Književne novine

Povodom izvođenja Kon grinove komedije »Takav je svet« u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u čast Blaženke Katalinić

KADA SE Blaženka Katalinić, za trenutak, pre nego što će se poslednji put spustiti zavesa, našla sama na sccni okružena mnogobrojnim korpama i buketima cveća, prizor je istovremeno budio setu i tugu: zar je velika umetnica, na izmaku svoje bogate aktivnosti, zaslužila ovakvu proslavu? U ogorčenju gotovo da zaželimo da niko od onih koje poštujemo i volimo ne obeležava jubileje na način koji sigurno baca senku na sve ono čega bi trebalo da se u ovoj izuzetnoj prilici prisetimo!

Jugoslovensko dramsko pozorište vodi veoma čudnu i zabrinjavajuću repertoarsku politiku: savremeni domaći dramski tekstovi su gotovo iščezli sa programa, a uporedo sa tim pasionirano se sve više traga po baštini drugih naroda i otkrivaju tekstovi u kojima je teško naći literarne ili scenske vrednosti prihvatljive za današnjeg gledaoca. Samo u atmosferi koja je trenutno premalo jugoslovenska moguće je naći dovoljno glasova u prilog izvođenja teksta kakav je Kongrinov »Takav je svet«. Udžbenici nikad nisu bili pravilo za vođenje umetničke politike, a najmanje danas! Tako je malo važno da li ćemo upoznati jednog »tipičnog predstavnika engleske restauracije« kada nismo imali čast i zadovoljstvo da osetimo lepotu tolikih tekstova starije i novije literature naših naroda! Ni po čemu to nije ono nekadašnje Jugoslovensko dramsko pozorište: oduševljenje tekstom je lažno, inspiracije uopšte nema, a igra je anemična i konvencionalna. U toj dosadi sa pretenzijama veoma dugo se priprema pojava Blaženke Katalinić u ulozi Ledi Višfort oko koje se sa naporom zapliće intriga ove komedije. Tako superiornoj umetnici nije teško da zaseni svoju okolinu i da dominira DOZOTnicom — ali ima li smisla da ona u času kada obeležava četrdeset pet godina umetničkog rada iznuđava od publike smeh na trivijalne replike i reči kao što su one »matora lorfa«?

Ovaj sladunjavi i gorki prizor ima, međutim, nečeg od pozorišnog života kroz koji je godinama prolazila Blaženka Katalinić. Nikad nije bila konvencionalna, a sada se od njene umetnosti pravi konvencija! Često su od nje tražili da igra u salonskim komedijama, melodramama, vodviljima poput ovog ili čak boljima; proricali su joj propast, a ona jc opet trljumfovala! Neprekidno je morala da se dokazuje kao umetnica i da ulogama produžuje sebi život na sceni. Retko bi se ko sa manic snagc, temperamenta i vitalnosti održao ovako dugo i doživeo da čuje lepe reči sa kojima je danas svi okružujemo. Sama je sebe glumicom načinila, sama sebe hrabrila i navikla na osmeh koji sve neprijatno skriva.

Katalinićka nije glumica naše pozorišne tradicije: za nju likovi nisu gotovi pojmovi kojima se valja pokoravati već samo reči, postupci i ihizije koje ne egzistiraiu u realnom svetu nezavisno od gplumčeve prirode. A to znači: od glumca do uloge, a ne obrnuto! Umesto tipiziranja »rimat dobija lična kreativnost, tako da umet”"ko delovanje na sceni nije ničim unapred odrsđeno. Glumac mora da unutar svakog dela zadobija svoj scenski identitet. Iz toga proizlazi da je igra isto Što i samoosvajanje, tako da uspeh ne zavisi pre svega od teksta i reditelja već mogućnosti umetnika koji se nalaze na nozornici. Za nju su reči, boje, svetlo, rediteliske intencije i želje publike stopljene u jedan svet koji od aktera neprekidno nešto

Tuga

očekuje i traži! Pravi glumac senzibilitetom mora na sve to da reaguje i odgovara svim svolim stvaralačkim sposobnostima. Zbog toga on treba neprekidno da bude otvoren prema životu jer u protivnom preti mu opasnost da se ogradi šablonima i da sam postane nešto slično. Otuda kod Blaženke Katalinić permanentna neprilagođenost i nepokornost pa njenu igru nikad od prvog do poslednjeg pokreta ne krasi savršenstvo. To je gotovo po pravilu — strasno traganje za pravim izrazom. Pri tome njen temperament i snaga često sec ispoljavaju veoma robusno, na mahove čak i neestetski, da bi u određenim situacijama dostigli gotovo neverovatno savršenstvo. Za nju forma nije u spoljnom obličju nego u unutarnjoj akciji koja se objektivizira kroz doživliaj upečatljiiviji od svake realnosti. To je onaj čudesni fluid koji zna da osvetli samo velike individualnosti: ne igra se tu samo srcem i emocijama, već celim bićem, svim njegovim manama i vrlinama, stihiju obuzdava razum i oplemenjuje je pa se ona čini stvarnom i Životnom. Svaki nastup je rizik i avantura, a da je drugačije zar bi Katalinićka pristala da u Jubilarnom raspoloženju bude suočena sa likom kakav je Ledi Višfort? |

U svom scenskom životu, koji je mahom protekao u traganju za vlastitom umetničkoni egzistencijom i približavanju samoj suštini glumačkog izraza, slavljenica je znala stalno da uspostavlja odnos prema osvojenim vrednostima. Iz uloge u ulogu, ali i od uloge do uloge — tako da se individualnost sticala u neprekidnom snaženju unutarnjih podsticaja i uslovnosti koje proizlaze iz samih reći — pa superiornost nije toliko postignuta u mladosti koliko na vrhuncu karijere. Taj put vodi od Đulijete, i Roksane, preko Hasanaginice, Hedvige, Gige Barićeve, Gonerile, Ranjevske do Mare Nikšine Beneše, Klare Zahanasijan, Gospođe Alving, Evgenije i ledi Breknel. Moguće je da se svih tih uloga ne sećamo sa uzbuđenošću, ali ih svakako respektujemo. Takva je bila i ostala Blaženka Katalinić: glumica oko kojle se ne okupljaju vatreni obožavaoci koliko pažljiva publika, |er ona ima autoriteta na po-

u ecliimlogu:

može se nadcknadti ni frazama, ni prinuadom, ni ideclogijom. Zabranom ·tzV. nemarksističkih smerova i odlukom apsolutnog: monopola nazora sada je izrečena presuda i mayrksističkoj filozofiji. Ona je prestala da buđe filozofija i postala ideologija.« Današnju misao karakteriše postojanje nekoliko važnih filozof-

skih pravaca: pozitivizam, fenomenologija, ee zistencijalizam, marksizam i dr. Posle pa : | 1 OTI-

u Čehoslovačkoj je onemogućena svaka frontacija marksizma sa njima. 1 kako s pravom tvrdi Kosik, čehoslovačka filozofija je DOstala provincijska. Današnji pokušaji oslobadanja od provincijalnosti predstavljaju pre svega pokušaj uspostavljania kontakta i dijaloga sa tim poznatim filozofskim pravcima. »Slično kao što se u srednjem veku filozofiia razvijala unutar feologije i u suprotnosti, Sa njom, i morala da pređe određeni stadijum, pre nego Što je mogla da sec oslobodi teologije i otvoreno |oj se suprotstavi, Za ovih dvadoeset godina tako se razvijala filozofija unutar ideologije, i moralo je da prođe izvcsno VTEme dok se od unutrašnjih konflikata filozofije i ideologije dospelo do tačke u kojoj sc POT ija emancipovala od ideologije i postavila jednoznačno i otvoreno protiv Nnje.«

Sa problemom demokratizma i demokratizacije posle januara povezano JJ 1 DitRRJE naroda i nacionalnosti; Još 1929. godine S, #. Nojman u svom članku »Kriza naroda«, a 1930, Josef Hora u članku »Kultura i politika« su kritikovali pojavu koja je mnogo kasnije nazvana staljinizam, tj. pojavu kada se kritičko mišljenje zamenjuje lažnom svešću, a odgovornost masovnom neodgovomošću. Po Kosiku »staljinizam je danas proizvod i proizvođač određenc istonijske forme masovnog društva, tj. takvog društva, u kome umesto odgovornih i kritickih mislilaca i funkcionera istupa anonjninost neodgovorne mase, a umeslo jntersubjektivnih odnosa među ljudima, zasnovanih na mogućnosii dijaloga, sporazumevanja, susreta, igre, itd., dolazi univerzalna manirulacija i dispozicija sa ljudima i stvarima. U tom smislu staljinizam mu SC, javlja kao sistem lakirovke, koji obuhvata i pojedinca i narod«. Pomenuli smo članke Nojmana i Hore zato Što je njihova odbrana nacionalne specifičnosti veoma aktuelna i danas, posebno posle avgustovskih događaja. U Čeho-

KNJIŽEVNE NOVINE

slovačkoj za vreme Masarika nacionalna specifičnost Je predstavljala potpunu „suprotnost staljinističkoj ideologiji, koja je u stvarnosti bila puka redukcija složene nacionalne problcmatike na nekoliko šablona.

Veoma je zanimljiv odgovor Kosika na pi tanje šta misli o radikalnoj socijalistićkoj levici nesocijalističkog sveta, posebno o njenoj omladini. »Najvažnije od svega smatram odgovornost intelektualca. Svaki čovek ic odgovoran, a posebno intelektualac. Posebno, jer je glavna oblast njegovc delatnosti mišliemjc, odnos mišljenja prema stvarnosti... Intelektualac mora biti dosledan u svom mišljeniu... Neodgovormost intelektualca počinje tada „kada počinje da ne misli do kraja svoje misli, A tc dovodi do nepoželjnih posledica...« Prema tome, revolucionar je bez obzira na po: redak u kome živi samo onaj koji je svestan opasnosti, koju donosi polovično ili deformisano mišljenje.

Poslednje pitanje odnosilo se ma mistifikaciju pojma intelektualac i radmik, bajku o povezanosti ruku i mozga, jedinstvu “feorije i prakse. O toj mistifikaciji se poslednjih mescci veoma mnogo pisalo; posebno su vredmi pažnje članci Havela i Vaculika u »Literarnim listima«, Prema Kosiku, taj savez bi trebalo ovako da izgleda: »Revolucionami savez radnika-i inteligencije trebalo bi da polazi od tgga da se zasniva na uzajamnom i obostranom prožimanju i dijalogu.« Zato je i na Istoku i na Zapadu menormalno što je inteligemcija slavljena u položaj da mora da uverava ostale u svoju pozvanost, svoju »revolucionarnu mu drost i mudru revolucionamost«. Revolucionarna mudrost i mudra revolucionarnost bi irebale da budu jedina garamitija, jedino sredslvo u borbi protiv demagogije, ambicija pojedinaca, masovne neodgovornosti. Te dve devize upravo su bile zajednički ideal tokom zimskih i proletnjih meseci na banmkadama Pariza, Madrida, Meksika, u demonstraciijama studenata u Stokholmu, Pragu i Bratislavi. Da li će se one u potpunosti realizovati i kada odgovoniće vreme.

Biserka Rajčić

POZOMRIŠT

zornici kome se neki pokoravaju a neki opiru. U svakom slučaju ona je ličnost, izuzetna po mnogo čemu i kontraverzna, jedna iz generacije naših najpoznatijih dramskih umetnika čijom se igrom i oformio naš savremeni pozoTišni izraZ. NE

Blaženka Katalinić. nikada nije bila sentimentalna na pozornici i zašto je sada okruživati licemerjem i nekritičnošću? A to je upravo ono ponižavajuće šlo smo osetili u izvođenju Kongrinovog dela »Takav je ovaj svete, Likovi su površno koncipirani, sredovečni muškarci prerušeni su u clegantne i napuderisane mladiće, a žene preobražene u ustreptale devojke koje umesto dopadanja izazivaju sažaljenje. Da bi se svemi tome dao nekakav lažni stil primenjen je sistem oponašanja otmenog. sve- || ta, usporenhog govorenja ji jzveštačenih pokreta uz frontalno obraćanje publici sa proscenijuma. Katalinićka je ispoljila veštinu koja je drugima nedostajala, snajlazila se veoma uspešno i u izvesnim situacijama bila jc zaista veoma efektna,

Ako još verujemo u predanje da se glumac pamti po poslednjoj ulozi — zaželimo da Katalinićki ne bude poslednja i da ćemo je uskoro videti u rolama koje još nije zaigrala i koje sigurno s pravom priželjkuje, Uz reči Ljubinkc Bobić da je svaka nova uloga slavlje zbog kojeg vredi živeti i žrtvovati se.

Petar Volk

Milienko ŽUBORSKI

Nokturno

Hh Dunave sedi nizbrdico pusta ja sam život posvetio smrti | kome se pesma zaglavi u usta u ponor se kune prevrnuti

Skrenuli smo sa večnoga druma vodom i ribe plivale su peške slavuj peva pomerenog uma s mudracima vimuju se greške

Noć zvezdana svetlucaju vaške mojoj drapoj Dunav noge glođe gripu dobih od te cure vraške ja oboleh a njoj nazeb prođe

Lepa Luno gole nesanice ubila te pesma dvosmislena da joj volim bele cevanice školuie me večnost od malena

Mazimo se mladi sa večnošću nepredviđen uzdah mi se oOtc rastavi se cura s nevinošću zanemeše ribe od sramote

Po Dunavu mesečina bljušti mesec peca neki ribar ludi ali noć se na istoku ljušti obuci se draga idu ljudi.

u anonimnosti dok možete

NIKADA mi nije bilo sasvim jasno kako neko uopšte pristane da bude predsednik vlade, Od pre nekoliko večeri, kada sam video televizijsku emisiju »Kako Amerika bira predsednika« još mi je mamje jasno!

Koliko rukovanja, koliko osmeha? Pa sva ona gužva! Isplati li se to uopšte? Pokušao sam da izbrojim koliko se puta budući predsednik mora rukovati. za jedan sat vremena i zavrtelo mi se od cifrc. A da nc govorimo o različitim bacilima koji se prenose putem stiska ruke.

I čemu sve to?

Više nikada neće moći bifeu i da naruči Ššprice?.

Više nikada neće moći da uživa u onom tako neuporedivo slatkom vređanju, kada automobili stoje pred zatvorenim semaforom, pa vozači oštre duh psujući jedan drugom maJjku. Uvek će drum pred njim biti prazan uvek će gledati leđa policajaca koji čiste sve živo ispred njegovih kola.

Više nikada neće moći da ogovama SVOE predsednika i da izmišlja vicevc o njemu,

Više nikada neće moći normalno da razgovara sa decom — sva deca koju sretne držaće u rukama bukete u celofanu i biće smrtno preplašena i zbunjena susrctom sa velikim čovekom; i što je najgore: recitovaće glupe pesmice. Više nikada neće moći da čeka kod berbera na red za šišanje i da se žali na porez. Znate li šta to sve znači?

Više nikada neće moći dai se ušunja u svoju spavaću sobu na prstima u pola tri po noći, kada negde zaglavi sa društvom,

Više nikada neće smeti da popravi osiguraće u kući kada pregore, neće smeti, takođe, nı da istrese ćilim u dvorištu, ni da ode po hleb i cigarete, a vrati se kroz dva dana jcr jc naišao na nekog zanimljivog, ni da pozajmljujc novac dvadeset i sedmog u mesecu, ni da kupi kartu za bioskop od tapkaroša, ni da jedc scmenke, da prevrće stare knjige u antikvarnici, više nikada: neće moći da stoji dva sata u muzeju pred nekom slikom a da ne sluša dosadmo zujanje nekog upravnika koji iznosi planove za reorganizaciju i cifre potrebne za nove zbirke, više nikada neće moći da se krišom ljubi u parku na klupi, ni da se vozi drugom klasom voza, a usput ma kartonskom koferu igra tablaneta, više nikada neće imati prilikc :la se zaljubi u trolcjbusu u neku nepoznatu ženu i da pati kada siđe na idućoj stanici, nikada mu više neće verovati da je pogodio zeca u lovu — jer će svi misliti da jc zec bio. nagovoren, više nikada neće moći da sc izncnadi kada ujutru pročita nešto o politici u 50vinama, jer će on praviti politiku — više nikada Više nikada meće biti sam, Uvek će uz njega biti čitav njegov narod. Moraće se družiti sa njim, čak i onda kada strašno poželi da mu niko nedeljom poslepodne ne dođc u goste, Karl zrelo razmislim — toliko sam srećam Što sam majbeznačainiji podonik da me mogu da vam opišem! Odoh da sedim pred kafanom »Sunce« i uživam u sopstvenoj anonimnosti,

da sedi u nekom

Ljubav

DOSPEO SAM u fagu kada mi svaki liubavni film izaziva napade smeha. Ćak i »Pravila igre« Žana Renoara. Više mi uopšte nije jasno kako neko može biti nesrećom zbog liubavi, kada ima toliko drugih razloga za patnju — na primer, kada vas vole, pa ne znate kako da sc sklonite. Gospode, kako smešno izgledmju tc liubavne pemnipetije kojima smo sc divili u Kinoteci! Pa zar ie moguće da se tako brzo promeni ukus ı da tako moderan film kao Što su »Pravila igre« kola se 1968. godine pojavi ma televiziji deluje kao demodiran duh, koji lunja kroz polusrušeni zamak našeg sentimentalnog vaspitanja. Filmovi, izgleda, starc brže nego žene. I razvodi brakova sa njima su češći,

Mislim da su »Pravila igre« snimljena 1939. godine. Nisam stigao da to proverim u nekoj istoriji filma, tako da će mnc lako ispraviti svaki Vladimir Petrmć. U svakom slučaju, kada sam ponovo ugledao onc ženc, koje su sc uvcliko provodile u vreme dok sam ja patio zatvoren u rcšetkama svog dečijep kreveta, bez advokata, bez izgleda na bilo kakav provod, nisam: mnogo zavideo muskarcima iz 1939. Imase su otkrivenu dušu, a noge pokrivene do članaka. Obrnut odnos mi se mnogo više dopada.

Neka kaže ko šta hoće, ali naše savremenicce su mnogo lepše. I što je najvažnije ne komplikuju odnose nepotrebnom painjom.

Ako su zaljubljene u nekoga, a on im nc uzvrati ljubav, istoga časa ga smrtno zamrze, i kvit! Poezija se danas mnogo manje čita od rubrika o seksualnim problemima. Svet se najzad opametio. Ua, patnja! Ua, ljubavni jadi!

Kosmos

U ROKU od samo petnaestak dana videli smo dva filma iz kosmosa. Najpre se onai mračni Šira žalio što mu u kosmički brod nisu ugradili trcću slavinu za viski kao što su obećali, a zatim ie Beregovoi pozdravio kongres kom:somola. Jedpn svemirski brod bio je kapitalistički — drugi socijalistički. Oba flma bila su prilično mutna, jer su kosmonauti leteli visoko. Napregao sam pažnju da otkrijem suštinske razlike, ali verovatno nisam dovolino mpolitički obrazovan — nisam primetio ništa,

Momo Kapor | 7

[4]