Književne novine

3 ty W Nastavak. sa 3..etrane ; “| ni o SMK OBiavI pupdaštavanje · spiritualnog kOjana

egava velika grupa bisaca TOVO talasa kako u I grupa pisaća novog EVEODBI et taliji tako i u ostalim suv“Da) emljama, u krajnjoj liniji

Posledica neverice savremenog. čoveka u mogućnost uspostavljanja suš tinskog kontakta sa okolinom. U šSlbtu izolovanih individua, ljudi se dotiču samo spolja i t i WC OH ia i to moraju da prime. PiŽopa. 1 be pojedinci, „monade bez proBea z vrata“, bune se kako protiv

bstvene neprobojnosti tako i proti

neproboj i BFOSV

probojnosti drugih. Ličnosti Rob-Grijea, Arbazina, Beketa, 'estorija, Pazolinija, međutim, cinično prihvataju usamljenost, zatvaraju se u svoju ko> načnost i ne pokušavaju prodreti u druge. Razotkrivanje. unutrašnojsti, sonlimentalni subjektivizam, psihologiziranje, filosofiranje postaju karakteristike prošlog veka, U novom. dobu solipsizma, ograđivanja, neprobojnosti, oni postaju staromodni i apsurdni,

Pazolini opisuje ljude iz podzemlja nc zato što bi bio socijalni pisac, već zato Što mu se čini da oni predstavljaju psihološki siromašan materijal. U Zestokom, životu neutralizovan je svaki spiritualni efekat, Traume su jednostavne, događaji direkini. Ličnosti imaju oštre profile, obrise bez mekoće, odlikuju ih nestilizovani gestovi. Smatraju da se živol sastoji u jelu, piću, vođenju ljubavi, Sudbine su im. banalna, pojednostavljene: zalaze u sumnjive Wečme, spavaju po ćumezima, putuju u furgonima, stupaju u lake veze sa ženama na igrankama, u bioskopima, po ulicama. Govore narečjem, jer to Je jezik spoljnjeg saobraćaja među ljudima, a ne jezik unutarnjeg monologa, „jezik od duše, duši“ kako garje to nazvao' Rembo. Narečjie im je bogato metaforama koje se odnose na novac, seks, glad, zatvor, pošto su io ose Oko kojih se okreću njihove surove, neproduhovljene egzistencije. Pazolinijevo pripovedanje ima neograničeno poverenje upravo u taj jezik registracije, konkretni jezik koji opisuje fizički svet. Nasuprot Bretonu koji je svojevremeno postigao magični efekat novine, želeći „kraj spoljnjeg sveta“, Pazolinijev ehsperimenat zapanjuje upravo obrnutim težnjama: usvajanjem tog SsVeta kao jedino mogućeg.

Pa ipak, nigdc tako kao na Pazolinijevom primeru ne možemo 8cC OSVCdočiti da umetničko delo nikad ne ostaje jednostavno ostvarenje unapred postavljenih intelektualnih „planova, Književno delo ne pišu ideje, već subjektivnost pisca. lako Pazolini programski pridaje važnost samo objektu, oslobođenom unutarnjeg života, u njegovim rukama taj objekat dobija novu dimenziju i sudbinu. Njegove objekte ujedinjuju odnosi koji se među njima zađaju i odnos između njih i autora koji karakteriše svako umetničko delo. Pazolinijeva poetska inspiracija razbija okvire postavljenih šema. Prvo Tomazovo veče posle napuštanja zatvora,onoć pored usnule braće, Irenin sastanak zapljuskuju snažni talasi emiocionalnosti.. U. tim epizodama oseća· se ljudska prisutnost uprkos apstraktnoj ideološkoj primeni. Svežina Pazolinijeve poetske intuicijc fizičke teme pretvara ,u njihove suprotnosti. Imaginacija ima dematerijalizirajućiu moć i priča najzad trijumfuje nad ogoljenom realnošću. Pazolini ne uspova da se potpuno pridržava manifesta grupe pisaca objektivista, podražavalaca stvarnosti među koje se uvrstio. On sc angažuje: prikazivanjem negativnog 1! ZŽestokom, životu ne deluje negativno,

nema, da nema. materije, sve je grakću tako Wtolećima i zauvek gavranovi sa Mišara i arevjeD! 'knmo jedine sudije na ine De vile i zmajevi u legenđama, danjima, nikako ne može zaobići se događa oko mene, krave su od vike i galame. Neka Reke i sa Raskršća, to: Noapojeni krvi od junaka. žalost i veličina žrtve, mrlom rasom u revoluciji našli jeđan šuma, dve rame i m

krvi i jednih i drugih,

se bar tako izjednači ono što ovaj

kao ponos i kao gordost koja uspravlja: to junaštvo i. taj, prezi” straha, baš zato što je čovek ono najviše u svetu i životu i što je čoveku omogućeno' đa napravi podvig i da pokaže svoju moć, da se izdvoji i osamostali — i time Što, prezire smrt, što 8C gole čelične ubojite opasne. mitraljeske cevi i đa ih golim rukama otima i da na. noževe leti i opet

me plaši da juriša na ih golim rukama otim8.

Kola su a noć je još bila svačija. daleko, zaboravljene. Mirisi Tvo, vikao je neko

Mlad mesec

se širile i jedva hvatale širok i dugočajk. oficirski šinjel, kaiševi i pištolj i bombe i još onda memački mažingever preko grudi, kapa i petokraka, partizan Milun Perun, vođak Nadovića, Dola- Srce mu je zio je sa leve strane, iz njiva, sa grupom vojnika, Iza njih, od sveta, Čč

daleko, pružala se partizanska kolona. Oni 5Uu, planinama, gde su bile određa na jugu Srbije. rođaku. Sad mi je sve | ie bio pobegao nekud u nepoznato. Bio sam. ozaren. Zaustavio

Pustoj Reci i udesno, ka pice rwzbijenih. četnički kola i pojurio u stusret

:

Radoslav

VOJVODIĆ

_- "TJ

Noć se pokidalha i izgubila SVO” je ime i svoj miris, pojavila i zauzela sve, \i kutak i životinje i smrt: Glasno grakću, napojemi krvi, i onda se činilo da opet više ničega ni zemlje ni ljudi ni života uopšte, da nema vasione, / bilo samo | u svačijim Srbijinim godinama, Čegra i iz revolucije, crni i zloslutni, razbojištima, da piju krv.i SO” ljubavi i da ispijaju nađe i budućnost, tako zlosrečni,.

kao sudbina koja se, po prei izbeći, Nisam više znao šta bile zastale i ništa nisam .čuo vojska je silazila drumom odozgo, iz Puste i kliktala je i pevala, tu pesmu, ac1ma, O junačkih potomaka, sinova i unuka, koji su še protiv ' drugoga, ržnje i nikad više ljubavi. igemire gavranovi, koji šu uvek u ljubavi sa leševima, d onih iz revolucije i onih protiv. nje,

pozdrav ša jun

Krave su se ope} guralc bio je na zapadu i zvezdc žita strpanog u krstine po njivama,

pošla napred, usporeno.

odozgo, je si li ti,

PJER PAOLO PAZOLINI

Ono ne ostaje, prema predviđenom programu, banalnost, crna hronika osvakidašnjici, već budi svest o dobru čije su klice posejane i u samom zlu i koje zlo prevazilazi. Tomazo na kraju umire da bi spasao život jednoj prostitutki. Time nam je pružena slika sveta u kojoj eksperimentisanje sa ravnodušnošću obezličenog objekta ne može da prikrije ljudski nemir autorovog auha.

Pisca Pazolinijevog kova koji, kako smo to dosad isticali, objekat prikazuje sa najfrapantnijim spolinim karak+teristikama — veoma je teško, da ne kažemo mestimično i nemogućno, prevoditi. Pred njegovog prevodioca postavljaju se dva problema: prvi je dešifrovanje bogatih metafora jednog oOsobenog narečja i živog, savremenog govora ljudi podzemlja koji je još u menjanju. Drugi problem je iransmutacija tog govora u naš jezik. Prevodilac Dušanka Orlandi prvi problem rešava na zadovoljavajući način. Pri tome pokazuje izvanredno znanje govornog, savremenog italijanskog jezika i narečja rimskog predgrađa. Teško bi se u nas našao prevodilac koji bi s toliko lakoće' prozreo tajnu slika i simbola kojih su prepuni dijalozi Pazolinijevih junaka, kao što jc to učinila Dušanka Orlandi. utoliko je više za žaljenje što njen analitički duh, intuicija i znanje nisu dopunjeni smelošću koja bi je navela. da hrabro pokuša sa prenošenjem rimskog narečja u naš šatrovački govor, Pošto je ta hrabrost Dušanki Orlandi nedostajala, ona je reči originala zamenjivala najumerenijim sinonimima našeg jezika. Time smisao .originala nije izmenila, reči su zadržale i. u prevodu pravo značenje, ali se zato njihov valer promenio. Grubost Tomazovog originalnog dijaloga, termometar je njegovih ·'osećanja, a u prevodu on se sveo na tačnu iniorma-– ciju. Prevodilac uspešno prozire tajno značenje čudnih reči koje izgovara l,eJo, Afrikanka, „Irena, ali. preza pred avanfturom: da izmisli sama. adekvatne reči na našem, jeziku, + i

Liikrecije je smatrao'da nove Teči kuje sama nužda, Da je prevodilac Žestokog: života, usvojila ovo Lukrecijevo iskustvo, njen: prevod bi morao da vrvi od sočnih izraza u kojima bi bili sačuvani emocionalna podloga i posebni smisao originala, pa bi njen rad mogao potpunije poslužiti kao argumemat pri ilustrovanju teoretskih razmatanja” Pazolinijeve, po svemu osobene, izražajne tehnike.

Jugana STOJANOVIĆ

Opet se pesma osvojila svazemlje i vazduh i vođu ljude: i strah i nađu i

to — ti gavrenovi što

ali ja sam čuo samo tu glad i tlaj ponos: sa već gotovo izu-

dva noža i dva kurOstali su da ih da ispiju da čuva

pobogu, sam? Oči su

čini se, ižli ka poslednje. gruSkočio sam sa bilo lako. Strah

. Btame.

\

Milum. Kolona je pristizal butine i uz kožu do obraza, strane gavranovi cri, glasno grakću mnapojeni Krvi, krvi od junaka...

Čulo se za ožalile, Čupale su Kosi koji ne razlikuju mladost od starosti i poštenog čoveka od rđe bilo smijrilo, ubrajali su ga u mrtve. Onda je dojezdio jedme noći, na konju Zelenku, mahnit i obesan, pucao je sa dva pištolja iz svake ruke, konja po dvorištu r poznali, Bio je postao ME. i vodio kolonu partizane. Pev: koji se nadaleko

Mi smo te okitili. Za nas si, brate,

Neće grom u koprive. šta mi ne mogu. Bio sam nik, da me ne ubiju, go Poveo sa sobom desetoricu. Preneo sam pu sam ga nosio. Ne mogu meni ništa, .

Što su te samog poslali? Ispra Ivice, a gore, na Raskršću, sve je U Uskoro će cela zemlja biti slobodna. Rađuju Jeste li nju, Radu, zabo(Jado moja, znaš li kako sve bi za nju dao. Svakoga bi zbog rođaci, Nije to njšta. Daleko je to.

i ološa, Sve se

Sad smo slobodni. li se, gore, umeju li da se raduju?. ravili! Možete li da je zaboravite! je nju voleo Milun Perun, nje ubio, Ali oni su neki Voleo je više nego sebe i zbog nje pamet izgubio, nije poginuo. Onda, bio u Pustoj Reci i uhvatili četnici, Zveka bi bilo i pan moja, koliko bi zna za njih. kađa je pevao i jaukao na Rask njenom grobu. Bio ga su se čudili stariji, da

esto se izdvaja i beži od ljudi, I posle, najednom, zapeva, ; Pričaju, jado moja, đa je dobio i onu poganu posle njene smrti. Koliko je lepote uništeno

bolest, To ga hvata ' . Koliko su tuge vetrovi razneli na sve

u tom prokletom nrafu strane sveta.)

likovna umetnost

U likovnoj umetnosti svet boja i likovnih razmišljanja toliko je specifičan, istovremeno i foliko vremenski neobuhvatan i neiscrpan, da možemo upoređivati to mnogostruko njegovo

' bogatstvo ideja sa pojavama u životu

i prirodi, Sopstvena heterogena osećamja, koja trepere od jednog raspona do nekog drugog, neodređenog, okolina koju često nosimo kao poznato i nepoznato istovremeno — sve To unoseći u likovna izražajna sredstva, čas intuitivno, čas kroz pojmove — može da nas učini srećnim i zadovoljnim što se neočekivano i ponovo sinhronizuje naša zamisao sa predstavom; želja sa raspoloženjem i sopstvenim sposobnostima. Kako prijatna može da bude radost kada se ostvari taj proces, kada se plod mašte i zbir iluzija pretvori u opipljivu „stvarnost“, kao što je skulptura ili slika. U delima nadrealističkog karaktera, kađa se fantazija združi sa smislom za pretpostavljanje i kada se tim putem misaona celina kolorističkom azbukom iskaže, koliko može da je složen taj putu u kome dvosmislena misao prelazi u predstavu.

S tim u vezi i postavljam pitanje: da li nam je taj proces toliko jasan i odvređen da bismo se mogli upravljati stručnim odredbama i zvati se ekspertom za likovnu kreaciju? I baš ta kreacija kroz asocijativne figure Henrija Mura istovremeno pruža i predstavu žene i pejzaža, Brakovi enterijeri sa senkama oživljavaju utisak figure, Huan Gris sa pejzažom. u SVOjim temama prelazi bukvalno ram slike

Kuda?

u meni uzida

007

KRITERIJUMI | NJIHOVA MOĆ

i, prekoračivši svirepost nazovi- logike , za ljubav estetike, prosipa svoja polja

i doline po enterijeru i predmetima.

Diveći se lažima radi lepote zavoleli smo kentaure i satire, sećamo se dijaloga sokola i Kraljevića Marka i, prijatno prevareni, prepuštamo se dinamici Koju stvara uzbudljivi dvoboj Kraljevića Marka i dvoglavog Arapi-

na, Ne skrivajući koliko su nam takva

laž i mestvarnost prijati, mi se čak njom dičimo srečni što nas bilo koji kriterijum tog vremena nije osiroma– šio ili lišio takvog umetničkog blag3, danas nasleđa i tradicije.

Ako smo se već složili i prihvatili naravoučenija iz prošlosti, da je davanje definitivne odluke bila najbolnija greška učinjena umetnosti, i ako smo tom poukom zadojeni primili sva gOTka poglavlja prošlosti kao amanet kojeg se treba pridržavati, ako sve češće primamo s radošću umetničke irofeje oglušujući se zbog toga O logičke i dogmatske neumoljivosti, ako brojne svetove umetničkih ideja negujemo i priželjkujemo što više — ne treba da se čudimo što se u dobu kosmičkih Jetova i interplanetamih aspiracija još uvek obilato piše o Učelu ili Redonu, o vizijama Per Ginta i Munhovim stravičnim snovima. Ne treba da nas je sramota Što naš mali, tek osnaženi narod, primenjujući tehničke tvorevine sVOg stoleća, piše o kulturi Maja. Međutim, rukovođeći se unapređ stvoOrenim načelima, koja bi bila sinteza rezultata tehnike i tvorevina umetnD~

Kuda vezanih, očiju i ruku spletenih, oko sopstvenog korema. Kuda, kađa su svi zidovi prepreke,

me.

A sunce je tako daleko da ga me mogu devojci

“7 pokloniti o njenom, imendanu, i meće biti crveno u putu do zatvoremih, vrata. Šum, vetra budi u meni želju i nemir

da u korake

upletem, horizomt.

Kuda kada, za jedam, dam, odmora, hoću sve subote ma kuku, godina da mamižem. Ptica izneveri jesem i plati za svoju, nesmotremost,

izmišljena uz KRudđa, kada s

_ BLBGIJA

alud, pod ovim, 2ezdam4a. uza, mavuši dam, u, oku svog početka,

i uznemiri san, mog putqvanja. .,

Samo su daljime. vezane. uspomenama 8 usne merascoetanim, poljup

O; može li neko da tv? ida

cima. ) %bog hjeba sumce greje?

Kuda, kada ma usni laž cveta,

prevarena, u, Kuda, kada j auazmemiremo h

osvećenom pam,ćemju. e zemlja mebo mrtvima, odom, vode i slutnje vorememd.

Kuda, kada, svaki list Yrastržzam ne mogu, da uhvatim, i mora u dlanove da smestim. 1 Kuda, kada mi ptica u oku smeta da miymo usni.

Kuda, ja pitam, kuda?...

Da mije Sve

sam kola. Neka se vozi jedna drugarica, nije joj a i pesma se pela uz koleno i uz i kosa se dizala na glavi: na sve

i pevao,

i drumom niz raskršće. Odmsh. su

čuje i ne zaboravlja.

mrtav. Neće metak na dobrog

ređu. Zdravi

znaš da se onda priča Pevao je o njoj

pojurio je hitro

sveta u crno zavio,

zaklikće kao soko

priča »književnih novina«

IZBAVLJENJE

Miluna jednom, da je poginuo. Žene su ga e i proklinjale boga i ratove i kuršume

semo pevao i jurio

omandir čete i oficir. Jahao je konja ao je bolje od svih. Imao je glas

ožalili, Milume. Vence ti spremili i suzama ih

ranjen. Zarobili su me. Bio sam čettovo ri meseca. Posle sam pobegao. škomitraljez. Dugo

tio si Bugare do voza, Dobro,

pesmu. Zbog nje umalo kada je nju ubio Stojan Serdar. na Raskršće, Tađa su ga ike, Šta bi on uradio, majko Ljubav nema granica i ne Znaš li kada je dojezdio na onom krilatom konju, ržšću? Bio je nekoliko časova na je prekrio cvećem i polio suzama. Kako. junak momak onako plače za devojkom: pokidala. Njena smrt ga je zauvek nekako odvojila ćufljiv postaje i mrk. i urmebes na-

izmišljeno u OobDOm svetu bez groamica godina.

Slobodan ATANACKOVIĆ

M:

; a SRBO NNV,

nametnemo nekakav princip Sie aaog slikarstva sa kosmičkim radijacijama da bude imperativno ruho za savremeni izgled kulturnog čoveka, onda ćemo dobiti bez prisustva emocija i ličnih duhovnih osobina prazan prostor ispunjen vakuumom koji bi bio sadržaj svakog modernizovanog ı civilizovanog divljaka bilo kojeg konti-

ta. :-

Prezirući sopstvenu. i često urođenu sklonost za autoritativnost DO svaku cenu, treBa da nas već mine želja · za bezgrešnim kriterijumima u umetnosti koje nas samo mogu da vode do osiromašenja — od jedne do druge samokritke, Ako bi trebalo imati uvek u vidu nešto Što nepristupačni svet umetnosti čuva, ne bi trebalo da se toliko obaziremo kako je kod drugih, već, pre svega, da li sami posedujemo onu veliku i nesamerljivu vrednost iz nasleđa i tradicije, iz resora obdarenosti i potencijalnih snaga duha; da li je i naš građanin ona velika i nesa= merljiva fantazija koja otvara vrata dobroćudnoj umetničkoj „laži“. Onoj „laži“ koja će na krilima ideja i osećanja dozvoljavati da radimo skoro sve ono što mašta zaželi.. i da ne bude čudno što se zbog toga umetnost protcže kroz vekove u budućnost predskazamja novih izraza.

U čudnim vrtovima fantazije raskalašno i svakojako se susreću imena umetničkih velikana; u njima je Odisej koji nalazi svoju pokojnu majku Amtis kleju i razgovara S njom; u tim vrto. vima bez eksperata umetnosti, u slobodi ili lažima umetnosti, svejedno, Debisi je ozvučio vazduh, a Faust 'očekivao posetu đavola. Rembramftov bpiiani Silen i Grekov Saturm su radili šta su radili i svakako da do današnjeg dana sa apstraktnim i konkretnim idejama sve to se stvara i rađa neobaziTući se na bilo koje kratkotrajne klime ukusa. Osporavati sva stvaralačka ras“ položenja, koja se ne podređuju baro= metru limatskih ukusa, bilo bi, pra svega, sistematsko osiromašenje. muza.

Umetnost ne može biti u nedoumici alko treba da se opređeli za istinu ili lepotu, jer nisu odlučujuće komponente stvaralaštva u umetnosti one vrednosti koje zovemo zaključkom ili ključevima stručnosti.

T dok belasanjie oblaka i svetlucanje nemirnih morskih valova udara o bes deme avsngardizma, dojx smaragdna ze= lenila. i narandžasto sunce obasjava prozračni VeoO emancipovanih iranskontinentalnih tendencija, đok še „dah iukbra ili sumrak stapa sa zaključcima da je potrebno imati pasoš da bi sq videlo rađanje zore — pitamo se još uvek zabrinuto gde je autemtičnost.

Ako himne radosti ima i otvorena ljubavi za životom, i ako nasmejana nebo nad našim glavama obasjava žute ravnice i razigrane brežuljke, ako naš uspavani noćni krovovi štite od rosa i zime u srcu, onđa već ima razloga da se natmureno čelo razvedri.

Milo DIMITRIJEVIĆ

· Kola iđu brže. Kolona nas je prestigla. Noć je svela i puma svačega i meobuhvatna i najmilija. Jesi li joj na grobu bio ovih dana, Ivo moj, ima li cveća još? A da nije humka obrasla travom, šapufao je. Groblje samoino i pusto i noć. pro= hladna u ramom proleću. Zelen konj, osedlan i privezam za

obližnju šumaricu, kopa nogom i rže. Na jugoistoku, na kraju

dobro, reče

napojeni

ga svi Ppre= i prekidao.

. kosu i onaj osmeh.

junaka. Ni-

je i ostalo.

lo, kako je 'Milum je

gubi u nedogled, Jelena zvala da dođem kod nje,

anu padaću

parcele, humika obrasla travom i prekrivena uvelim evećem. Preko nje leži mlađić i obuhvatio humku rukama, kao da hoće nekud da je ponese. Ili se čimi, da mladić vojnik, oficir, sluša. nešto ispod zemlje, srce nečije da zakuca, Ili možda nešto ša+ puće mlađ oficir, zove nekoga. Uzalud nekoga budi. To je Milum Perun, komandir partizanske čete. Banuo, iznenada, te noći, na Raskršće. Vojska je u selu. Ne znaju šta je bilo sa koman= dirom.' Do maločas, čuli su ga kako peva, visoko i Kkliktavo; Ali eno ga, skače i trči, kao da beži od humke, U irku, penje se na Zelenk8a, kida šumavricu o kojoj je konj bio vezan, juri ma Raskršće, Mogli su izmova svi đa ga čuju, opet je zapevao. Ali ne kao ranije, već nekako promuklo i tužno, kao da se glad jedva razdvajao od nečega u telu, kao da se glas kidao u grim

Pamtiš li je, Ivo, još, jesi Ti zaboravio one oči? Onu crmu Ti si joj bio najmiliji, pored tebe je bila stalno. Mogao si da je ljubiš, da je miluješ, onako! bratski, nežno, dečački, izgubljeno. Znaš li onda, onog leta, pred rat, kad si plakao i dozivao je, kađa si bio ljut na mene i gađao me kamenjem i mrzeo i psovao. Sečaš li se, ona se kupala u potoku. Dole ispod vaših njiva, ispod ome livade. Ti si bio u livadi, na Straži, da joj kažeš, alto neko ngiđe. Bio sam Cc prikrao i nisi me opalio. Bio sam se uspeo ma ogromni najveći dub u vašoj livadi. Znaš li, onaj gde su u šupljinama baš toga leta našli roj bčela. Bile su izujeđale fvoga oca. Rada se o: u onom Vviru ispod maslaganih ploča kamenja, Nisam video, kad se skimula., Video sam je golu. Tada sam obnevideo, Malaksao sam i drhtavica me je tresla, Umalo nisam polomio granu na kojoj sam stajao. UOmalo nisam pao sa one visine, Bila je kao priviđenje, ona gola pred mojim očima, tu u potoku, sama i lepa kao vila u narodnim pesmama i kraljice u baje kama... To je Rogač, obala Dalmacije, opet leto i sunce, Goli. krševi i pustoš i beznadežnost. Jelena plovi na dušeku, u tišini i nepomičnosti. Kupači kostim skimula je do pola. Gola su joj leđa i grudi. Leži potrbuške i prste provlači kroz vođu, Dojke su joj jako otkrivene, bele i čiste i suncem neumyliane, Zovem je, đa priđe bliže, ali ona se odmiče. Kaže, neka uđem u vodu, da zaplivam ka njoj. Odbijam, slab sam plivač i glava me pomalo boli od sunca. Nešto se unutra sliva i gomila i na zenicama osećam teret i znoj i pred očima sjaj se kovitla i kaže, neka to zapnmftim, kako mc je a ja sam odbio, Znači, da je ne ljubim.

To se ponovilo. Opet je želela, sasvim. Ustao som i iBao put nje, kao se svest, Voda je bila divna i pomalo sveža. Danas mi nije prijala. Jelena mi je prepustila njemu. Ona je plivala pored mene. Gledao sam je i želeo, al

da dođem. Primakla se obnevideo. Mračila mi

šek i ja sam onda ležao ma

KNJIŽBVNE NOVINE