Književne novine

NAŠI ISTAKNUTI KNJIŽEVNICI ODGOVARAJU

KAKO SU OBJAVILL

SVOJU PRVU KNJIGU

(Nastavak sa 1. strane)

po dvadeset primjeraka. Prijateljice su se ponijele „fer“, dok od prijate!ja ne dobih ni dinara, odnosno onda još krune. Osim od jednoga koji je bio u-> pravitelj ovećeg vlastelihstva u Hrv.,. Zagorju. Kod njega smo obično dočekivali Novu godinu, onda još svi momci neoženjeni, od vojske oslobođeni, i veselo raspoloženi. Prije večeri mi je domaćin svečano pred svjedocima za rasprodane knjige izbrojao- 60 kruna (80 primjeraka po 3 krune), a poslije vočere je isto lako svečano skinuo 5 ormara omot, mojih knjiga te ih galanino poklonio svakom od gostiju po joedan primjerak, što je biio propraćeno urnebesnim smijehom i galamom. Propustio sam reći najvažnije, Najvažniji i najuzbudljiviji doživljaj ža, nadobudnog autora je pojava njegove prve knjige u knjižarskom izlogu. MoJa je knjiga Nasmijane pripovijesti bila vrlo loše i neukusno opremljena, ali sam, kad sam je prvi puta ugledao u

ı izlogu Mirka Brejera i, na drugoj stra-

ni Ilice, kod Kuglija, nekoliko puta prošetao amo-tamo samo da napascem Oči,

Stevan RAIČKOVICĆ

U Beograd sam 1947. godine došao na studije, kao aevetnaesuogodišnjak, pun pesama, ali s malo nađe za njih. Odudarale su od onoga što se u to Vreme objavljivalo. Jednom sam i pokušao s jednim časopisom i — nisam. usbeo. Onda sam sc primirio, podosta gorak. Tek negde u Jesen, godinu dana kasnije, upoznao sam se u kafani „Moskva“ sa Oskarom Davičom. Sedeli smo za istim stolom. Reč po reč, pa pade slovo i o — poeziji. Davičo me u Jednom trenutku ispitivački pogleda: „Ti sigurno pišeš“, Isprva sam se branio, ali uskoro izvukoh iz džepa dve pesme koje su se kod mene našle, Proćitavši ih reče mi da ih je osetio „tu“, pokazujući na grudi. „Imaš li ih još?“ — „Imam“. Rekao mi je da je on Davičo. Skozo da nisam verovao. Onda mi· je savetovao da ih prekucam i da mu ih donesem. kući, u ulici dr Kesinera. Meseci su od tada prošli. Uzaludno

'sam tragao za pisaćom mašinom. Ma-

lo sam koga znao ı Beogradu, a od ohih retkih — jedva da je ko imao i penkalo. Ipak, na jedvite jade uspeo sam da prekucam pesme na favanu beogradskog „Putnika“, gde mi je radio brat. (Nenaklonjen mom piskaranju za divno čudo, ispao je ovog odlučujećeg puta veoma požrtvovan.) Posle svog radnog vremena brat je krišom sklanjao mašinu na tavan i ja sam večerima, upadajući kao lopov, lovio slo-

Vo po slovo, mukotrpno, jedva se UZdržavajući da ne batalim sve io.

Prekucanu zbirku Detinjstoa Davičo i Dušan Kostić (koji su zajedno bili urednici poetske edicije u „Nopoku“) predložili su je za štampu. Davičo je izbacio nekoliko „dekadentnih“ pesama, a Kostić jc četiri pesme štampao u jednom broju „Mladosti“.

Vreme se od tada sve očajnije otezalo. U njemu mc jc zatekao i ovaj događaj:

Bio sam u Subotici; na semestralnom raspustu i jednoga dana banu preda me moj prijatelj, Laza Merković, koji se tek vratio iz Beograda, sa pahićnim novostima, Kroz smeh mi je ispričao da se od štampanih tabaka moje poezije prave na „Zelenom vencu“ Tišeci za luk i kdompir, Zanemeo sam. (O tome, što sam tih trenutaka preživljavao, često sam nameravao da pišem. Ovoga puta me ograničava prostor.) Znači -— svršeno je. I to na najsramniji način. Osetio sam se kao poništen, a u isto vreme i — oslobođen. (Kasnije sam saznao da su to bili defekini štamparski tabaci, kakve su šlambarije, radi uštede, često prodavale pi-

jacama i piljarima kao staru hartiju.,”

Judnoga dana, pred kraj 1950. godine, otkrio sam svoja zelenkasta Detimjstva, u jednom knjižarskom izlogu. Prvi primerak sam kupio. Bio je jeftin: 21 dinar!

Petar ŠEGEDIN

Prva knjiga koju sam objavio jest roman Djeca božja. Završen je bio koncem četrdesete godine. Počeo je rat kad sam završavao svoj drugi roman Osamljemnici. Ne znajući šta će biti sa mnom tijekom rata, početkom mjeseca prosinca 194i. godine predao sam oba rukopisa na čuvanje jednom drugu (Franju Šnajderu) koji je tada radio u Vinerbanferajnu. On ih je pohranio u trezorima banke. Tu su ostali do konca rata. Vrativši se iz vojske potražio sam ih od prijatelja, koji ih Je pronašao „žive i zdrave“, Predao sam ih na čitanje M. Krleži. Jedan od časova kojih se čovjek sjeća i koji su mu nesumnjivo pomogli kao književniku bila je, svakako, tadanja njegova riječ. On je i predložio odmah, 1946. godine, Matici hrvatskoj Djecu božju. Situacija nije bila najpovoljnija za tu vrstu literature. No bila je ipak pribvaćena od odbora mahtičara upravo njegovim zauzimanjem i pojavila se na tržištu iste godine. Tajnk Matice bio je tađa I. Dončević. Honorar je iznosio 30.000.— dinara. Kupio sam sebi ručni sat, a ostatak posudio svom nekom poznaniku, koji je bio pao u finansijske neprilike,

Knjiga nije bila prihvaćena. Ali ono što je o njoj napisao M. Leskovac u „Letopisu Matice srpske“ i Tamarin u zagrebačkom „Vjesniku“ bilo je ohrabrenje na čemu sam im još i danas zahvalan.

· Božidar KOVAČEVIĆ

Prva moja knjiga bila je mala zbir= ka pesama s naslovom Alfe mojih duŠša. Danas ni pijan ne bih izabrao tako pretenciozan naslov. Ali su onda izgledali veoma hrabro i avangardistički bizarni naslovi, knjižice bez interpunkcje i paginacije, a sasvim umeren „neoromantični modernizam“ činio se krajnja smelost. Takva:je baš bila mo-~

· ja zbirka. Ipak ne žalim, jer je u njoj

bilo spontanosti i novina, naivnosti i ćistote.

Nisam imao ni dvadeset godina kad je 1922. godine knjižar Svetislav B. Cvijanović primio rukopis ove zbirke i kroz nekoliko nedelja već objavio zbirku. U to vreme zbirke pesama nisu nicale kao pečurke, ali nisu ni rukopisi ovoliko čekali kao danas, a svaka knjižica iole od vrednosti bila je čitana i praćena u časopisima i novinama. Cvijanovićeva knjižara u Knez Mihailovoj ulici, negde blizu današnje „Prosvete“, bila je uređena sasvim bidermajerski: izlog je bio pun portreta naših i stranih umetnika, nota, slika naših slikara, najnovijih izdanja i retkih izdanja i retkih jugoslovenskih i stranih dela znamenitih pisaca. Gotovo svako veče knjižara je vrvila piscima ı umetnicima, a pored nje je proticao „korzo“, večna, nepresšušna reka svega što je u tadašnjem Beogradu od 100.000 stanovnika učestvovalo u javnom životu. To je lepo predstavio Boško Tokin u svom romanu Terazije, unevši naša imena i celu atmosferu. Moji školski drugovi, Brana Ćosić, May ko Ristić, Vukadinović, Bartoš, Mihailo Petrov, Bajšanski, Dedinac, Predzag Milojević — stojali su pred izlogom Cvijanovića, i kao fascinirani gledali u Alfe — prvu knjigu naše generacije.

Za tu zbirku nisam dobio honorar u novcu, nego samo primerke. Ali me je izdavač, u stvari, bogato nagradio na više načina. Izdao je knjižicu na prostoj i na finoj hartiji, dosta ukusno za. ono vreme, i — dao mi je jednu sliku Živorada Nastasijevića koju onda valjda nije mogao da proda, ali je danas jasno da je jedno od remek-dela ovoga velikog umetnika: Ulica Ljube Didića kakva je nekad izgledala. (Uostalom, tada je važio nepisani zakon da je glavno šta će se dati, a ne šta će se primiti.)

Posle ovoga rata obavestio me je Cvijanović da je prodao rukopis ove

moje prve zbirke ·Narodnoj biblioteci za 9.000 dinara. Molio me da se ne ljutim, ali ima malu penziju i bio mu je potreban novac, Od srca sam odobrio, zadivljen što je čuvao i sačuvao rukopise koje je izdavao. Rekao mi jc da se u rukopisu nalazi i jedna neštampana pesma, koju je izostavio da bi na poslednjoj strani u knjižici mogao staviti vinjetu. Kad sam video rukopis bio sam još zadovojjniji, jer je neštampana. pesma bila loša: primoran da odbaci jednu pesmu, on' je izabrao najgoru. |

Moja prva zbirka doživela je dosta pohvala i napada u mnogim prikaouzima, srpskim, hrvatskim i slovenačkim. Naša izdavačka đelainost bila je tada skromnih razmera, pa se!i O početnicima govorilo čak i u prvim časopisima. Još se i danas sećam koliko sam bio radostan što se moja knjiga svidela. Milanu Bogđanoviću, Bošku Novakoviću, Stanislavu Vinaveru, Rastku Petroviću, Tinu Ijeviću, Gustavu Krklecu, Dobriši Cesariću, Desanki Maksimović, Gvidu Tartalji, Marku Vra-

'nješeviću, Marakoviću, Miranu Jarcu,

Zupančiću i mnogim drugim „mojim drugovima i savremenicima. Začudo, čak i Dučiću i Panduroviću, pa i Nazoru, Boško NOVAKOVIĆ

Došla ' je kasno, a pretekla onu koja

je po nameni trebalo da bude prva. Dve

godine sam pripremao izbor svojih ogleda i kritika, Bio sam se već srodio s njegovim naslovom: Preci i savrememici. Kad su mi, u sarajevskoj „Svjetlosti“, gde sam tada radio kao urednik, rekli da naslov zvuči staromodno, da opominje na istoriju, da je statičan, ja sam se preko volje odlučio za drugi: Susreti. Ovaj drugi je izražavao smisao kritičarske i istoričarske orijentacije u delotvornim, podsticajnim, radošću ispunjenim susretima sa umetničkim oblicima pisane reči. Ipak sam u podnaslovu knjige ostavio i reči: preci i savremenici, U toku priprema, međutim, prirodno se nametnula u prvi plan druga. knjiga. To je bila moja doktorska teza Stevan Sremac i Niš, Sa njenim izdanjem išlo je lako i brzo. Ta imala je svega 12 tabaka, pa je njen opseg bio i njen prvi izdavački argumenat; on je uspešno lomio i ukorenjeni otpor prema tezama, kao nerentabilnim izdanjima, To, razume se, nije bio jedini argumenat. Zato je izdavačko preduzeće „Veselin Masleša“, koje je i inače objavljivalo teze već kao izvrstan saradnik Sarajevskog univerziteta, rado prišlo izdavanju moje studije o Sremcu. Knjiga je izišla u veoma malom tiražu, svega u 700 primeraka. "To je bilo 1959. godine, tri i po decenije posle mojih prvih objavljenih kritika. Iste godine, samo nekoliko meseci docnije, izišla je i knjiga ogleda,

A AV Va a VV Va Va VV e Va a VV A sal ji osve malaksao, prepušten suncu i lenj... Ivane, pamOVO bla se okupala i legla jena leđa preko onih ploča. Kako sam im zavideo. Bilo je kao neverovatno: Rada Simović gola leži na leđima a ja tako blizu i opet daleko, tuđ i nepoznat. Bilo je to kao san ili legenda, nešto famtastično i nedostižno. Nikad se to više nije moglo ponovili. I neće se ponoviti, koliko god života da imam u sebi, Sanjao sam, jer dok sam je gledao golu i divnu i kao priviđenje, protrljah OE „BO Ha zaboravio gde se nalazim. Nešto je puklo, pao sam. o: gi dar glavom o zemlju osvestio me ili baš „do kraja pomutio. 1 ada si skočio lako i žustro, bio si besan i uvređen, bio si Dpreva” ren.., Onda sam se frgao, gotovo izbezumljeno. CA e dohvatio dušeka. Jelena se smejala i kada mi e videla Zi uozbiljila se i pitala, šta ti je, Je Si li Se up SN je OR Jesam, dabome, rekoh. Plivaj do mene, rekla je. TORO 5. sam, dođi ti, primakni se. Došla je i JB, Šan? se O jaeč O O OR OE eo ovde bi, O DOS 17 ZIRAB zvao

istim... Udario si me b ı 1 50 i ) Rokada Onda sam te ja odgurnuo, fi si pao. Nisi KROV si potrčao, da joj kažeš. Bila je gola i ti si o A O pV blizu nje, dok se oblačila. Meni se VETJ s eri :bio Ba02, Be povredio, ali bežao sam. Stideo sam Se, SO LO NA. OVE sam bežao Pobegao: sam i sakrio se u po oku, Od cao a a me nije videla. Ti si je uveravao da Stan ja S“ DOOR RA nije verovala. Mali si bio, pa nisi mogao da - Sa i POlUBSge TEO JAMU OR tnlađići Zale masnom, Haljina joj je bila i | “ežnjivo sam | TASU j MO i OedRopianB tot kolena i opet sam JOJ VIGOpI BORO a O joe: belinu, svet koji mi je bio Hale Ž OT Vala et oWO LEO CO. JSL EO ea: previše i nezasito i čudesno, Ona do ljubavi, 7 OI a sti živi plamen, koji se neće je bila i ostala Ž

vrući i Čil OL OVAU KO liuugasiti. Ostavila me je između prokletstva 1 UŽaSd, između |} bavi i ludila.

lanin: čuše se

Odozgo, 5a planina, začu prekobrda, niz koje je silazila Pt koju su opet gonili vojnici, ao Peru, cali u sve i SVOE a ina O j MR. Go 8 LOVOO OU, j kada sam opet čuo starca. Bili smo več Pro Or nešto šaputao, gluvo i kao za

A ; Sada je n i & ori Mislio sam, da je spavao. vVatio šta hoće i šta to govori. Sebe, sakrivenmo. O a OOEOLIE adidnaa Onda sam shvatio, starac

Ali sam se naprega0, - su: M i :; zanošu? je pevao otegnuto i muklo + Cjuga Srbije,

pucnji i neka vika. "Tamo, vojska, u rasulu i pometnji, dok su jurili i vikali i· pu ı kako ćemo ih udesiti,

li su je guslari u SO O ana ORO je veličala col „Btošlb i "slavila prozimskim VečeriTna; oo 2 iapu Srbije, rušenje, ODAO ae OVCE og St ae aslćdeho gubljenje viteštva i 10 SOON s ODA e opevala mri junaka O POS da bude svoj i poštem. o e a da bude ponosit i junačan, ia OVOJ RO Oda Di vvrep na olarPond ČoNE cde da čini sve i svašta da bližnjeg, da ubija e zavisti, 12 iasbde, dai TO dova, CBrbi se domogao kore hleba, T o

Dolazi vreme Ljudi se služe stvo nižega reda. To su eli i da bi

erna vremcna. i od bili bolji od drugo #3 OM Oci dai tataklaj i opasnoj, sve /

u: kojoj se sve mož ; resnik i prijatelj. Pesma govori o noc la uzdamica i jatak, Veš io nemoguće: Zato a e O O yNNa GDŽIVBO svoju mladost i. SrBŽIO / e: el . eš S Mrkla noći Svoami u PONOĆI. NOVINE

KNJIŽBVNE

Pid U |

ese

POETSKE REČI

Pesnici su u stalnom fraganju za rečima člje su podtekstne asocijacije široke i bogate. Qni se trude da reč oslobode balasta i službe realnim pojmovima, da je postave tako kakc bi sama sebi bila cilj i značenje. Irealnost rcči pretvara se tada u realnost ideala,

Simbolisti su pronašli velike mogućnosti u kontekstima. Oni su otvorili vrata i prozore ı naučili nas kako da kroz pticu ugledamo nebo, a potom kako da u nebu uhvatimo pticu i ond& kad je tamo nema. "Ta divna simbolična ptica počela je da peva lepše i prisutnije od svake stvarne, Nadrealisti su u svojoj mladalačkoj pobuni protiv građanske umetnosti, oslobađajući se od svih poznatih nasleđenih kanona, tražili pemoguće i dečački naivno pravili pesme slažući reči iz šešira. Oni su tražili smisao u automatskim besmislicama i, mada ga sami nisu pronašli, stvorili su velike šanse talentovanim pesnicima koji su kasnije došli,

Reč u pesmi dobija svojstvo čula: kroz nju mogu da sc osete mirisi, da se otkriju boje, da se čuju zvuci i muzika. Ta moć reči da zameni čulo, pretvorivši se u njega, ta velika ičudna moć percepcije, značila je oduvek najveću mogućnost poezije. A. tek jedna prosta reč uzeta iz govora i oslobođena svoje uzročnosti, dobija krila i ume da leti kao ptica, da raste kao živo biće i da miriše kao cvet u polju.

Maii pesnici se plaše reči. Oni svoje pesme građe rečima čije su poetske funkcije već hi·ljadu puta dokazane. Kvantitet tih pesama je toliki da i danas jedan dovoljno neupućen čitalac poezije misli da pesnici samo pišu o D}ti~

rkla moći srpska, uzdanmice. cama, zvozdama i cveću. Nasleđeni romantični

LS CO: HZ e —

Z ~ ~ IČ

| I |

ukus samo šteti savremenoj poeziji, zavarava– jući čitaoca i predstavljajući barikadu između savremene pesme i života. On u ovom slučaju znači konzervatizam i imobilnost duha.

Nasuprot tome, uporni pregaoci i veliki radnici u modernoj poeziji hazardno prilaze Čitaocima pretpostavljajući trenutnom ukusu prave vrednosti. Oni obogaćuju pesnički jezik otkrivajući u svakoj reči magiju lepote, čineći svaku reč poetskom. Oni osiobađaju reči banalr:og smisla i uvode ih iu poeziju potpuno sveže i nove, prvi put slušane, Oni ne prave kompromise i idu težim putem.

Sloboda za veči u pesmi nije apsolutna. Reči dozvoljavaju da uđu u pesmu samo kad su pravilno upotrebljene, Reč u pesmi mora da diše, da gleda i da govori. Ona je osetljiva i zato kađ je oslobađa od ljuštue običnog govora pesnik mora da bude vrlo oprezan. Pri najmanjoj nepažnji reč še pretvara u tekstualnu besmislicu. Smisao oslobođene poetske reči nosi u sebi sve nijanse lucidnosti, a sama reč koristi se kao transverzala tih lucidnih misaonih komponenti.

Narcisoidna, osetljiva poetska reč tek tako oslobođena postaje borac i počinje da dela. Ma koliko da u sebi nosi samo svoje značenje, ona uvek ostaje u službi čoveku i vremenu. Ta činjenica. navodi nas na analogiju reči u modđernoj pesmi sa bojom u apstraktnom slikarstvu. Apstraktni slikari su sa svojih platna otklonili pojmovne predmete i ostavili su samo boju da deluje i da sama po sebi nešto znači i određuje. Međutim, posle nekoliko decenija, od prvog na> goveštaja do konačnog prođora apstraktnog slikarstva i do njegovog sadašnjeg prioriteta nadđ drugim školama, uvidelo se da apstraktno slikaystvo, ma koliko bilo neodređeno i slobodno, nije dobilo epitete larpurlartizma i nije se odvojilo od vremena i društva u kome se stvara. Ono nam, naprotiv, ukazuje na izvesne duhovne krize, i potrebe da se nešto menja. Traženje lepo raspoređenih poefskih reči u modđoernoj pesmi, oslobođenoj od pojmova i iskustva, ne pokazuje li možda da se Aristotelovi principi poetike sve~ više menjaju» da klasično shvatanje umetnosti zastareva i iz dana u dan se sužava samo u okvire školske lektire.

Petar PAJIĆ

po povraiku iz Poliske

Zbog toga što je već prvi Poljak koga smo sreli u' Varšavi imao neku čudnu lugu u očima, ili zbog toga što je sve moje bilo tako daleko, daleko, tek moja vesela muza u Poljskoj izgleda da je sasvim zatajila, Ostala, možda, u ne-

“ kakvom vagonu i kad da je ponovo na đem? Ipak smo se i smejali. Tamo, kod stazog Gustava Morćineka, autora poznatog istorijskog romana Ohndrašek, prevedenog i kod nas, koji je i u sedamdesetoj godini zadržao osmeh mladića. O Jugoslaviji je pričao kao da Je ona tu, za vratima, prva soba levo, Mi smo sedeli u trpezariji, u njegovoj Šleziji. Kaže da nikad neće zaboraviti dobrotu i prirodnost naših ljudi. Starac se prilično obradovao poseti; on ne podnosi Varšavu, sve njegovo je ta Slezija, taj Sljonsk, tako da mu Ondrašek, mrtav, nema šta prebacivati. I, cto, koliko god da je on izabrao tih i prijatan kutak Sljonska (ime gradića sam, na zalost, zaboravio), Tadeuš Ruževič se, kao zainat, opredelio za dimnjake. Tu, u Gljivicama, gde nijedna bela košulja, kažu, ne može ostati bela duže od pola dana, tu, u tim sumračnim i čađavim Gljivicama rađa se, dakle, najčistija lirika nove Poljske.

Domaćin je tako sličan nekom malom činovničiću u uredu za nekretnine da ti prosto ne ide u glavu da će se jednog dana o njemu pisati disertacije kao o Adamu Mickjeviču. Kako su divna poljska deca! Ružević,ih ima dvoje. Eto njegovog Saveza pisaca! jo njegove Maršalkovske! I zašto da ide tamo? Tu ima sve. Ženu, Decu. Knjige. Prijate= lje. I šunku s jajima. Inače, u Poljskoj sam sreo toliko pisaca da više ne znam ni ko je ko. Ipak, da se setim onih najbližih. Marijana Pjehala i Juraja Maro ka Rimkjeviča — koji nam darovaše onih nekoliko tako prijatnih sati u Lodžu. Pa Tadeuša Kubiaka. U njegovom stanu, negde iza starog Rinka, sva svetska „zbogom“ pretvaramo·: u „doviđenja“, Tako i mi imamo nade da se još jednom vidimo pre nego što nas, zaslužne ili ne, polože u nekoj Alcji zaslužnih. Pa Stanislava Ježi Leca, U Klubu pisaca, u Varšavi, on mi sc predstavlja kao austrijski baron, Ja njemu kao bosanski feudalac. U stvari, obojica smo proleteri. Njegove „neočešljane misli“ prevodoe verovatno ı svakom delu sveta, ali po novinama, i niko ne pominju: nikakav honorar. Tako i nchotice dolazimo do Jesenjina, do onog njegovog da na „pesnike pare ne lete“. Ali leti nešto drugo. Prijateljski osmeh druga. Ne, ja nisam nikakav propovednik bratstva među pesnicima i tako mi je jasno da će mi najteže uvrede u životu naneti baš oni, ili barem oni, koji su to nekad bili. Tako nam se zalomilo: da se ptrepiremo, da lupamo šakom o slo onog istog časa kad bismo tako zaljublieno mogli da posmatramo karanfile. 'Pako nam se zalomilo pa, ipak, ocu poljskog nadrealizma, Julijanu Pšibošu, želim sve najbolje u ime jugoslovenskih antinadrealista. Vidite, tako isto bih mogao da razgovaram i s Oskarom Davičom, a

' što ne razgovaram — ko je za to kriv?

Balkan-ekspres, onaj isti Balkan-ekspres koji naš je odvukao iz Beča, Ali mi smo još u Varšavi i na večeri kod Rišarda Matuševskog upoznajem i jednog Slovaka, pesnika Pavela Bunčaka.., Ovde, međutim, hteo bih da se setim još jednog dragog stiranca u Varšavi: Manireda Jenihena iz Berlina, meni pg znatog po prevodu Huminogs Grozdaninog kikota. Manfred, koji predaje slavi stiku na univerzitetu u Berlinu, zna vrlo dobro našu savremenu književnost, ali bih hteo da mi priča o nemačkoj, ı on govori o Stefanu Hezmlinu, o Pcteru Huhelu, o Johanesu Beberu. Tako, zahvaljujući stihovima, sasvim zaboravljamo na ručak, Te noći on je odlazio za Berlin i sad mi je odjednom krivo što ga ne ispratih. Ipak je to prijatno kad te na stanici ispraćaju tvoji prijatelji. Nama su poslednja „doviđenja“ u Varšavi rekli osvedočeni prijatelji Rišard Matuševski, Zigmund Stoberski i Juraj Marek Vasilevski, Ispred Saveza poljskih pisaca bio je vrlo srdačni generalni sekretar Jan Marija Gisges. Po sle, kad smo prešli jutarnju Cešku i podnevnu Austriju, dočekasmo i našeg carinika. Nije mu izgleda nikako išto u glavu da u koferu imamo samo knji' ge. Vrteo je glavom i verovatno mislio: kakvi su mi ovo putnici? Malo dalje, iza prozora, bila je već — domovina. Sad mi je sasvim jasno zašto je onako tužan onaj „Miloša Crnjanskog lamenf, nad Beogradom“, Crnjanski? Ko me je to pitao za njega u Poljskoj? Pa, jasno, Krakovljanin Jan Zih. On je toliko zainteresovan za našu poeziju a kod nas, iako sam pesnik, eto ipak nikad nije bio. Mislim da bi ga bezuslovno trebalo pozvati. Ne zato što će prevesti Crnjanskog i još ponekog, već stoga šio Če ih, ubeđen sam, prevesti odlično. 1 što će se, možda, jedne jesenje noći nači 8 mlađim Harasimovičem, koga, na žalost, nismo sreli, i recitovati mu na poljskom Rada Drainca i Tina Ujevića.. Harasimović će ga slušati zatvorenih očiju i reći mu: Pazi, pa, tako slično ne pišem ]i i ja? I neće se prevariti. Svi istinski pesnici liče pomalo jeđan na drugog. Liče osećanjem života oko sebe. Života kome ne možeš podvaliti. e Izet SARAJLIĆ .

S: