Književne novine

ROMAN O AUTOPUTU

(ivan Ivanji: „Ušće koje tražimo", „Mlado pokolenje“, Beograd, 1960)

„Jedna poduža priča sa Aubtoputa” — tako je Ivan Ivamji u podna~

slovu obeležio svoju najnoviju knji-

gu „Ušće koje tražimo”. On je na taj način verovatno hteo da predupređi nagađanja oko toga da li je njegova Kmjiga roman ili nije .roman. Ta ta opreznost imapred bila je, mislim, izlišna. Pre nekoliko godina, kad se pojavila Ivanjijeva knjiga „Čoveka nisu ubili”, takođe se raspravljalo da li je to roman ili hronika, ali to. delu wije ni pomoglo ni odmoglo: dobra Knjiga ostaje dobra knjiga bez obzira na spoljašnje oznake i odredbe. Pa tako i ovoga puta, uprkos a-

· utorovom upozorenju da je pred nama „jedma poduža priča”, bićemo slobodni da je nazovemo romanom, jer „Ušće koje tražimo” to đoista je ste. Pitanhje je, razume se, kakav je i Koliko je vređam taj roman. Jedimo što je u njemu vam ikakvog spora to je da je on „sa Autoputa”. A to i nije tako malo, ni beznačajno. 'Sa nešto zlovolje i mestrpljemja „Ušće koje tražimo” moglo bi se ne sa velikim naporom . odbaciti, skimuti s dnevmog ređa. Međutim, trebalo bi za trenutak «zaboraviti najvažnije — umetnički kvalitet i, ma koliko to izgledalo neuputno, reći, istaći, naglasiti mačaj i potrebu i neopi t proznih teksto va kao što je Ivanjijev roman. Neprekidno se govori o gradskoj, urbanizovamoj svesti i psihologiji, i to savrememoj, i to današnjoj, i to našoj, ali je malo gde taj fenomen pripovedački realizovan. Problemi omladine, mdđustrijske izgraedmje i izgradnje uopšte, seoska problematika, suđeramnje, pretapemje gradskog i seoskog elementa — sve su to teme kojima će pripoveđači kadtad morati da posvete pažnju. Ukoliko neko zakorači ramije treba ga, al 'ko ništa drugo, ber ohrabriti da nastavi, Jer romana kao što je Ivanjijev ima samo nekoliko, i to mož da jedva nešto boljih, a u svakom slučaju znatno slabijih. Ako knjige o omladimskim radmim akcijama, o industriji i drugim alktuelnim, savremenim, socijalističkim temama ne budemo pisali strepeći stalno od frazerstva i novog, adekvatnog pri poveđačkog tona i ritma koji treba pronaći — nećemo nikad ništa učiniti. Pisci moraju da počnu, da se usude, da se odvaže, 4 kritičari da to objektivno i, ako treba, strogo. razmotre. Život ima svoje zakone i razloge, a literatura svoje, i to ponekad neumoljivije i mnogo surovije. EM -

„Bezbroj se sudbima kretalo ovim pravcem od pamtiveka do damas, a mnogo je života i ođavđe pošlo u susret svojoj buđućnosti”.

To je poslednja, zaključna rečenica Ivanjijevog romana o Autoputu, o cesti koja je bila kao jedna rečenica dugačka osamdeset Kilometara, „napisana odlučnim rukopisom, asfaltom i betonom”, na ko.joj je čovek mogao da nađe „čita ve romame, legende i povesti”. Nešto od toga mašao je i Ivam Ivanji: nekađašnji skojevac i partizam Jaša dolazi na Autoput da bi zaboravio ma svoj nesrećam brak i razvod, i tu se susreće i potom ženi sa Mimom, koja je opisana pomalo keo lepotica, pomalo kao (kaže se u romamu) „fačkalica”, a u svakom slučaju kao čeljade koje želi da po stane bolje; pa je tu Marijana, maturamtkinja, željna đa upozna život ili ljubav ili već nešto slično tome, a iznenadno susreće rođenog brata koji je u ratu hio nestao, pa je tu zatim još nekoliko ljudi, pretežno mlađih, čiji se životi na Autoputu, u naselju negde u Sloveniji 1958, komplikuju, menjaju, preobražavaju. I sve se uglevnom ·završava kako najbolje može biti.

Ivam Ivamji je pisac koji ima sme losti i sluha za savremenost. I, potom, Ivam Ivanji je pisac koji ume da sačini priču, romansijersku konstrukciju, i đa je izvede, da je ispripoveda prilično vešto, lako i zabavno. To bi, naikraće, bilo sve što

i se pozitivno moglo reći povodom jedmog umetnički bledog i slabog dela kao što je roman „Ušće koje tražimo”,

Ova je proza izrazit primer „,primenjene književnosti” (kao što postoji takozvana primenjena umetnost). lako nije htela đa bude konformistička, iako nije lažna, isko u njoj ima i stvarnih, istinskih životnih kretanja i damara, nemogućno je savladati, otstraniti prvobitni u-

KNJIŽEVNE NOVINE

tisak o metodu ilustrativnosti šcojim je ovaj roman napisam: pisac je hteo da pruži od svega pomelo, od svačeg ponešto, i da svoja zapažamja iz beležnice sa Autoputa primeni, razrađi u. obliku jedne prilično ovlašme i jednosmerne roman– sijerske šeme, Nije to bila izuzetnost, silna zbivanja koja je tražila i nametala pripgovedačko oblikovanje nego odveć sračunata i pro vidna konstrukcija raznovrsmih, raz nobojnih mozaičnih detalja koji bi trebalo da stvore sliku jednog dobro znamog i dragog a ipak medovoljno poznatog i proniknutog života. Nešto je piscu nedostajalo, — ali šta? Tajna ne izgleđa neobjašnjiva: otkrio ju je na jednom mestu wu, romamu sam autor. On piše o omladincima: „Kao što su se ljubili, tako su došli i na Autoput. Očevi su im se tukli sa kraljevim žamđermima. S kim će oni? Sa stenama, sa crvenim, stenama”. I odmah zatim ono najvažnije: „Šteta samo što je sve to toliko nedramatično za opis”. Dakle, to je posredi!

Nedramatičnost. Ivan Ivanji je utvrdio, eto, požalio se da na Autoputu za romamopisca nema drama-–tičnosti, i mislim da mi ne treba daj se sad s njim sporimo ima li je zaista ili mema. Pogleđajmo stoga kakvu je dramatičnost om stvorio. Doduše, priznao je: ako mešto posta ne dramatično — „to nije više ono što bi se moglo nazvati tipičnim”, I najzad, šta je to kod njega dramatično i šta tipično?

Marijana, „maturantkinja · koja, kao uostalom i mnogi maturamti i maturantkinje (i ne samo oni), i zna i me zna šta želi i šta hoće, srela je Milana, sviđeo joj se (oma je izbirljiva), potom ljubav u stilu: „..memi si ti prvi” „pa odlazak, bekstvo iz brigade, noću, po kiši, pa hotel. I na kraju jedmo pismo (uvek u ovakvim slučajevima mora đa se pojavi nekakvo fatalno p'ismo!) razjašnjava da su Milan i Ma rijana ustvari brat i sestra. Stručmjaci bi za to rekli: rodoskvrimuće. Incest. Naravno, ne pada nam «na kraj pameti da se sad zgražavamo i onesvešćujemo od. čuda što se tako nešto (budiboksnama) događa. Iz jedmostavnog razloga što je ta epizoda, iako treba da bude jedam od najjačih dramatskih punktova u romanu, sasvim · „nedramatična, proizvoljna, neuverljiva; evemtualna dramatičnost nije dobro raščlanjena, pa nije mogla da bude ni iskorišćena. A o tipičnosti, naravno, da i ne govorimo.

Takav je otprilike ceo romem: ca ruje T:VI st, naiv nost; brigadisti plaču zbog pogrešno datih procenata; neki piju, neki kradu, neki se tuku; neubedljivost, komstrukcija i feljtonizam iz prve ruke. lako ima smisla da podesi, da ispreplete i poveže izvesne prelomne, pa reklo bi se čak i sudbonosne životne okolnosti (što nije neznatna sposobnost), Ivam Ivamji nije mogao u ovom romanu đa to učini bez sentimentalnosti i slađunjavosti, što po nekim osobemostima i motivima potseća na pojedina dela socijalne i pseudosocijalne literature — o siromašnim daktilografkinjama, posrnulim „devojkama koje i pored mnogih iskušenja izlaze na put vrline, i drugim sličnim stvorenjima, mada se Ivanji, verbalno, deklarativno, trudio da pokaže duh i smisao novih ljudskih odmosa! u socijalizmu, kao

i sukobe oko toga, kao i teškoće t

protivrečnosti koje neprestano iskrsavaju. Očigledno, mamile su ga dubine, ali on je uporno ostajao ma površini,

Lojze KRAKAR

Petnajst let po vojni

Stari so petnajst let in nič ne vedo o vojni, o zveri, ki je poginjala

pred pragom njihovih vrat v svet. Čez pet let jih bodo imeli dvajset e in v njihove roke, prepolne mišic,

jim bomo izročali puške.

O, ko bili bi resnični junaki in: bi premaqali v sebi zver, rojeno na isti dan kot oni, | zver, ki počasi dorašča v ljudeh

~ in vsakih toliko let

zarjove čez, ta ubogi svet, | da ga skorajda vrže s tečajjev.

· Ustanavljam

Ustanavljam klub potujočih pesnikov

nekonformistov.

Oznanjali bomo, da je pesnik dđelavec,

ne pa pijanec in sifilitik,

da verzov ne piše nam sveti duh, ampak sami in včasih s težavo in da bi nas končno že vendar lahko .

| | | izenačili vsaj z obrtniki. Spali oomo pod kozolci, |

ker za pesnike niso predviđene dnevnice. za denar bomo imeli figovo listje,

j- da nas ne bodđo preganjali đavkarji in umirali bomo brez pokojnin,

“Ta površmost i sladunjavost omeli = pisca da do kraja vidi i segleda takav jeđam poseban, kompleksen život kao što je život omladine na Autoputu. Umesto da. izvesne istine i činjenice koliko-toliko amnalizita, razloži u tekstu, nerstivno, bilo u odnosima naznačemih čnosti, Ivamji je uradio najlakše što je mogao — respravljao je o njima u dijalozima — i urađio je to na neđopustivo vulgaram i amtiliteraram način, Pogledajte, naprimer, ove dijaloge i prosudite semi: „Ako kažeš da. sam zgodam... Ti ne

misliš da se udaš za čoveka kome

'Ćeš se prvi put dati?” „Nisam raz mišljala o tome, Sigurno neću poStavljati uslove”. „Pa zešto ne bi uzela mene, ja mogu da ti budem prvi, ne?” I tako dalje. Nisu u yritamju elememti koji bi podigli prašimu ili napraviti skamdal — ovaj pisac se, po svemu Ss.leći, toga uopšte brio klonio i čuvao — već samo pojedinosti, ali me malobrojme, i dovoljne da pokežu triumf neukusa i nižeg književnog reda,

Mogli bi se spomenuti i neki.

drugi nedostaci Ivanjijevog nomana: izvesna „pasulj-filozofija” („Ka

' 21 — prosto kao pesulj. A pasulj

Uopšte nije tako prosta stvar”), nedovršenost likova, neđuhovitost hu mora, jezičko-stilska suvoća koja se donekle iskupljuje hitrimom i me zamornošću lakog reporterskog pri povedanja. U celini uzevši, roman „Ušće koje tražimo” je pnriičmo spretna književno-žurnalističica, ali umetnički neuspela improvizacije .oj ljudima i fenomenu Autoputa. Novost i vrednost teme može samo da nas nagna da se delom pozabavimo, ali nikako da nas spreči da ga vidimo omaikvim kakvo ono zaista jeste.' Miloš |. BANDIČ

i Za i a:O a baj Kran 35 EO CJ

ISU DAT _Ć% MOO

BRANKO ŠOTRA: PANJ

— CCC iu uu uu GLAS TBECEGA

(Pesme Nikole Drenovca, „Nolit“, Beograd, 1960)

Ograničivši „svoje interesovamje u ovoj zbirci na male, svakodnevne stvari, na uobičajena, dnevna doživljavanja, Nikola Drenovac je sav svoj napor usmerio da što preciznije odredi stav prema tim. predmetima i da ga vermo interpretira. To je njegovim stihovima dalo boju koju karakteriše početak pesme Glas treći:

„Dosegni fu visinu dosegni tu vismu al dokrajči životinju u sebi satri strah što roni u duha tvoga dubinu mastupaj profiv bolesnog sma u vatri“.

Odričući se tako sna za ljubav najsvakodnevnije realnosti, pesnik ostaje u granicama dobro poznatih limekih situacija, ne uspevši da u potpunosti dosegne visinu koja ga je mamila.

Sastavljena od pet ciklusa, ova zbinka donosi nekoliko različitih vidova Dremovčeve poezije, po vred nosti prilično mneuljednačemih,. Iskrenošću i n lirskih doživljaja izdvaja se ciklus Iz m eđu tebe i mene.

Više nego u ostalim delovima zirke pesnik uspeva da da određenijii i čvršći oblik tom nemiru, da ga uklopi u stihove koji nagoveštavaju izvesnu trajnost.

| Poetika

Ostali ciklusi pokazuju iste težnje pesnikove, kazane sa nejednakim rispehom, Ponegde Drenovac postaje samo registrator socijalnih problema (ciklus: Senke Harlema), „šiterpretirajući ih

bez osobite invencije, sa primet-

nim patosom, „koncentrišući sav svoj napor na prenaglašene poente, U ciklusu Prohladna šu-. ma, neujednačenom po vredmosti, ali interesantnom po problemima koje postavlja, pesnik se ponovo vraća svom intimnom, malom sve tu bola i prolaznosti kome prilazi sa neobičnom otvorenošću i familiiarnošću. Takav stav donosi nekoliko zanimljivih i, u okvirima ove zbirke, uspelijih rešenja (pesme Obala uzalud čeka, Iziđi iz šipražja itd.) ali i ovaj ciklus ostaje zatvoren u kru gu koji je autor ocrtao svojom tematikom i pesničkim ·„postupkom, već poznatim u našoj poeziji.

Ova zbirka ne donosi ništa movo i naročito značajno ni za našu liriku, ni za stvaralaštvo Nikole Drenovca, ali to ne znači da u njoj nema uspelih pesama i frag= menata koji svojom iskrenošću i toplinom zaslužuju pažnju čitala-

·ca. lako neujednačena i semtimen-

talno imtomjirana, ova zbirka će zahvaljujući pomenutim aosobinama naći svoje mesto u našoj najnovijoj poetskoj produkciji.

| Ivon ŠOP

skromno kot mravlje, v, veselje Društva slovemskih kmjiževnikov.

Pisati pesmice, to je tako,

kot bi zalival z dišečo vodo gnojmnico, da bo dehtela.

Od vođe dišeče ne raste krompir, , | od vode dišeče ne raste proso, le včasih zvečer ođišavi se.z njo kaka punčka in kak Kkavalir.

A svet potrebuje proso in krompir ·jn dosti mesa... in prav malo srca in skorajđa nič tistih naših besed za ljubezen zvečer,

Smrt | Prišla. bo tako kakor briđka novica v najslajšem trenutku življenja. Prišla bo tako, kot bi kdo te prebuidil i | iz spanja z najdražjo ljubico, zbudila te bo kakor glas telefona v najgloblji uri popolnoči in niti zakleti ne bo se več dalo in niti za žalost ne boš imel časa in niti več zoogom ne mogel boš reči —

o, ljubica draga, ti gola zvodnica z imenom Življenje,

storiva tako, kot sta Ađam in Eva, edima svetnika ; iz raja na zemlji!

Između konvencije i novih putokaza

(Mira Alečković: „Noć ova poslednja“, „Nolit“, Beograd, 1960)

Kada sam prvi put pisao o poeziji Mire „Alečković, 3 to je bilo povodom njene „zurke „Tragovi be stopa“ — u jednom ishitren>

j nisam ostavio ni jedne jedine reči hvale za ono Što sam u njoj pročitao. Damas, kađa se ispred mene nalazi knjiga „Noć ova poslednja“ — nemam. razlog da opravdavam svoje „pisanje >» jednoj od ramijih zbirki Mire AlečMKuović; ako ima mesta nekom iz-: vinjenju „pesmikinji, koja Je po svojim Hposmovnim preoklupaojjaira i oblikovamjima sebi ostala ·„nedvosmisleno dosledna, onđa neka to izvinjenje bude sada rečeno, pre svega zbog jetke i pamfletske bezobzirnosti moga tekuta o zbirci „Tragovi bez stopa“, ali ne 1 zbog negativnog suda koji je bic deo jednog ujetinu opravdanog negođovamja, „protiv ·napuklou., mnogog našeg. pevanja koje se ni= je iođiglo iznad komvemocionalnih i memilrističkih oblikovamija,. oblikovanja koja su van tragičnih, dibokih, misaomih poetskih saznanja savremenog sveta. l

Ove napomene čine mi se neophodne upravo u ovom trenutku, kađa je Knjiga „Noć ova poslednja“ vidna potvrđa da je pesnikinja Mira Alečković učinila ne samo jedan korak napred u pr”cesu defimitivnijeg formiramja svoga poetskog lika već i da je usvajanjem mnoge neophodne puetske inovacije u zanatskom smi slu ostvarila sonomiju pzvučnost svoga stiha i ubedljiviju voluminozmocst celine pesme.

Obim poetskih svetova Mire Alečković, međutim, mnije veći mati je složeniji. Ako je u ove pesme unela mnoge neophodne zanat:Lotehničke korekcije, ne vezujući svoj stih za težnju ka ostvarWanju formalne zvučžnosti pesme, ak, je svakom svojom pesmom ali mi sala jedam «„nepatvoreno diswieni svet humanističkih stavova u odnosu na život — ona, ipak, SvoJ? preokupacije čitaocu „mije prezentirala kao izdvojene od Ssitnjene rezignacije:

„Svi smo mi trkači koji bi pred

, kraj trke odđustoali

jer znaju da ih ma cilju čeka nepouvrat, mravuljanje gomile uteha

kad znaš da te niko više ne može iz jame izuući

mi uermi pas made fi me može biti

nije mnikakuc

uteha" \ No da se ne bi pretpostavio da se ovde rađi o literarmoj negaciji osećanja tuge, „umx3Jra..

rezignacije, — ·<p nedvosmisleno jasno treba istaći da je deklarativan ton poetskih oblikovanja Mire Alečković van opštijih i dubljih •aO kao stvarna negacija težnje da se poetskom deklaracij istakne ideja pesme kao delihe i ka ja treba da sugerira jedno osećanje ili misao.

Upravo zato pesnička reč Mire Alečković i onda kad nam je p» svojoj humanističkoj suštini biiska i draga, 'kađa je osećamo ka njenu poruku našem vremenu punom čuđesnog spleta nesrazm*rnih odnosa savremenog huma: zma i antihumenizma — ipak nije dovoljno moćna da savlada wve one otpore koji je odvajaju od suštine. i M

Mira Alečković je potp žena u svojoj težnji da Ot poe ; Gi JB aa sveta

Snovi jednog nesumnjivog ij neposredno OGNAa, Ali nađahnriće jednom konkretnom zaista velikom ili naizgled malon» ljudsicom dramom — van svake sumnje još nije dovoljan uslov da vima lj peu

ljudske e bud

ida 100 tug : i dovyljno uUopštavanjem ljudsku · dramu poetski transponuje u izraz opšte-

e, egzistencijano wazne problematike a ne samo u !vagmenat koji ne može da bude decu + go nego fragmenat, pristaju i svi „pozitivni „atributi vladanja književnim izrazom.

Mira Alečković je mnog)» suge-

stivnija kađa se dotiče najđubljih

intima žene Koja voli, koja sim“ nja, koja rađa i traje u traganju — da ii živela, koja oseća da su joj mnogi viđovi života ostali prekraćeni a da je kroz njih mogla da prođe, udarana snagom uh lanosti dosađe, pored oluje otpornih konvencija življenja u miru i redu i fiktivnoj građanskoj sreći. Tu, u ovim stihovima ljubavi ' tr;enja za nečim što je ljudsko, ljudskije od onoga što poseđuajemz» hlii

ne posedujemo sa oporim sa”rma= njem da je traganje jalovo, al vrlo nepresušn) i stalno — Mira Alečković je dala izraz svojih mogućnosti. Pesme „Oprostite. meni t.puč uf»ijemnom“ i „Poruka bezdete onima koji hoće da uguše Alisi u zemlji čuđa“, čini mi se da odlično mogu da ilustruju mogućno„sti Mire Alečković. Bajka i dvuama intenzivnog wosećcamja wsSsamljeno sti, poruka o uzaludnosti i gi po beznadđežnosti nasilnih smrti, očaj i mir pred očajem, želja za dnvanjem novog „života i nepovratno gubliljenje mogućnosti ispumjen,a jedne stamo “uzbudljive ljudske funkcije, svi ti elementi u kon'trapunktskoj i bliskoj vezi i u neprekidnom lamcu suočavanja, svi ti duboko orkestrirani zvuci ovih pesama — otkrivaju putokaz onih pesničkih dometa koji s» od Mire Alečković mogi đa očskuju i koje čemo od nje dobiti, pre sve ga uz uslove njenih odgovora na; plitanja o dubljim i složen':,m. apsolutno mođermim i oporim vidoviima savrememe pesmičke “se ćajnosti koja o.

ir:

se emancipuje

MIRA ALEČKOVIĆ

onoga Što ponekad „zazvuči kao kazano i kao ispevano, jako nij* nigde zapisano.

A Mira Alečković posedu„e m,oć prodora u više regione pesnice meditacije o svetu i moć .ikvidiranja svega nalik na komvmnc.ju i na 'kompromis u ime poetičnosti, nalik na manirizam i· proznu đeskripciju. Mnogi stih ove zbirke tu njenu moć sveđoči.

Branko PEIG

cISEOaai i O ip

Savremeni vid isloriskos

romana

(Mika Valtari: „Lutalica“, „Otokar Keršovani“, Rijeka, 1960)

U literaturi našeg vremena i· storiski roman, kao izdiferenciran literaran rod, nema onaj „značaj koji je imao u prošlom veku, Time mislim ·-na dela koja su, kaa proizvođ m romamtizma sa elementima fantastičkog i avamiturističkog i tendencijom . bu= đenja nacionalne svesti, bila tako rado čitana. Značajne i zanimljive istoriske epohe i u naše doba privlače pisce, ali im oni, u skla-

poetsko-spekulativnim du sa promenama u literaturi, pri i laze na nov način i sa većim pre~

tenzijama. Istoniski roman po= stali: su mnogo kompleksnija dela, bilo da je reč o gledanju na istor.ski sadržaj iz filozofskog aspekta kao u slučaju A. Tolstoja i D. Mereškovskon. (bez obzira što je prvi u trađiciji ruskog. realističkog romana i pozitivist, a dragi u okvirima ruske religiozno filozofske misli XIX veka i mistifikator), ili o projektovanju modernih idea na prošlost i korišćenju psihološkib iskustava u njenom objašnjavanju, kao kod R. Grejvsa i T. Mana (mada su njhovi istoriski romani pre odnos prema mitu legendi nego prema istoriji). ili, konačno, o kombinaciji istoriske fakture sa izvesnom filozofijom morala koju susrećemo ' romanima kolektiva H. Laksnesa i M. Valtarija.

Sa malim izuzecima humanizam je Karakteristika zajednička romanima svih ovih autora — u isto riskom opusu savremenog finskog pisca Mike Valtaria | humanizam je idejna osnova i glavna preoku= pacija. „Po svojoj mprirod: nisam ni prpovednik ni borac. Ako # postoji neki program ili tenđen-

Nastavak na 4 strani