledaocu nego ona umefmost koja je izražavala jedanm pogleđ ma svet ili društvemo uređemje. Prava umefnozt radi umetnosti

«eban oblik Hkoji

pojavljuje &a tek & moder= nom ıimeflnošću početkom ovoga veka: slikarstvo: koga se tiče samo &likarsfvo, Dprošlo i buduće, poeziju Dboezija, sadašnja i, buduća, muziku muzika, ona koja je bila i koja će biti „Robert Grejvz se nije nimalo ustezao da izjavi kako svoje be= sme piše samo za Desmike, mađa prozu piše za narod uopšte.

Ako „pak. Toderna Uumctnost, nije pruži. voljstva · posmatraču iz na= roda, Ona je učinila nešto drugo, ne '· manje: važno za razvoj duha. Ona je iz osnova posthvila niz novih estetičkih . problema o elementima i sredstvima umetnosti. Umetnost „ie znamo dobila u ekstenzivnošti, mada njena in temzivnosi ostaje majvećim delom, čak i za nas moderne ljude, vam granica modeme umetnosti,

Pre immpresionizma i pre Rubizma slikari su w&likali

·nekom vrstom kineske sli-

katske azbuke: svaki predmet i svaki lik su imali jednu'·posebnnm boju i jedan po= je slikar imao da. naslika po cenu najvećih: napora. Immpresionizam i kubizam sveli su tu kinesku azbuku slikarstva na izvestanm broj osnovnih znakova. Mone i drugi impresionisti polkazali suvda se sve u prirodi može izraziti

na prekrasan način pomoću

gedam osnovnih boja sunčanog spekifra,na osnovu zakona komplemenfarnosti i &u-

KeROOS Jr nca ————

::

Nroten Stojanović: Devojka, ba bananama,

ila nova žado-

protbnošti hladnih i taplih boja. Naravno, ta slikarska artbikulacija je bila gruba, naročito u kubizmu koji je potvrdio mali broj osnovnih formi, ali je ona bila nmeophodna kao prolegomena svakog budućeg likovnog izraza. kao amalitička priprema svake buduće likovne sinteze, Modema mumefnost, je pokušala đa izrazi neke pojave u svetu koje su ranija bile" zabranjene: nekim umet ničkim formama, Slikarstvo je pokušalo da izrazi DOloret, u simultameizmu slikajući mačku s mnogo nogu, a u orfizmu prikazujući jedan predmet, u momentu ru-– šenja, dok je skulptura t6 isto pokušala s Kalderovim »mobilima« koji se lelujaju pri najmanjem. pokretu vazduha kao neka leteća bića. Pokazati da umetnosi može i ono što se za nju smatralo nemogućim, jedan je od prvih kanoma modeme Uumetnosti. Naročito je bogat prodor moderne umetnosti u oblast novih umetničkih sredstava. Za nju misu više tako Dprivlačni kamen, bronza, uljane. boje, neprikosnovenost sistema onaliteta i svakodnevme reči. Umesto toga sli kari istražuju kako se mogu praviti slike i pomoću Kkomadića novina, kartona, peska, a skulptori istražuju po stupak s upotrebom kovanog gvožđa, Žice, lima muslina (Dega 'je od mjega pravio suknjice svojim „balerinama) i faHrđWiovanih premeta (Pikaso je upotrebio delove velosipeda za evoju skulpturu »Metamorfoza). Pesnici ispituju onomatopejsku vred nost, teči, a Apoliner i Salmom koriste grafičke bravure kao pomoć u poetskom izrazu rečima, metaforama, Titmom. Arnold Šenberg je ujme »jeđinstva i reda« u muzici stvorio miz dela na temelju dodekafonične atonalnosti počey od Pet klavirskih koncerata, opus 23. "Tako mas je mođerma umetnost više puta ubedila đa go fovo š&ve može postati predmetom umelnosti u rukama stvaralačkog · genija čovekovog. Nema izabranih- aredstava, ima samo - izabranih stvaralaca, kojima se svi ma terijali polčinjavaju da. bi mogli da izraze jednu ljudsku misao ili nameru.

Ne brinući se više za tra= dicionalnu antičko-zapadnoevropsku iđeju lepog, moder na umetnost prošivuje i sam predmet svoga prikazivanija. Nesvesno vostaie jedan veliki izvor stvaralačke inspiracije (nadrealizam), D. H. Lorenš, egzistencijalizam). Izvesni doživljaji i osećanja sada prvi but postaju pravi predmet. stvaranja: začudđenost (Malo tvrdđi da je začu denosi osnov estetičkog doživljaja), strah, košmar, Menja se perspetiva i ugao gsledanja: & ljudskom perspektivom se izjednačavaju uglovi gledanja i doživljavamja ludaka, dece i životinja, Svet

snažno kao što umetnik doživljava sam živof, pisac tu sliku ume prikazati, obrazložiti i prosuditi isto tako darovito i pravedno kao što io

'čini umetnik sa životom iz

koga je ta slika izrasla.

7 Matej Bor

ledan vinivyar moilerne

se doživljava kao jedan mctafizički simbol a istovreme=no se kao motiv lika uznna jedan banalan manufakturni predmet (Mansel Dišam) ili se od neprečišćenih zvučnih r»jiava ı stvarnosti stvara izv. konkrebna muzika. Umetnici nastoje da pokažu kako je ı umetnosti važma kompozicija, način gledanja, stvaralačka sinteza, a ne finoća „materijala ili, značaj predmeta. Na taj način inferesovanje umetnosti je toliko mprošireno i Dptibliženo mnogim stvarima kojims-. je ranije bio mzabramjen pristup u umetnost. da je Herbert Rid & pravom” mogao da Teže: »Kriterion modernog umebrika. jie više istina nego Jepota«. Služeći se Ovim terminima, možemo reći da je ranije umetnik žrivovao istinu stvari njihovom lepom izgledu, a da moderna umetnost žrivuie lepotu stva ri istini. Otuda mogućnost da se jnspiracija moderne umetnosti fTraži ma izvoru ružnog (Marija Krestovski). U odnosu na emftičko-hrišćansku umetnost, moderna umetnost je prava njena suproinost. Antičkom miru i harmoniji modema umetnost protivstavlja „dinamičnost i dramatičnost. Ako smo u logici i dijalektici učenici wWtarih Helema, u umetnosti stojimo upravo na suprotnom polu od 'njihovih shvatanja. Zato stari kanioni ne vrede za ražma{ranje smisla i vrednosti mo derne umetnosti: oni su a-– priorno protiv nje. Jer moderna umetnost se uznemiru juče odvojila od Wublike, naroda, posmafrača, i Dpostala jedna &pecijalistička stvar. Naime, ona je izgubila svoj pedagoški i hedonističlki smisao, a dobila izrazitije estktičko i kulturmo obeležje. Mislimo da nema ničeg pogrešnijeg u njenom tumačenju od' pokušaja da joj se nađe jedan realan i realistički smisao u odnosu na publiku koja od umetbnosti traži istine o onome što ona svakodnevno doživljava i jedno zadovoljstvo mešto višega reda od običnog zadovolistva požude. Modđerma umetnost ima smisao samo u odnosu na istraživanje čove kovih mogućnosti da prepro „izvede što je, moguće veći broj stvani na što je moguće više načina koji će imati jed no ljudskQ obeležje. I ma koliko nas zabriniavao rascep umetnosti s bublikom, a onima koji u umetnosti učestvuju svojim vazumevanjiemi motsticajima ovaj njen smisao nas ubeđuje da je čo već još uvek u mogućnosti da svoje stvaralaštvo stalno proširuje i na laj način obnavlja. U fom smislu moderma umetnost je jedno veliko potvrđivanje ljudskih stvaralačkih mogućnosti, fe se khao njen moto mogu uzeti reči Pindara: »Oh, ruša moja ne teži besmrfinom žŽivotu, već iscrpljuje polje mogućeg.« Dragan M. Jeremić

|. <a ISPRAVKA Tehničkom greškom, u prošlom ·broju našeg lista, u rubrici Lirika u prevođu". izostalo je ime prevodioca Rukoveli makedonsko laike; Todor Dimitrovški,

|Plač Jaroslavnin

LIRIKA U PREVODU

· »Slovo o polku Igorovu«, ruski junački spev iz . 1187 godine, ubraja se u najslavnija umetnička dela celokupne evropske srednjevekovne književnosfi. Pored, mnogih prevoda na savremeni ruski, preveden je i na skoro sve evropske jezike, Najnoviji prevod na poljski dao je J. Tuvim, na češki F. Kubka, na francuski A, Gregoar. Na naš jezik prevodili su ga: P, P, Njegoš (u mlađosi), Miloš Svetić 1842, Danilo Medić 1870, O. U. Ostrožinski 1871, IL. Šajković 1930 g. Najnoviji prevod na srpski, M, PanićaSurepa, biće uskoro objavljen uporedo sa staroruskim originalom i siručnim komentarom u

posebnom izdanju »Nolita«, ,

Do Dunava Jaroslavnin glas se čuje, usamljena kukavica zorom kuka: »Poleteću kukavica put Dunava — {uži ona, pokvasiću dabrov rukav na Kajali. i utrti knezu mome ljute rane. na felu mu junačkome«.

Jaroslavna zorom plače u Putivlju na bedemu, tužeći se: »Vetre, vetre! Zašto, vetre gospodine, suprol veješ? Što nanosiš binske strele. Mkrilma lakim na mog milog vojna vojsku? Zar ti malo beše, vetre, vejat gore, oblacima i ljuljati 1ađe morem? ı 'Zašto, vetre gospodine, radost moju ; po kovilju ti razveja?«

Jaroslavna zorom plače u Putiviju na bedemu, tužeći se: »Dnjepre, Dnjepre proslavljeni! "Ti proseče kršne gore kroz svu zemlju polovecku; ii na sebi njiha lađe Svjatoslava do staništa Kobjakova. Donjihaj mi, gospodine, vojna moga da na more zorom rano ne šaljem mu suze svoje“. -

Jaroslavna zorom plače u Putivlju na bedemu, tužeći se: »Sunce wvetlo i trosvetlo! Ti svakome krasno jesi: Zašto onda, gospodine, prosu svoje pizmne luče ma mog milog vojna vojsku? Što u polju bezvodnome žeđu skvrči lukove im i zaklopi tugom tulce?« Sa staroruskog preveo M. Panić-Surep

VALAS STIVENS

. VALAS STIVENS rođen je u Ridingu (Pensilvanija). Završivši prava na njujorškom pravnom fakultetu baca se u wrilog >»biznisaa,

gde je nmapravio sjajnu karijeru. Sada Je potpretsednik jedne velike Rompanije u Hartfordu, Između berzanskih izveštaja i poslovnih Nonferencija nikla je duboka ljudska, zamišljena i uzbuđujuća poezija, istočena magičnim evokativnim jezikom. Stivens je doblo nekoliko Nhnjiževnih magrada: Boningen (1950), Nagrada Nacionalne knjige (1955) i Pulicerovu nagradu (1955). Glavna su, dela: »Harmonijuma« (1923), »Idđeje rada (1936), »Sovina detelinaae (1936), »Čovek sa plavom gifnroma (1937), »Delovi sveta« (194?), »Prenos do suncac (194, »Zore i jesenmič (1950) i knjiga eseja »Potreban anđeo (1951),

Odmor u parku

Mart... Neko se šetao po snegu, u Neko ko je tražio ni sam ne znajući šta,

To je kao čamac koji je odgurnut Od obale i nestaje u noći,

To je kao gitara ostavljena na stolu Od žene, koja je na nju zaboravila,

"To je kao osećanje čoveka koji 6e Vraća da vidi izvesnu kuću.

Četiri vetra uduvaju kroz seoski lug, Ispod svoje postelje od čokota.

O spoljašnosti stvari . | U mojoj sobi svet je izvan moga razumevanja;

Ali kad se šetam vidim da se sastoji od tri ili četiri brežuljka i oblaka.

Š II

Sa mog balkona, razgledam žut vazduh, | Čitajući šta sam napisao: y- aj »Proleće je kao lepotica koja se svlačiz, o III i Zlatno drvo je fturobno. l

Pevač je navukao ogrtač preko glave. J Mesec je u naborima ogrtača., , i %; ”. · S ;

- Na putu kući

Bilo je to kad sam rekao: , -

»Nema takve stvari kao istina“, Da se grožđe pričinilo jedrije? Lisica je izjurila iz njene jazbine.

Ti... Ti si rekao:

»Ima mnogo istina, | -

Ali one nisu delovi jedne istine“,

Onda je drvo, u noći, počelo da se menja,

'Trepereći kroz zeleno i dimljivo plavo. Bili smo dve figure u šumi, Rekli smo da stojimo sami.

Bilo je to kad sam rekao: ! »Reči nisu oblici jedne jedine reči, U zbiru delova, postoje samo delovi. Svet mora biti meren očima.«

Bilo je to kad si rekao: i »Idoli su videli mnogo bede, “i Zmije i zlato i vaške, . ı vl ı Ali ne igstinu.« i Bilo je io u vreme, kada je tišina bila najveća i. I najduža, noć najoblija, . Miris jeseni najtopliji, e ] Najbliži i najjači.

; preveo sa engleskog Nikola Preradović

| KNJIŽEVNE NOVINE __ O