Književne novine

. —

· ispimjevan je O

. najznačajnije delo

Negstiwak: ma 3 breme +t

cije Koji bi se mogli naći međa, vređovima, mojih knjiga onda je to:

individualna wloboda, humanost, tolerancija“. ] U okviru istoriskog periođa Kko-

3i obuhvataju njegovi romani, od, 'amtičke civilizacije do početka dekademcije otomanskog carstva, O! man „Lutalica“ pretstavlja gran diozmu fresku, sačinjenu od bogato isvavriranih slika složenih šStJjakih zbivanja između Istoka i Zapada u vreme Sulejmana II i 'Karla V. U taj šavoliki svet Oko Zlatnog Roga i Beča, vođen siučajem upada Finac Mikael Karvajalka, pretvara se U Mihajla · el Hakima i postaje učesnik dvorskih imtriga. koje 5. često menmjale tok istorije. Njegov život i priWljučenija koji se kreću lim'jom kruga, 0 hodočasnika, preko naj“ važmijeg vezirovog tajnog pomoćmika, do „derviša, pretstavljaju, zapravo, prividnu fafuhi OVOG romama koji otkriva piščeva shvatamja istorije. i istoviskih veličina, ur velikoj meri srodna Volterovim, joyvaženim u „Kandiđu“., Slično Vi» teru Valtari veruje da jedino slučei vlada svetom izuzev u rebkim

kada nekoliko izuzetnih ljudi mameće svoje želje i uzro„Mije ili đekadenciju jedne civilizacije, Moćem čovek je zbog „svoje moći često usamljen i rezigmiram, a običan čovek je u beskonečmom tkanju isbxrije samo nit, Pred smrću, tom večitom preprekom za ljudska pregmuća, obojica mu jednako bemačajni, Kao i Vo:ter Valtari veruje u progres i srećnu budučnost čovečanstva, #%

poruka. da treba živeti Živobom oličnog čvveka za koji j p najviše' snege i SposoDi nosti neođoljivo awocira na Volterovu poruku „ireba obrađivati svoj vrt“.

Sem plediranja za Sslbođu čovekove ličnosti i objektivnmog pri laženja istoriskim | događajima sa pođjednakim razumevanjem i sim patijama za sve narode, metod izražavanja hramanizma i tolerancije u romanu M. Valtarija nos: jedmu originalnost, Sve narode on iđentifikuje u zajedničkim „manifestacijama zla: u hipokriziji, u đeogrnatičnsbi, u nemoralnim delima, u smrti. .

Materijamu i duhovnu kulturu mimulih vekova Valtari oživljavi uz pomoć snažne erudicije, fogate jmaginacije i plhastično Ostvaremih ttipičmih likova, a celo mjegovo delo, protkamo je neprstemciozmo, ali veoma suptilmb,.negacijom svake dogmatičmosti i deVlarativnosti i fHozofijom čiji Jj> lajtomotiv: lisbmna je najgora! ghupost jet samo maloumnik mis:i

da je pronašao pravit žstimu.“ Bogđon A, POPOVIĆ

IZ SLOVENAČKE LITERATURE U r

POZORISTU ~

Mestno gleđališče (Gradsko pozotište) u Ljubljani pokrenulo je neđavno jednu RKkorisnu iwiblioteku (Knjižnica Mestnega gledališča), u kojoj pored dramatskih dela izlaze VČlamci i uspomene istakmutih glumaca i teoretske vasprave 'o problemima „savrememz teatra. Zahvaljujući uspešnoj inicijativi urednika ove ({xibhiobeke, dyrama-– turga Dušama Moravca, izišlo je nekoliko interesantnih Kmjiaa KkOje bi možda dulje višememna čeka le da nađu izdavača, ako se ne bi

pokrennla ova specijalna biblioteka, | Kao seđma žiKmjiga „Knjižnice

Mestnega (dleđališča“ pojavila se neđavno zbirka „dramaturških frag memata" poznatog dramskog piscal i naučnog „radnika dr. Bratka. Krefta „Poslamstvo Slovenskegai gledalliišša“, Poređ uvođa u kome autor izmosi Ko pa 50 pozorište i njegovo inačemie slovemačku kulturu, ona sadrži i jedam de» hčne ispovesti O pute vima, kojima je Kreft prošao tra žeći, kao što veli, svoje nerazdružive idole: ideju, umetnost i pozorište. U članku „Slovenački pozorišni jubilej“, napisanom povodom ~7stopedesetomydišnjice prve slovenačke drame, Linhartove OU panove Micke“, crtama okarakterisao veliki događaj m kulturnoj istoriji wlovenačkoaq narođa, rođenje njegove dramatske literature i početak poz>rišta ma domaćem jeziku. Literarna istorija dMsticala je i ramhšje ·veliko značenje Limhavta za Sslovenački „preporod, ali baš pOovodom spomemutog jubileja. moglo je doći do punog izražaja društve no progresivno značemje OVOG U čenika francuskih ik 10 a. U jubilarnom prilogu dr. Krefta, napisanom znalački i 5 očitim zanosom, ističu se u prvom redu progresivne crte Linhartove lič< nosti.

Centralno mesto u novoj kmji-“ zi Bratka Mrefta zauzeo je njegov „Zapisek o Hamletu“, Naslov je suviše skromam; ustvari je bod najopsežnija slovenačka stbuđija O Šekspirovoj tragedđijt i njeno načenje, obzirom ma nove poglede i sopstvena dramaturška iskustva, kao i obzirom. na' celokkunmi šekspi rološki rad dr. Krefta, prevazilazi mmono obimmniju stuđiju hrvatskog pisca Nehajeva. Treći tekst u Ovoj Mmjizi je govor koji je pisac

Kreft je snažnim ~

e x”,

održao ma osnivačkoj skupštini Udruženja slovenačkih pozorišnih umetnika: „Poslanstvo mslovenske-i ga gledališča“,. Misija pozorišta u. kulitumom razvitku jednog malog navođa — to nije samo prigodmai tema nego Upravo „programatbska; ispovest jedmog Književnog i naučnowg radmika koji je uložio svoj talenat *ı pozorište, nastavljajući svojim uspelim' dramama · stOrodišnju tradiciju od Linharta do Gamikara., iy

Svi ovi, prilozi, pako možda pret stavljaju samo ieđne! velike knjige u koioj >i dr, Krefi trebalo da iznese rezultate svoih proučavanja i svoja dugogođišnjs iskustva u pozorišnom nadu, ipak su više nego fragmefhiti; zaista bismo želeli da iziđe Što više Kknjiqa: koje bi i sadržajem i formom bile

BRAT TEO KREPT toliko načajne, kao Što je Kref-3 tovo „Poslanstvo slovenskega gle-= dališča“.,

Gotovo istodobno u istoj bibliote ci objavljena je knjiga Firanceta Do brovoljca „Bibliografija literature Cankarjevi dramatiki“. |„Dobrovoljec je pozat kao vrlo savestan bibliograf i posebno kao dobar poznavalac Camkarevog života i ra-

.da, o čemu svedoči i, jedna bio-

grafska stuđija koju je izdao pre nekoliko gođina. Spremajući celokrupnu iibliografiju o Camkaru, on je izdvojio iz mje sve što se tiče njegovog dramatskog dela i dao sav taj materijal, skupljen sa velikom akribijom, u naučno, pouzda. nom a ujedno i preglednom „obliku.' Zabeleženi su i svi inostramil odjeci „Camkarevog dramatskce stvaralaštva. Svakako jedna značama bibliografska. edđiciin. b B. B.

antena ngrgranii a REM O iy

HRONOLOGIJA ŠPANSKE DRAME

Krajem di Ko se pozorište BB ara rezdobije Ećegaje doprineo da se te održi na noga drama „Veliki Gacela jednu epo~

voja pisac koji

168 OOBEvM je “ oličavala J ie Gođine 1905 on je dobio NO"belovu negrađau. Poznat kao matevmatičev i fimamniski stručnjak ci je 1872 osnovao Špansku ianmku. Njegova dela sa. vrja raznovrsna. i mahom se 8wodlikujai karakterizkičmitm nazivimez „Sıne“ na. 'Uusnama“, Sukob dvejti dužnosti“, „Vesec život i bužma smrt“, · „Mrlja hoe, Čisti, „Ludost ili svetosi , boji omačavaja mjihovu, Suštihn/l, maoralmu ji Ssemtinemitainai, koja Je, w mekim delima, genijalna. · iz ove epohe možemo SE setiti Tihenija Seljesa, učemika Ečegavaja, i člana Španske akademije, čija su đela bila popularnija od đela njegovo” učitelja i Katalonća Film-i-Kodđine koji je na kastiljanskom jeziku napisao neka wd svojih čuvenih dela: „Marija del Karmen“, „La Dolores“ i „Lepotica“, Takođe treba istaći Viktora Valagera koji je pisao istoriske drame: „Dom Huam đe -Seraljonga“, „Huan de Padilja“ i druge 1stog karaktera. Breton đe los Erevos, staMmi sekretar Španske akademije, pisao je drame u' kojima je dijalog bio zabavan i veoma ironičan: „Bračna škola“, „MatvseJa ili koja od mjih tri“ itd. Vemtura de la Vega piše istoriske drame kao „Don Fernando de Antekera“, „Sınru Cezara“. NjegOvo jeste drama „Svetski čovek“ u kojoj se postav lja problem neuspelog braka, Dru gi autor iz toga doba jeste Lopes de Ajala, Anđalužanin, čija su doja „Državnik“, „Kazna i oproštaj", „Stakleni krov“, „Novi don Jlum“ imala izvesnog odjeka. Kao

· kao

:nog dela treba

pisac magedija daticao Be Tama-– jo-i-Baus delima kao šta je „Virhimija" a pissa je i komedije: „Grudva a&nega“, „Ono što je pozlitivno“", „Nova diem“, Nego voa delo „Pitanje česti“ jnspirisamo je Žživobom čuvenog glumca: Jorika· koji. prima od Šekspira jedan mamuskript koji ga oduševi. On be misli da ga mjegova Zena Alisija vara sa njegovim prijateljem' Edmonom, A' kako je zanewen igranjem Šekspirovog, junaka izlazi da je ta uloga identična sa onim Što se dešava između nje·gove žeme j mjegovog prijatelja:

oni "beže, \ _ obnovitelj Spanekog

Rođem ı Madridu 1866 om je 74 svoje' 'elo, a ono je bilo jelklju> čivo' posvećemo. tenlbtuj, đobio 1922 qođine Nobelovu magrađu, Njegovo:đelo je i složeno.- U njemu ima uticaja klasičnog španskog zorišta, .engleskog elizabetinskog teatra i Ibze-

na, ali· je ono duboko Kritički o-

predeljeno. Ono je, pre svega, Upereno protiv aristokratije i Kkrup ne bu#žb»azije. Tu spadaju dela što su: „Pomate ličnosti“, „Hrana za zveri“, „Jesenje ruže". „Hermelinovo polje“, „Sveta Rusija“ td. Ali iz njegovog obimistaći na prvom mestu dramu „Stvoreni interesi" delo koje je, po mišljenju mnogih. r.ajbolje što je dao Hausinto Benavente. To je prava društvena satia Koja ima svoj nastavak u drami „Veseo i lakoverman grad“. Prava drama jeste „Gospođa gazdarica“, delo iz seoskog života u kome se studira psihologija žene. Nastavak toga dela jeste „La Malkeridđa“. Iz istog ambijenta je drama „Subotnje veče“.

Benavente je često bio Kkritikovan što su njegovi najizgrađemiji karakteri bile. žene — stvar hneuobičajena u španskom teahru,

Međutim, njegov dijalog je ro ničan i fim, suptilam, slikovit. Publiku je češće zamimalo ono što se govorilo na sceni od onoga Što se dešavalo na pozomici. Svaka njegova ličmost prikazuje nešto više od jedne određene ličnosti. Ona je simbol neke ideje, nekog izraza, nečeg Što pretstavlja mit kakvom običaju, društvu ili dvruštvenoj klasi. Njegov je humor često zloban i cimičan\ On je često govorio: „Ja ne želim da stvaram kyjmeđije. za publiku već publiku za moje komedije“. Bežeći od pu'blike on je postajao popularniji. Paradoksalnost njegovog dela ne može biti veća,

„Nastavak. ma 8 estratl

SAURA: KOMPOZICIJA

or: MM aa · RUŽNO PAČE U SVETU LABUDOVA REVOLUCIJE

(Povodom smrti Jurija Olješe)

Bio je od Wwmih koje „stvari nisu volele“. U pamćenju su se sačuvale reči jednog njegovog junaka: „Nameštaj pokušava da zbija sa mnom pakosne šale. Jeđanput me je neki politireni ugao ugrizao, u pravom smishi ove reči. S pokrivačem u-

| vek imam neprilika. Supa koju mi

donesu nikako da se ohladi. Ak» meka sitfica — 3«metalan novac ili dugme okovratnika — padne sa stola, obično se otkotrlja pođ teŠiki mameštaj. Onda pužem po pođu i, kad dignem glavu, viđim kako mi se kredenac smeje“. Ista ličnost je besprekorno izigrana U sjajnoj sceni na aerodromu gde se pokazalo da za nju nema mesta na svečanoj ceremoniji. Kao da se ši

| Sam pisac osećao nekako pređdodre-

đeno odbačem: u njegovim delima, maksimalno autoiografskim, često se javljaju kao ravnopravni akteri ne>tpravljena pisma-ispovesti, iutimmi dnevnici, „tajne beleške“, „Spiskovi“ mama i vrlina „onih dru gih“. Poznavao je Gorkog, Alekseja Tolstoja, Iljfa; drugovao s Katajevom, Bagrickim, Aleksandrom! Grinom, Majakovskim; o stidljivosti u odmosima s njima saznajemo iz memoarskih beležaka, kada se u sećanju uvrežilo žaljenje što neke ozbiljne stvari nisu blagovremeno kazame.

Jurij Olješa je umro nedavno, „napresno“, kako je rečeno u saopštenju o njegovoj smrti, amli je prijateljski dođir s njegovim Knjigama kod mnogih stvorio utisak da je u. pitanju davmo umrli pisac. U sovjetskoj književnosti blesnue je meteorski, 1927 godine, kao a= utor jednog jedinog dela — romana. „Zavist“; bio je t» najsavremeniji roman sovjetske Kkniiževnosti: u ostalim delima je pisac mnogo govorio o mladosti svojoj koja je bila i mladost ovoga veka; poslednji susret s fotografijom u crnom okviru potsetio je da je vek ipak ostareo, i da je pisac imao prava kada je pravio paleontološke ekskurzije u njegovu prošlost. Ima li mesta u novom društvr za od-. ređenmu Rkateqomiju ljudi-samjara, mesta dostojnog njihovog duhovnog ji duševnog priljaga? — 3glasilo _je početno pitanje ove jedine Olješine teme, U „Zavisti“ odgovor je dvosmislen: osećamje zavisnosti gasi se u ravmođušnosti, „bivšim, ljudima“ Kavaljerovu i Ivamu Babičovu, koji su svoje shvatanje ži-. vota doneli kroz prelomljenu sliku iz uličnog ogleđala, najpre izmišljajući same sebe a zatim se stvar no nalazeći zajedno, ukazano je na primer oblomovske miske proŠlosti. Ali „zavera osećamja“ o kojoj su obojica snevali ćimila se

: Prilikom zaključenja lista stagla je i vest o smrii rmwskog pesnika i dobitnika Nobelove nagrade Borisa Le-

onidovića Pasternaka.

| prošlosti,

= radosnog poznanika

; kakav je ostao Kavaljerov,

bliskom piščevom pogledrn; Olješa je registrovao Pi i. koje su pripale ljudima nove Rusije, ne izjašnjavajući se o njihovoj &pretnosti da ih iskoriste kao povod za viteštvo duha i uzvišenjst OSCčamja. „On izjutra peva'u klozetu. Možete onda zamisliti kako je to čovek zdrav i pun životne radosti“ — tako počinje roman, i čitaoca ne napušta đo kraja lukava misao da će ovaj utisak o Kavaljerovljevom: antipodu Andreju Babičovu biti povučen; sve u romanu kao da je podređeno ovakvoj karakteristici glavne „pozitivne“ ličnosti. Temu egoista nagoveštava shvaianje čoveka koji za sobom kao staž nema „ni robiju ni revb»luciju“: whvatanje generacije koja je u doba izbijanja revolucije bila dovoljno mlada da joj je morala prilaziti izdaleka. Olješa kaže: „Polje ljudskog vida prostire se u beskraj. Mi viđimo zvezdane muagline. Polje vida egoista ograniceno je upravo onim pokretom ruke, koji je potreban đa bi se ruka uvukla u rukav bunđe“. To su dva vida odnosa prema stvarima: poetski i omaj drugi. Pisac je osećao svoju pripadnost ljudima koji su sve doživljavali poetskim Kkategorijama. U pričama „Moj poznanik“, „Lamać“, „Koštica d višnje“ egoist pokazuje izvanrednu privrženost novim stvarima, ođlikuje se dubokim moznavanjem zahteva vre-

mema. Kasnije se pokazalo da'ljudi ovog hipa umeju «a prisvajaju. sveta „koji je spremao zaveru Osećaemja: Volodja Makarov, Saša Cvibol, Štajm, Šuvalov poznaju novo značenje ljubavi i pleme= nitosti. Čoveka rı položaju nekadđašnjeg Kavaljecova mapušta histerija, otpora: on postaje zajedljivi, pakosni starac, Mnoge Olješine priče uokviruju trougao, mlađić-egoist, oduševljeni novi čovek; mlada devojka s razvijenim smislom za ljubav; zlobni starac, pretstavnik novog „dna“. Pisac se otima od Svoga ostarelog i izbleđelog pobunjenika, hoće da doživi dtrugu mladost. Olješa je zamislio čitavi dramu o piscu u videt antiteze, koji je shvatio „sve wstarčeve nepravilnosti“: nemapisata, ova drama se sačuvala samo u vidu Uputstva za hisanje.drama. Doduše, u filmskom scenariju „Ozbiljni mladić“ ovaj pokušaj je oživljen u liku Griše Fokina, ali nasmejan: mladić s koferom u ruci koji se trudi da voli i marševe i valcere više se nije pojavio na stramicama QlješŠinih priča. On ustupa mesto ideji O ..prosjaku“, kojoj se tako srdačno Smejao: Majakovski. · Prowjaku ORG UB čekaJući Svoj red na zagrljaj gojazne i masne Anjičke Prokopovič; kakav je bio Kavaljerov, nađen pijan na ulici r početku romana „Zavist“: kakvim se osećao sam pisac, pošto je konstatovao svoju ofuđenost i nemoćnu želju da uđe u krug. Priča „Moj poznanik“ otkriva

i razloge piščevog starenja: materi-

jal iz kojeg je trebalo iskovati ~: ii m il sto u životu uništila je revolucija Ružni. pačići su prestali da se pretvataju u OCI Pisac je lišen i trideset mu je godina: njegova sadašnjica je ikac, Pe stojanje da se bude muđar. Motiv Ga 1 Što pobuđuje er Say staro je Andđersenovo Dia 8 MRS su se pojavih labudovi n nisu bili ružmi pačići i

koji veruju da je nastojanje između Evrope i Rusije samo geografsko? Olješa pominje um, koji mu je re. volucija podarila umesto prošlosti, Tridesetogođišnji starac-Olješa. ra~„ dije se poslužio maštom, koja ga je nepogrešivo tačno vodila svetu prvobitnih opažaja.

Neke Olješine pričice samo su |, sečci doživljaja detinjatva u Ode~„ si. U njima se često javlja otvor zidu i zatim nmestajanje u zemlji vizija; „jedmo takvo nestajanje wu priči „Koštica od višnje“ donela je uverenje da će na prostoru no ve građevine biti mesta za višnje» vo drvo posađeno u znak ncuzvraćene ljubavi. Susret sa otbvorom u zidu za pisca je susret sa eliksinom večite mladosti; tako je Olješa o~

brazložio u čuvenom govoru na Pre ·

vom „žRkongresu sovjetskih pisaca svoju koncepciju prosjaka-pritnika kroz svet sopstvene mašte. :

Gleb Struve je poređio' svežim, i neposrednost Olješimnog izraza sa Pasternakovim. Ističući eklektičnost u oblasti stila, sovjetski kris tičari su pisca svrstali u sve pravce od simbolizma do ekspresionizma. Govorilo se o Olješinom „zapadnjaštvu“, pominjani su Prust, Zirodu, pa čak i Pol Moran. Naravno, posle ovih karakteristika nije ostalo mesta za onu pravu: ovo maleno delo čeka svog strasnog istraživača. Smrt. će verovatno poslužiti kao potstrek, kao Što to biva. Možda će se pojaviti ideja o poštovanju bronzanog pesni. ka; svakako će biti i mišljenje da autor „Zavisti“ ipak nije bio sled benik tradicija Koje su stvorjle hosleoktobarsku knidževnost, A pisac Ovaj bio je čarobnjak reči; potsećao je na Andersema u svome bolu, plemenite misli o vrednosti ljudskog srca u romanu „Tri debeljka“ srodne su bile piscu „Kraljice snega“. Umetnost je shvatao

kao preobražaj: ruža na kafanskom ~

stolu postajala je blistavi grad mašte, a strašan svet Velsovih romana — stvarnost dostojna poštova“ nja. S pijetetom je govorio o maj“ storijama izmišljanja, s tugom 6 ia zumicanju plejade velikih umetnis ka veka. Treba pročitati njegove uspomene o Bagrickom, Grimu, Ilj« fu, A, Tolstoju, njegove impresije o delima, Velsa, Lava Tolstoja, Tur“ genjeva, Puškina i Damtea, pa sa» gledati veličimu istinskog odrševljenja umetnošću. Ali Olješa je U« meo i sam da se vime do nedodtšu žnih obala: otkrivao je velelepne rmužičnjake i parkove, koji su postajali prošlost zemlje i budućnost umetnosti, Kritičari bi mogli ispisati celu Kmjigu dotađa ih metafora i poteđenja, kojima je O4 lješa zaprepašćivao čitaoce. „Olje“ Sa, za koga je glas slavujev neu= poređiyvo brujamje zlatnih koturo“ va, u tišimi, među ljudima sprem“ mim na razumevanje,

Prema sopstvenom prizmanju 0“ vaj pisac je pripadao onoj vrsti ljudi, koje stalno proganjaju brige pre nego Što su kadri da otpočnu miran život. Brige različite: nezavršeni roman, stan koji treba dobiti, svađa s nekim koju valja Hkvidirati, bilo kakva sitnica koje se ireba osloboditi. Kasnije se U“ verio da je najteže što je trebalo savladati bio — sam život. Pripra“ van da misli i oseća najuzvišenijim kategorijama, pisac nikađa nije re“ gulisao svoj intimn: kontakt sda svakidašnjicom. Pišući o Bagric" kom, upozorio je na meobične biografije Vijona, „Bajroma, Poa Rem>»oa: njihova određenost izmišljajem, neobičnost njihovih detalja učinile su mr se sadržinom i života poznatog sovjetskoq pesnika. Trebalo je da se ovakav pov Za pisanje · pojavi i u njegovom slučaju pa da se čitaoci poisete da su njegova detinjasta sanjarenja O Snazi, viteštvu i sabljama, tako snažno ispoljena u romanu debeljka“, u pričama iz ocirk-skol Zivota, u jedmoj skici čoveka na vatrogasnim lestvicama iznad 5Ve" tine, pripadala istoj vrsti kao i 58" njarenja njegovih velikih prethodnika. Mitivoje JOVANOVIĆ

KNJIŽEVNE NOVINE Š