Književne novine

Mu mov razišiti, U Engleskoj, koja j vrele zemlja, mi se oslam. na nekni sdeterna

O. neko ko ima balersba, on če obično dobiti pomoć: trađicija da se pomešamo Lao dobri ujaci šli tetke se nasterilja Wu neo bišnoj hmiji koja uključuje Dikensa, Hemr+ Džemisa, Bemeta, Golsvortija i Sitvelovih: posle do

brih ujaka i tetaka, veze koje si vrlo bliske u En-

nleskoj — Književni „žumalizam, mrađio premozi, izdavačka delainost — učiniće nešto da lentovanon čoveka ma površini,

DRASTIČNO REŠENJE;

9 Sjeđinjenim Državama koje su velika zemlja, 1 gde čak i u Njujorku pozmate književne figure; pokazuju veselu nesvesnost o postojanju Wetahh, rešenje za jednog Engleza izgleda još mnogo dva stičmjje. To je mi manje ni više nego ilavljanje tereta zaštite Kmjiževnosti na univerzitete. Ogromni aparat honorarnih profesorstava, lektorstava i stipendija „pojavio se kap osiguranje “egzistencije ili bar mjenog dobrog dela za iznenađujuće v#veliki procemat najboljih talenata u zemlji. Sa možđa tri. izuzetka, gotovo svaki američki pisac, za koga se „Čulo“ u Engleskoj, ime neku pomoć — ja mislima na. pomoć u prosbom finemsiskom smislu — od umntverziteta. Većina ljuđi, za koje mislimo da su profesionalni pisci, fili su ili su i sad akademici, ili su bar stalni profesori pola gođime: Rober Pem| Vom, Alen Tejt, Trihmg, Džon Krou Rensom. O'Ko= nor, Iđel, Robi Mak»li, Kazin, Meri Makarti, Džerei, Saul Bilou, Borđžeili, Stegmer, Malamuđ i tako đalje, uključujući devet od deset svih američkih spisate}jskih mena koja Etglezu padaju ma pamet, ı

Dolž, međrrtim, njima slični w Emroleskoj dish bih: ni blizu Univerziteta otkako su ga završili, a. koliko ih je ređovnih akademika? Ejmis, Ajris Mevdđok, J. I. M. Stjuart; — i ko još? '

Zasad je to dramatična razlika između dve Ka birre. Možđa, ka» sa romogim. američkim dostignu~= ćima, ovo je rezultat napretka industrijalizovato društva, i tokom vremema i mi ćemo ovo sleđiti. U, svalkem. sluČajit, ovo ima pumo dđubokih efekata maj američko pisanje. Pisci u Americi žive u udobnosti i sigumnmosti kao nigđe drugdđe. Lutajući pisci profesori idu od koledža do koledža održavajući pređevanja po jedđam semestar u državi Ajova, semenstar ma Severozapađu, semestar u Stanfordu, Oni zarađuju dovoljmo da sastave lwaj s krajem i još mmogo više nego njima jednaki u Engleskoj, Samo voneki će zarađiti Yrenogo movaca s Vremena na vreme od svojih knjiga. Nešto veči broj će steći succes d estime i s tim omu vrstu dobro plačenog Žžurmalizma koju sobom domosi Succčes d' estime u Americi i što mije slično mičeru ji ostalom svetu. Ostali će imati prijatniji Život nego većina pisaca. Američki univerziteti, na čiji je račun upućeno mnogo bezobrazluka od strane neukih Engleza, što me nateruje da pocrvemim, naročito su privlečna mesta đa se t njima Živi.

Ipak, američki pisci gube isbo toliko koliko + dobijaju živeći u njima. Oni su čak još brže povučemi u „Aleksaridrisku situaciju“, Univerziteti, čak i američki imiverziteti, tolerantniji prema stvaralačkom pisanju neg naši, oaavezni su da budu više kritični nego stvaralački u mjihovoj Književnoj atmosferi. I pravo je da oni to budu; ali to. nije laka, ili sasvim zdrava atmosfera za pisanje, TO otežava čoveku da piše obično — đa ne skriva, veštačkom ironijom li grupnim mamirizmozm, veliČanstvenost trenutka u kome se malazi. Ja znam ponešto o tome, jer ma koliko da volim Kembridž nalazim. da sprečava da se tamo piše, Mislim al postoji opasnost da će akademska obaveza dovesti 'amePičkeo Spisateljstvo đa buđe uvijenije, opterećenije izmišljenim simbolima ' ironmijom, potpuno, „aleksamdrinsko“, aj

Ima velikih zasluga ma drugoj strani. Količina intelektualne snage, koja je uneta u smeričke književne naspre, mora da bude onolika kao za sav ostali svet zajedno. Osećam da se sve više divim, dok čitam ili slušam ljude kao što su Triling, Le vin, Henr: Neš Smit, njihovom čistom imtelektualmom tomu, mjihovoj sposobnosti da jstraju nal književnom, načelu svih vrsta intelektualne delatnosti, sociološke, psihološke, isboriske. Američke književne rasprave čine da većina maših izgleda bezvredma i amaterska.

Mnogi Amerikanci su mi govorili, sa &simpatijom ali i zluradošću, o fenomenu Kolina Vilsona. Da oni misle da se to ne bi moglo kod njih dogoditi. Bili su suviše učtivi da to kažu, ali nisu sumnjali da bi, mtelektualno, oni to teže prihva:ili.

A jsto tako u tom velikom i pluralističkom društvu, kolektivni hipnotizam ne može da deluje kaci u književnoj metropoli kakav je Londenm, O Londomu Čovek .često zna mesecima pre pojave Kmji-

% ? 87

zičkar i moralnu, porodica pobpuno apsoryuje. Pisac ukazuje ne mogućmost. i put razrešenja ta pitanja (koje prešenje, za većinu Spamskih porodica, znači sramotlu i smrt).

Rafael Alboerti „je pravio pozo-

jrže ta-.

· dro, ali je povezano sa oblikom i prirodom emgle~

veliki procenat najviših državnih službemika i raz-

stanku pored nek»g pozmatog bankara koji je celol nata — a to je podrška za pisca kad ga čitaju 1

ne može da. oseti; on se oseća mmogo izgubljeni~

IN MEMORIAM

i | |

kao što se mlađi Prust pita ko je:stvatno veliki. Često sam pitao svoje američke Književne prijatelje: ko je ispod pedeset godina stvarno priznat U

književnom smislu. Džerom D. Salinger? Entuzija~ ||

zam gimmazijalaca. Karson Makalers? Nema glavu. Meri Malkarti? Nema srca. Kako„stvarno jedan amenički pisac stvara reputaciju? Svi se slažu da časopisi Mu Njujorku čak i ne pokušavaju da io učine, Univerzitetski nedeljni listovi? Ali niko ne može da ukaže na reputaciju stvoremu na. taj način. Da hi je neki amenički romamopisac posle F\oknera stekao ma šta slično opštem ozbiljnom pri= znanju? Niko nije siguran. Verovatno ne, U međuvremenu, cenmtni književnog mišljemja se množe i dele; književno društvo, kao sva američka društva je pluralističkije nego što to Englezi mogu ii da zamisle. Novi čuvari napretka, Lingvisti struk-i tuvelisti, napastvuju Nove MKwritičare kao ljubazni smutljivoi koji puše luhi, baš kao što su rađili Novi kritičari sa preživelim Džordžijamcima pre tridesed

Dosađ je reoiltet bio malo, ali me odlučno u komist američkih pisaca, Ali postoji jedam posledmji opšti argumemt koji, kao što sam ramije rekao, može za neke od mes da utvrđi stvar. Mislim, bih ja birao, to bi bilo odlučujuće, i nateralo bi me da ostanem u Engleskoj. Ovo nije hešto vrlo mu~

skog i američkog društva. Jasto je đa mi u Engleskoj poznajemo našu „publiku, U Americi pisci stvarno ne znaju za koga pišu, — izuzimajući nžjihove kolege pisce-profesore, Naravmo svaki pisac u krajnjem smislu piše za sebe samog; ali oh piše za sebe rı prisustvu publike koja mui je iza leđa, da tako kažem. Prisustvo, sastav,. kritička snagai i saosećajnost publike će uzajmno delovati na ono što om, piše. Pisac če verovatno dostići svoj stvaralački vrhunac ako je publika dovoljno nalik nje-i mu, bako da om može govoriti.isvojim 'vlastitimi glasom, a u isto vreme dovoljno rezličita da ga naveđe da nađe svoju sopstvemu vrstu origimainosti, Upoređemi sa američkim piscima, nri smo vrlo srećni u oba pravca. Zasad bar mi nismo ostavihH čitanje potpuno Kolegama profesiomalcima:; i ja mne summjam, da je to vrlo zdravo za Kkmjiževnost. Raznolikost iskustva publike je ono što joj đaje autoritet, i tako jača piščevo povetenje. Naprime, g. Makmilan, g. Batler, g. Gejtskel, svi su oni duboko nač:tani ljudi, zainteresovani za sadašnje stva ralaštvo; a isbo tako i popriličan broj ostalih člano va Parlamenta. To je takođe istina za iznenađujuće

nih administrativnih šefova; mnogo mamje istinito za industrijalce, mada sam jedmom. sedeo na sa-

vreme uporno želeo da diskutuje o nemačkom pre= vođu Kozensovog dela „U vlasti ljubavi”, Tako je naša, publika rasprostranjena vu društvu, sasvim, Simoko i duboko, od moćnih ljuđi do mlađih studđe-

jedmi i drugi — i mi treba da želimo da budemo čitani. U Engleskoj, društvo je tako kompaktno đal mi primećujemo da se bo događa: znamix, gotovo iično osećamo za Koga pišemo, Američki pisac bol

jim. Da li vaši političari, službenici i učitelji Čita-

ju kao što naši čine? Ak» je tako, izgleda mi dai ||

vaši pisci ne osećaju uzvraćamje. To je, mislim, jedam veliki stvaralački stimulus koji naši imaju, a koji je vašima uskraćen.

(Prevela Vern: DROBNJAKOVIĆ)

VINIJETE U OVOM

rišne pokušaje WK5ji su, u osnovi dela hladne pozorišne geometrije i koje publika mikada nije cenila. On je 1951 prikazao dramu „Pusi čovek“ a u toku građanskoi rata „Od trenutka do trenutka". U emigraciji je publikovao „Srežnojg čoveka“ koji je bio izveden u BJenos Airesu. U tome delu, čija se radnja odigrava na jugu Spanije, patetizam mmogih scena daje delu jedan duboko dramatičan. vid.

Alehandro Kasona je pisac &tvoren za pozorište. Njegovo delo, koje započinje veoma originalnim pokušujima, pretstavlja traženje sinteze savPememyug Života. „Naša Nataša“ prikazuje osnovne nemire današnje omladine i traženje novih formi života. „Jutarmja gospa" je jedno od njegovih najjačih dela koje se odlikuje sjajnom, pro studiranošću likova u tloku cdvijanja radnje. U emigraciji je Kasona prikaza» „Drveće umire u» spravno“. Ovo delo, čija je odlika veoma blistav dijalog, pum ironije, više je farsa nego komedija, rı kojoi se scena pretvara, u duboko ironičnu igru,

Kao što viđimo tok razvoja savremene španske drame ješte Uzlazan, To je potvrđeno delovanjem novih generacija koje se po kazuje kao prepomod španske Scene. Ako su nove generacije SLVO-

rile novi „Zlatni vek“ španske poezije, omda je. novo pozorište poezije.

pravo čedo nove i ' Hose BORJ'-VELA

KNJIŽEVNE NOVINE

Branko Sotta rođem je u Pješivu kod Sboca 1906. Školovao se u Beogradu gde je završio Umetničku. školu. Na 'dužnosti pedagoga bio

je i pre i posle rata. Od 1951 bio:

je člam KPJ, četiri rame godine proveo je u borbi, a: zatim na mnogim organizaciono stručnim dužnostima. :

Do neđavn) stizao je da se bavi rmetnošću tek u predasima. Pre rata, progonjen i zatvaran, jedva je dospevao da slika posle odrzane nastave. U partizanima, između okršaja, zabeležio bi po neki predeo ili lik druga, a zatim, ranjenom je tukom još samo mogao da možićem rezbari kundak puške (sada u Vojnom muzeju). Tek pre nekoliko gođina dopuštio mu je posao da opet potpuno prigrli umetnost. Međutim, iznenada, posle kratke i teške bolesti, umro je 20. V. 1960.

U posleFatnom likovnom žiVOtu osetila, se kod nas prava renesansna grafika. Doprineli su ovom poletu naročito nekoliko beogradskih grafičara, uglavnom mlađe, posletatne generacije. A kada je Branko Sotra, upravo pre godinu dana, otvorio svoju semostalmu izložbu, bilo je očigledno da je mladi zamah naše grafike. povukao i jednog umetnika sredmje, „predratne“, generacije. Grafičko đelo Branka Sote načilo je odmah izuzetno vređan i ličan prilog. U njemu je umetnik s uspehom zahvatio neko

ANKO

liko Mrupnih problema grafičke umetnosti, na području kompozicije, naročito.Tim povođom govoreno ije tada opšimije na ovom muestu (br. 95 od 292. V. 1959). Ipak, treba još jednom istaći da su Šotrini drvorezi, temom vezani za naše kraške il! Šumovite predele, saželošću svoje tehnike, autentičnošću doživljaja

| >

Prostori žedni

E sunca

(Pakultetski odbor Saveza studenata Yilozofskog fakulteta, Beograd, 1960)

Ova zbirka, koja je rezultaš ano· nimnog konkursa za Festival poezije stuđenata „Yilozofskog fakulteta u Beograđu, a, koji će se pdđržati svake godine u čast Dana studenata, otkriva, niz talentovanih mlađih ljuđi koji sa svojom poezijom došli zahuktalo, mlađalački poletno, životno nadah> nuto, đa kažu mešio novo, ne stiđeći Ne, pritom, da w svojim stihovima kažu sve o sebi, o svemu što ih tišti i uveseljava, ne skrivajući mi svole razočaranje ni svoju sreću, Mskrenost je prva i osnovma, wvredbost ovih stihova. Lišeni namešteno= sti i patosa, oni sađrže u sebi znatan đeo života savremene mladosti i ćo» veka wopšte, tb kome nema mičega smiremog, stiščanog, Mhladnog, no upravo obrnuto: mervoza, trka, beg ođ vsamljenosti, Jet ne u wisine i šj=

roke Wrostore sunčanog meba, već let u život kroz Život, hvatanje života uv svim mijansama i tragamje za lepink wu tom životu. Osećanje nesigurnosti

prisutno je gotovo u svakoj pesmi,

ali, zato, u tim pesmamz mema, kako bismo na osnovu iznetog mogli očekivati, očaja ili plača, pesimizma ili čega sličnog tome, mađa, i kad bi bilo i toga, te elemente, koji su od početka bili jedđam od osnovnih tonova mnogih pesama, trebalo negira ti, govoriti kao o nečemu što ne mo= že da mosi savremeni mlađ čovek. Wwpravo bi to, jer označava dubinu, đoprinosilo kompleksnosti pesnikove ličnosti, ovđe: njihove poezije. Možda sve ovo što sam naveo mogu da, ilustruju pesme đvojice pesnika, Rađovana, Ninkova i Bojane Marijan. Ninkoviljeva »PMantazija nw MH-durus svojom formom, za. to je slučaj i kod ostalih, me đonosi mišta movo, možda. ma prvi pogled deluje hladno ma one koji sea maučili na uglađene i uwkalu» pijene i često prazne stihove; ali za to ova pesma svojim jeđnostavnim izrazom govori sađržaje Živofa savremenog čoveka, me ovog mašeg tu, mo uopšteno čoveka, celoga, sveta, kome je »pečurka MHirošime« ođuzela veru mw sutrašnjicu, U neposrednoj vezi 8 ovom. pesmom je i pesma »Kupujem, menjam« Bojanc Marijan, pesma čo= weka Što name da, shvati vreme, đa se prema, mjemu ravna, a za uzvrat ne traži — možđa prvi put u mašoj poeziji -— đa bude shvaćen, đa mu se bilo ko smiluje i zbog neuspeha sažaljeva. To je ono traganje za lepotom na zemlji pođ suncem, a nc u blizini sumea vw visinama, bez oslonea na zemlji, Jer nienoeo je saznanje da je ipak majlepše fu, ma zemlji, među ljudima, u njihovim, makar i gru= bim, zagrliajima, a sa prolaznošću, čim se rodi, čovek treba da se izmiri (sSŠarmanfna stara gospođa#). Svojim izrazom slobodna, bez maro

ŠOTRA

i ličnim načinom trahspomovanja, uspeli pored „wmnačajnih likovnih vrednosti uvek da sačuvaju i dragoceno prisustvo: čoveka — tiho i plemenito — sugerirajući time i bitne odlike svog autora. Smrt Branka Šotre pretstavlja i za našu umetnost ozoiljan gubitak. EO AO

_ aložba Nikole Raizera

Zagrebački slikar srednje generacije, Nikola Rajzer, izložio je prvi put samostalno u Beogradu. Na ovoj izložbi pokazao nam je više svojih tebnika: ulje, akvarel, temperu, litografiju i monotipiju.

Izbor tema karakterističan je za umetnikove likovne preokupacije: izlozi, lutke, igraće karte, plakati. One same po sebi pretstavljaju Obilje kolorističkih igara koje svojini bljeskom priknivaju vrlo ozbiijme profleme. Izvanredmo osetljiv baš za kolorističku viziju stvari, Rajzer je samo boji prišao, otrgnuo je ođi objekta sa željom da. je osamostali i' slobodno ukomponuje u prostor, U ovom „zanimljivom ali teškom poduhvatu, umetnik je, bar za sada, samo delimično uspeo. Sačuvani đelovi obrisa svedoče o porekhr percepcije vezane za stvarnost, ali su fragmenti rasute forme neorganizovani, tako da slučajnost mjihovog rasi ja. po slikanoj povtšini deluje haobično, Mada moder-

na umetnost ne postavlja okvire umetnikovom · stvaramju, baš zato mora om sam sebi da ih postavi ne ka sputavanje, nego kao orga– nizaciju svojih htenja. Samo tako moguće je sačuvati sve odlike i *n= dividualnost talenta a stvoriti celine sposobne svojom vrednošću za samostalan „život, 'Tramsponovamje stvarnosti, nedovoljno pripremljano, zaustavilo se na Rajzerovim platnima negde na putu između f:gurativne i apstmaktne Koncepcije o lil jj interpretaciji, Tako je svoj fini lirski temperament intimiste, čiji su zvuci često dragoceni, Rajzer u slikama vezao za jedno parađoksalno htenje. Otuda na platmima ·rasejane oaze najfinijih bojenih akorđa, + · jedinstvo i ubedljivost kompozicije umetnik je verovatno tek na putu da ostvari. Izložene slike deluju zato kao zamimljive probe i eksperimenti, Međutim, Rajzerovi akvareli, fine lirske impresije prozračne i tople,

LOG KNJ

čitog đoterivanja i kražemja meobičmih | ·

metafora, ona je ustvari izraz mlaosti: ta mlađost me traži da joj se

omogući život, već đa joj se da da slobođno Živi (ne u lošem smislu re-

či), da sama, prema svojim željama, 7 (sRađ«, Beograđ, 1560)

stvara sebi život, ?: JOEEOPG

da ovđe, u ovom kratkom osvrtu, ističem samo ovo dvoje, mada bi, uveren sam, trebalo govoriti o svakom pesniku (tu su još: Odisej K.jubišić, .jubivoje „Ršumović, Đoka Stojčić, Dragutin Ognjanović, Miro-

slav Topić, Tadija Popović, Milan"

Prođanović i Miroslav Đurović), ili, još bolje, o svakoj pesmi ponaosob, jer svaka, moram priznati, sadrži u sebi čitav jeđan, iznenađujuće kompleksan šveft, i misaon i senzibilan. Svi ovi pesnici, koji nose vedrine svojim očima, pevaju uvek jedno» stavno, bez patetike, hez kićenosti i wvijanja, uverlijivi su i svakom čoveku razumljivi. Naravno, ovim stihovima (o autorima kao celovitim pesnicima u punom smislu te reči još je uvek rano govoriti) mogu da se stave primeđbe ove ili one wrste, maročito wu pogledu celovitosti pesme, mislim održavanja nivoa m jednoj pesmi.

No bez obzira ma, te meka, ns rac ju, ovo buđe prva poruka ohrabre= nja, mlađim stvaraocima zastupljeni u »Prostorima žednim sunca, + U, %

ROMOLO GALJEGOBS

Dona Barbara

(»Nolit« Beograd, 160}

Već sa prvih strana stiče se utisak đa Galjegosova Mkmiiga me prelazi okvire svoga Žamra, „sentimentalnozabavne literature, pa čak i đa mw tim okvirima mne zauzima meko ba“ ročito značajno muesto. Ni opisi egzotičnih pređela Wenecuele, ni brojmne avanture koje autor upliće u skonstruisanu, naivnu fabulu, ne do” prinose mnogo zanimljivosti i Uuzbudđiljivosti ovoga dela i do Mraja knjige dominira fa izveštačenosti 1 besadđržajnost.

x sama fabula, bez koje je nemoguće graditi radnju romana ove Vvrste, mije naročito srećno „izabrana. Zivotni put meleskinje Barbare, njen uspon, pokajanjie i pad, sve je to odveć neuverljivo da bi se ma tome mogla, izgraditi čvršća konstrukcija, romana, Ova zbivanja misu opisana direktmo, već skoro uzgred, posmaftrana u sklopu drugih događaja (povratka MWarbarinog suseđa, Santosa MLusarda na opuslošemo imanje i mjegove borbe sa njom); pisac je ato pribegao mnogim proizvoljnim, me» lođramskim rešenjima đdđa bi sačuvao Kontinuitet rađnje. Galjegosova, težnja da Kroz takvu fabulu da, sliku venecuelanske ravnice Krajem prošlog i početkom ovog veka samo đelimično wspeva; opisana gvbivanja pretstavljaju samo jeđam viđ „„panorame kojom se inspirisao autor.

Ima wu ovoj Knjizi mekoliko svežih mesta, mažalost „mnmevešio utkanih u ·celinu. Neke stranice ponesu svojom dramatičnošću, uzbudđe za koji tremutak, ali ubrzo se pričanje mastavi starim, monotonim tempom, u istom maniru i začinjeno ođavno poznatim rekvizitima avanturistićčke literature đrugog ređa.,

Prevodu Ivana Stamenkovića-Spanea me može se ništa ozbilinije zamcoriti, LS.

kao da su listovi imtimme beležnijice. Delovanje im je blisko senzaciji koju buđi impresionistička muzika. U ovoj danas nepravedno zanemarenoj tehnici Rajzer je postigao plemenite 'rezultate. ;

No ako se vrednost. umetnikovog talenta ceni po njegovom najvišem dostignuću, onda svakako treba naročito naglasiti da među nrafikama. Nikole Rajzera ima pravih malih remek dela (Izlog, Biljka). „Takvo jedinstv): invencije, izvanredne sen zibilnosti, poetičnosti transponovanja i izuzetnog poznavanja posftubaka i mogućnosti koje pruža litografija, monotipija, stavljaju NIkolu Rajzera u sasvim prvi red nsaših grafičara.

Dr Katarina AMBROZIC

LEO.

ČARNS DYKENS

Cvrčak na ognjištu

Ono što U „»Cvrčku na ognjišta majviše uwzbuđuje jeste poezija ljuđ ske đobrote. Ova priča govori o njoš sa takvom sigurnom | „nepokolebljiwošću i nepbokolebljivom sigurnošću đa nas mijednog frenutka ne može ostaviti ravnođušnim, Ljuđi su bolji nego što nama izgleđaju, bolji, čak, nego Što i sami o sebi misle da jest, glasi poruka 'ove priče, Čak i iza maske gospođina Takltona (čiji preobražaj mora da izazove po koji

skeptičan osmeh) Krije, se ona, ista

dobrota Koju srećemo kod Kaleba, Džona, Piribingla i Male koja je, za. nas, jedna od najdražih TDikensovih ličnosti. Mluzija koja nastaje tokom čitanja o ljiuđima koji sm đobri i događajima koji se uvek srećno ravršavaju postaje toliko draga da mi 'syesno ođbacujemo mnoge od neđewmica, koje iskrsnu đok Kknjigm čitzm-

i rarymišljamo o njoj, Nesumnjivo je! da. je ovo u prvom ređu podistel o hamza pa tek onda o pisce i dele. Međutim, taj pođatak me odnosi s& samo na mas nego i ma delo o kome je reč. Dikenms je i sam pričao bajiwi ma način kojim je hteo đa mas wveri đa om govori o lepim stvarima wbow toga što mu je to Grago, a me čto wu mjih weruje. Zbog toga iromija koja nije mvek Dblagonakloma, sklomost ka groznom o kojoj se gotovo ređovno govori kađ je reć o Dikemsu, opori realizam kojim se izmosi ljudska zloba w ovoj lepoj priči nišu prisutni, Ostaje samo mpoezija Moja je ođuvek ljuđe majviše wuzbuđivala i koja će ih, verovatno, majviše i uzbuđivati.

Ova Kknjiga objavljena je u prevo» đu MBorivoja Medića. Borivoje Neđić mas je weć mavikao na to đa đaja ođlične prevođe i đa te prevođa propraća konvencionalnim pogovoriPa: Fredrag Probić

%

PETAR MIČOVIC

Pepeljara života (Stuđentski literarni Klub, Zađar, 1960)

Zbog svih bitnih osobina „pešamom objavljenih wu ovoj zbirci „+— bog svesne bizarnosti „koja deluje kao isuviše izveštačena poza, zbog vulgarisanja malađosti i mlađalaćkih doživljaja, zbog izveštačenog boemstva, koje vuče svoje korene, od, izrazite „stvaralačke nemoći, „zbog jedne osmovi frivoine želje đa te pesme đeluju ma maivnog čifaoca pomalo i anakreonski, vulgarno boemski, zbog apsolutne dezorijentacije kako u iz« boru tema, tako i u sadržaju peh ma — ne može so o ovoj Kwmjizi ozbilino govoriti sem kao o jeđmoj istinskoi pepeljari. Ostaje nam još đa se upitamo zbog čega je ova knjiga uopšte i objavljena, sem to se, možđa, btela đa pruži prilika autoru đa objavi svoju sliku i đ2a izvesti đa će »uskoro« ponuđiti neke svoje zbirke izđavačkim pređure-

ćima? R. J. MIODRAG TODOROVIĆ

Ognjište ljubavi (Izdanje piščevo, Priština, 1960)

Rao što se već i po naslovu može suđiti — reč je o ljubavnoj poeziji. Kada se već po svaku cenu želi đa peva o ljubavi i kad se, pritom, nema dovoljno talenta — dobija se, kao rezultat, vbirka stihova, necizra= zitih, bledih, mi po čemu osobemnih, sem po izvesnoj težnji da se iznađe poneki novi i meobični epitet, Ipak, bDoneki iskren spontan tih biće mak: nada čitaocu ove knjižice ljubavnih pesama. S R.7:

UZALUD

Uzalud stojiš na odronu noći i sanjaš

da opet koračaš slobodan i smeo kroz sjaj lišća

i novorođenog, isceljujućeg vetra, i Ti i niko drugi za tobom.

Ti i sve lepote ovih kasnih ulica što diš

u tebi sa lakim zvukom lutajućih krošnji i eblaka, Ti, još jednom reč što nada se, razara i plače.

Ti, još mnogo stremljenja i vere '

u nepomućenu svečanost istine i ljubavi

što zaći će jednom i u

tamu ivog stola

gde skrušeno, gotovo pobožno, n čistom siromažtvu i powremenoj radosti dobrog sica,

redaš svoje dane.

Uzalud,

Vladimir V. PREDIĆ