Književne novine

PREVEDENI ESEJ

UI hr

SAVREMENA POEZIJA je samo lirika. Teoretičari poezije i stvaraoci savremenih poctika potvrđivall su to autoritativno i mnogo puta. Uostalom, sama poezija je majuverljiviji dokaz. Uopšteno vlada lirika. Da li to poriče uporedni razvoj poeme, koji pratimo? U svetu i kod nas pesnici sve češće, da bi podjarmili bujicu Vcrbalnih asocijacija ili halucinacijskih vizija, posežu za opširnim okvirima, koje sc bar s obzirom na obim vezuju s oblikom poeme. Kod nas Važik, Ruževič, od najmlađih Bordovič, u Francuskoj Sen-Džon Pers, a od mladih Pjer Oster, zanimljiv pesnik, vršnjak pokolenja naše »Savremenosti«, u Rusiji Aleksandar Tvardovski, u engleskom jeziku Eliot, u španskom Neruda stvaraju dela, dela opširna, iz kojih opis svcta nije potpuno eliminisan. Da li su to epskc poeme? Opis sveta (na primer u Važikovom »Vagonu«) postoji, ali — i to je bitno — nc postoji sam za sebe, služi kao podloga za maksimalnu subjektivizaciju, viđenja, za podvlačenje prvcnstva lirskoga »ja«. Savremene poeme me samo što nisu opisne, nego izražavaju nemogućnost ostvarenja opisa. Savremena poema je, dakle, ne odustajanje od forme, recimo, anahronične, nego stalan pokušaj kompromitovanja te forme. Iziedena subjektivizmom poema je danas arhilirika, htelo bi se reći, više lirika od lirikc. Već su kubističke poeme (Sandrar) izgrađenc od ostataka stvarnosti, što ukazuje na primaočevu ogledalsku svest kao ma izvor i povod opisa. Savremeni Sandrarovi naslednici su tehniku labavih veza zamenili tehnikom raskidanosti. Čak i oni pokušaji objektivnog opisa (dela Ponža, Bjaloševskog, neka dela Herberta), koji rehabilituju predmet, u suštini mitologiziraju svet opisivanih stvari, dajući tim stvarima genealogiju reči.

Dakle, lirika. Zazvučaće paradoksalno, ali lirika, koja je danas vladajući oblik poezije, doživela je takav suštinski preobražaj, da ju le teško smatrati ljirikom u tradicionalnom smislu, nije ono što je bila. Mislim na ona dela koja najsmelije iskazuju ošećamja i snove savrem“cnog: čoveka. Malo ćemo kazati o današnjoj lirici ako jie tradicionalno suprotstavljamo cpu. Prvo zato što je to suprotstavljanje izgubilo smisao, jer ep ne postoji. Drugo zato što lirski subjektivizam ima različit oblik od. onog subjektivizma koji je vladao u nekadašnjoj lirici.

Lirika ie od razdoblja simbolizma prešla dug put. Ne opisivati osećajno stanje, nego ga iskazivati. To je već predistorija. Lirsko »ja« u nadrealističkom izdanju je kompleks (znači, to »ja« je zbirno, dramatizovano), a pesnička sredstva služe za psihoanalitičku terapiju, koja će tek da izdvoji »lirskog junaka«. Već u nadrealizmu je lirsko delo teren na kome se ODO što se može izraziti sukobljava s, onim Što se ne može izraziti, smisao sa besmislom. Nadvealističko »ja«, je već dualističko, vazdvojeno na svoju svesnost i nesvesnost. Lirika postajč scena akcije. U liriku koja prcdnjači ispred epa probija sc drama.

Kada danas pokušavam da definišem liriku ne pomažu mi mnogo simbolistički kriterijumi. Čitava poezija je odustala od opisa, čitava poezija je oblast subjektivizma, i u tom smislu se može govoriti o supremaciji lirike, o 1Omi da ie poezija danas samo lirika. Ali mada su jedne granice uklonjenc, nagomilale su se druge. Jer postoji razlika između savremene poeme i savremenog lirskog dela. Kakva? Čime se valikuje Sen-Džon Persova »Anabaza« od Mišoovih dela? Čime se razlikuje Važikov »Vagone od Pšiboševe lirike? Da li samo razmerima? Šta, dakle, predstavlja suštinu savremene lirike?

Čimi mi se da je specifika savremene lirike njena dramatičnost, nagomilavanje konilikata, Savremena poema time što nije ep, time što Je odustala od objektivnog opisa na račun subjektivizma osećanja, izražava haos ili nemogucno5. njegovog obuhvatanja od stramc pesnikovog »ja«. Pesnikovo »ja« je ogledalo, svedok, oOdmet toka asocijacija i halucinacija. U lirskoni delu postoji nešto drugo. Tu nije dovoljno sub jektivno osećanje sveta (u nekadašnjoj lirici ic bilo dovoljno) ili sebe da bi se organizovalo delo. Današnje lirsko delo mora da začuduje ne osećanjem, nego energijom, intervenisanjem u svet, mora da bude aktivno. Izvor lirike postao je sukob, dramatični sudar. Nec samo to. Delo savremene lirike je teren mun]evitih spojeva. Od mjihove kondenzacije, dakle od stepena oslobađanja energije zavisi lirsko uzbuđenje. Kad govorim o konfliktnosti, iman na umu ne konfliktnost generalnu, koja proizlazi iz pesnikovog stava prema svetu. Mislim na kon fliktnost samoga gradiva: slike, reči. Maksimalno dinamizovane one stvaraiu unutrašnje SpoO]ćve, dramatizujući svaki doživljaj. Predmct lirskog dela ne mora da bude konfliktno saznanje, u lirici će svako saznanje biti konflikt.

Pre nekoliko godina pišući (u »Paklovima i Orfejima«) o intervencijskoj mašti Mišoa, dotakao sam tu specifičnost savremene lirike, Polpuniji i izrazitiji teren za opservaciju JČ lirika Julijana Pšiboša. Na toj poeziji mogu se proslediti etape i dometi lirskog dramatizma, 1ZVO»i njegovog poglcda na svet ı nJEBOVC formalnc konzekvencije. Pišući o Mišou ukazao sam n metafizički izvor njegovog dramatizma. Intcrvencionistička borba sa svetom koju vodi Mišoova poezija odigrava se na Tuvou uopštavanja, i zato se formalne konzekvencijc odnose na apstraktne pojmove. Pšiboševa poezija Jc izrašia iz konfliktnosti konkretne, civilizacijske, društvene, političke, njena intervencija Je „revolucionarna i zato se formalne konzekvencije odraŽavaju ne u pojmovima, nego u slikama, tom oruđu intervencije reči.

Prve Pšiboševe pesničke zbirkc »Zavinjić, »Oberučke«, »Iznad« rodiie su se iz egzaltacije civilizacijom. Grad, masa, mašina razrušile su tom seljačkom sinu idilični vidokrug. Nova O5Cćajnost rodiće se iz dramc borbe novog sa starim. Sve na šta pesnik povleda prczasićeno JE voljom za preobražajem. Aktivan je ček i pejzaž. Polja, nebo su ogronan potkop u kome 5Cvaju zapaljeni fitilji, potkop koji potresaju cks-

8

plozije. Poetska slika je izgrađcna od spojeva. U »Ravnanju srca« dramatizam se proširuje, dostiže najširi obim do kojeg je stigla poljska pozija onog vremena. Konflikti društveni, pol tički, konflikti pogleda na svet — ogromni, tako ogromni da postaju drama postojanja — prezasićuju svaku Pšiboševu pesmu. Seljački štrajkovi, pretnja nastupajućeg fašizma, nisu samo tcma tih pesama, oni dinamizuju gradivo poezije, dajući pesniku metod konstrukcije slike i energiju reči. Mnogi senzibilni pesnici razdoblja između dva rata reagovali su delima na činjenice društvene i političke borbe, ali ni jedan od tih pesnika (sem Čuhnovskog) nije svoju poeziju preobrazio senzibilnošću prema svetu. To su bila dela o dramatizmu vremena, to su bili opiši drame koja se odigrava. U tim delima poezija nije bila scena radnje. Kod Pšiboša drama Vrćmena optcrećuje građu i tehniku njegove poežije. Tačka gledanja je tačka sukoba. To je lirukzi dramatična na svakom svom sloju: preživljavanog problema, slike, reči. Pesma »Luk« reprczentativno delo Pšiboševe lirike iz tog razdoblja, velika je metafora drame. Dramatično je prostranstvo: između otadžbine i Pariza ne razležu se kilometni prostranstva, nego kilometri fronta, vodi se borba, kao da je prostranstvo ogromno srce koje slepo kuca. Dramatični su predmeti, poljuljana je statičnost zgrada, sve na čemu se zaustavi pesnikovo oko svedočanstvo je rascepa, konflikta. Svaka slika je drama, A Teči? »Ravnanje srca« započinje tu do danas nastavljanu movost lirike, u kojoj reč nije ime stvari, nego zračni tovar energije. Pesme iz zbirki »Iznad«, »U dubinu šuma« već su NnagOVeštavale taj metod, ali »Ravnanje srca« ga je ražvilo. U ciklusu »Pero od vatre« konfliktnost samu formu razara iznutra, reči se sudaraju Dprovokujući se uzajamno na munjevita, istovremena značenja. I ta dramatičnost spojeva reči u daljem razvoju Pšiboševe lirike će se zaoštravati na račun ostalih pesničkih sredstava. U lirici autora »Oruđa od svetla«, »Pokušaja celine, »Više za manifest« nc dominira slika i njena doslednost, vizuelnost, nego kondenzacija napctosti međureči i, u konzekvenciji, vizijnost.

Pšiboš ie sam u »Liniji i žagoru« i »Poctskom smislu« teoretski razradio svoj metod. Ne reč, već međureč je teren eksploatacije njegove lirike. Reč je sama po sebi statična. Pokrenuti je, svesti u stanje vibracije, dinamizovati je može samo druga reč. Sudar oslobađa energiju. Između reči izbija iskra koja obasiava stara i nova značenja. Kondenzacija tih sudara reči daje Pšiboševoj lirici diilamičnost. Energija tog metoda može se sapledati tamo gde ona služi drugoj mašti. Pšiboš malo prevodi, ali nekoliko njegovih pesničkih prevoda mogli bi onomc koii traži kliuč za njegov metod mnogo da kažu. Mislim na nekoliko Pšiboševih prevoda iz Rilkcea i Sipervijela. Oni su filološki verni OTiD1nalu, apsolutno bliski, a ipak koliko su drugačiji. Sipervijelovo »Telo« u Pšiboševom prevodu prezasićeno je dramatičnošću događanja. Pritisak, temperatura, smrinost bića, ugroženost sna, Svc ono što je za Sipervijela drama prolaznosti, u Pšiboševom prevodu postaje drama života. Kako se to dešava? Jer značenja reči nisu Ppromemicna. Učimila je to energija, kondenzacija me đusobnih sudara reči. Dramatičnost Pšiboševe lirike ima svoju genealogiju u pogledu na sveti.

|

| __ _Zbignjev. BJENJKOVSKI

Tzraziti društveni i politički konflikti formirali su konfliktnost njegove lirike. Pšiboševa tebnika u njima ima svoj izvor. Ali ta lirika se dalie razvija automatski. U novom Pšibošu društvena drama se utišala. Pesnik vidi u socijalizmu ona, sklad za kojim je svojom poezijom, »Ravnanjem srca«, težio. Ali drama njegove poczije se ilč stišala. Prebacio se u dubinu, sazreo do SODpSLVUne filozofije, oslonio se i na svoju mitologiju. »Pokušaj celine« i »Više za tnetifeste nisu mianje konflikti ni od »Ravnanja srca«. Ipak je IO drugi konflikt. Energija koja seva iz sudara reči izražava unutrašnji rascep, nemogućnost da sc sve spoji u jedno, nemogućnost pomirenja sebc sa sobom, nekadašnjeg s postojećim, onoga koji izražava s onim koji je nekada izražavao. Lisko »ja« je dramatizovano iznutra. Jer lirsko »ja« je višekratno, u njegov sastav ulaze sklubpčana stanja svesti i razdoblja života, koja sc međusobno dopunjavaju, ali se i poriču. U tu razdvojenost, raspetost lirskoga »ja« prodirć, produbljujući i proširujući pukotine, težnja Za

izražavamjem celine. Ta lirika je stalmo ponavljani pokušaj sjedinjavanja sebe i sveta, svega, stalnim predosećanjem smirenja. A »Sveopštost daleka već nadire snažno...« Ali ta lirika jc' prc svega viziija života, a dok život traje, konflikt e neupgasiv. Lirsko »ja« jc kompleks mnogih svesti o sebi, mnogih pokušaja savladavanja zava đenih spoznaja:

Obojica cvo, fi i ja, zarivamo nos u ružu meni samo poklonjenu, što na slolu vene („..) (»Više za manifest«, »Trenutak nepažnje“)

»Ti i ja«, Pšiboš se sa sobom prošlim miri samo na jedan trenutak uzbuđenja...

Svet je u toj linici delo reči. Izgovoren — nastaje. Izgovoriti — znači stvoriti. Pšiboševa liTika ne imenuje stvari koje već postoje. Izgovara ih, znači tek ih poziva ma postojanje. Otuda je trajamje stalna kataklizma. Planina eks-

slodira, tor raste. Stvar je neposredma rea-

Kolja na reč, Između reči i stvari postoji mu-

njevita distanca: htenja. |

Novi Pšiboš, Pšiboš iz »Pokušaja celine« + »Više za manifest« podro je u tu kratkotrajnu distancu munje. Tamo, u toj tački tremutnijoj od tačke viđenja, on smešta scenu drame, izmcđu stvari i pojma, između znaka i kamena odvija se drama njegove lirike. Polemišući s Nor. vidom zaključuje: »Reči se klone svojih stvani.«

Isto kao »ja« njegove lirikc, i svct TIJČBOVC lirike je podlegao rascepu. Ono što je bilo jedno ili gotovo munjevito jedno, postaje antinomija. Težeći sjedinjenju »sveopštosti«, nece to da jzvrši poricanjem antinom1je, teži ka njenom obuhvatanju. Iz izbacivača slika

od predmeta neprekidno odvajam

rečju kao raketa munjevitom

do bespredmetnog bleska

postigao sam — y — posligao sam ma taj način

kolebljivu ravnotežu između

stvari koja

sama — bez njenog nazvanja — DO Scbi

nc postoji ıli postoji nedovoljno

i pojma.

(»Imce ili Odgovarajuće stvari reče, »Više za manifcest«) Je li mogućno da Pšiboš svoju poeziju utiskuje između stvari nepostojeće (jer je neizgovorena) i njenog pojma, dakle da ic utiskuje na terene — za njega do sada devičanske — onoga što se ne da izraziti? | |

Pšiboševa lirika je uvek izražavala ono što je bilo mogućno izraziti. Njegova. oblast nije memogućnost. Ta lirika nikad nije tražila koJebljivu ravnotežu. Naprotiv. Najveću »smcelost« ja me pronalazim u tome »postigao šdln«. Njegov program najpotpunije izražava »Kamen i znak«,. Za današnjeg Pšiboša »Kamen 1 znak« je ono što je »Luk« bio za Pšiboša između dva rata. Isto kao u »Luku« i ovde je dramatičnost višespraina. Kamen kraj puta, nadgrobni kamen svih ka-

menova koji su ikad bili simbol prolaznosti materije, i istovremeno materija simbola trajanja, šta je on i gde je? U stvani samoj? U zamišljanju sebe? U »neuglednoj materiji ili prividmoj duši«? Pšiboš, pesnik reči koja ne sumnja, otikria dramu nepodudarnosti. Gde stvar postoji? U sebi ili u njenoj slici u mozgu? Između sveta i miegovog znaka razleže sc prostor sumnju. Lirski junak je istovremeno na strani materije i ma strani svopa poznanja materije, rascepljen između sebe i sebe.

Kako izgovoriti taj kamen, očenaš zaborava (...)

»Izgovoriti« je u Pšiboševoj poelici značilo »stvoriti«. Da li »izgovoriti« treba da označava »uništitie? Funkcija reči postaje antikreativna. Zamišljanje stvari uništava stvar samu, koja ic postojala jedino zbog loga da bi bila povod zamišljanja.

Konfliktnost te Jirike: svet i lirsko »jae mnogo puta. »Ja« kreira »svet« i »ja« uništava svel.

Svoju težnju za »svcopštim« — da vidi »dvostruko odjednom«, da obuhvati iskru i stub vatreni, početak i kraj, istok i zapad, da sjedini kamen i znak u viziji nepomičnog bloka — nova Pšiboševa lirika realizuje nagomilavaniemi, kon{likata filozofije, saznanja i tebnike. Dfamatičnost te lirike je maksimalna.

Savremena poezija je samo lirika. Jeste, Ali lirika je u naše vreme pre svega drama. Enervija reči i kondenzacija napetosti, mera su lirike, a ne nekadašnji kriterijumi subjektvizma i objektivizma.

Preveo s poljskop Petar VUJIČIĆ

| ESEJ |

Nastavak sa 5. strane

ska priroda je urođeno svojstvo psihološkog karaktera i može se suzbiti samo nasiljem, psihološki motivisanim sankcijama, ulivanjem straha, »pravom pesnice«, Stabilnost sistema treba da se obezbijedi pomoću ipmpregnisanja političkog života policijskom sveprisutnošću, nasilnom integracijom. Mir u konzervi najbolja je zaloga opstanka od ncizvjesnosti raznih sukoba i revolucija.

Pa ipak, ova praktikabilna, ali antipraktična [ilosofija, gaji naivnu vjeru da se može Ostvariti društvo bez sukoba, dakle, društvo bez stvarne istorije, potpuno zaboravljajući da nasilje nad prirodnim tokovima javnog života neminovno izaziva izbijanje na površinu svih potisnutih, nezadovoljenih snaga i strasti, ali sada na eruptivan, dramatičan, a često i senzacionaJan način. A tako i mora biti gdje god postoji politika bez alternative, ij. takvo pravolinijsko »vođenje politike koje nema smisla za samoispravljanje i samokritiku i koje je stoga nesposobno da stvari posmatra u njihovoj složenosti i cjelini već još, možda, icdino kao seriju izolovanih događaja kojima nedostaje bilo kakva unutrašnja povczZamos“.

Marx je, kao što smo vidjeli, zamišljao DOčetak izgradnje socijalističkog društva kao ckonomsku reformu i politički preobražaj. Medutim, ova reforma 1 ovaj preobražaj prvenstveno su imali da pogode sve atribute klasičnc

' političke vlasti, njen parazitizam i fizičku silu

poretka, da bi nastavak klasne borbc u »rcVOlucionarnom međustadijumu« proticao ma Tacionalniji i humaniji način, tj. da bi društveni sukob konačno dobio oblik humanog; spora koji pretpostavlja mogućnost nenasilnog rješavanja društvenih suprotnosti. A jedina subjektivna sfera poravnanja društvenih sukoba prcdstavlja jezik kao sredstvo sporazumijevanja, prisnost, iskrenost, povjerenje, srdačnost, a naročito solidarnost kao moralno svoj:stvo radničke klase, koji se objektiviziraju i osmišljavaju kao čisti, nepatvoreni odnosi među ljudima. (»Nenasilno jedinstvo nalazi se svugdje gdje je kultura srca čovjekovog dala u vuke čisto stiedstvo sporazumijevanja«) (Upor. Walter Benjamin, n. d., str. 47.)

Prelazak iz političkc u socijalnu revoluciju, prema Marxu, nije tako dugotrajan i neizvjesan proces kao što su zamišljali i zamišljaju pristalice i branitelji ovjekovječenja »vaspitnc diktature«. Marcuse je u već navedenom napisu postavio u Marxovom duhu pitanje: ko vaspilava vaspitača i da li su diktatorska sredstva dovoljna da se postigne oslobođenje kao cilj? (N. d., str. 135. Kao što je pozna*o Rosa Luxeniburg je u poznatoj polemici sa boljševicima odlučno osporila značaj jakobinskog modela za proletersku diktaturu, nazivajući ga »buržoaskom diktaturom«. Proleterska diktatura za nju znači prevlast masa koja uklanja suprolnost između forme i sadržaja građanske demokratije posredstvom javnosti.)

Ovdje se vraćamo bitnom pitanju: da li je dirigovana demokratija uopšte demokratija ıli je, možda, u pitanju jedan politički oblik koji samo spolja liči na demokratiji, a u suštini joj je neposredno suprotan?

Obrise ovog političkog oblika, kao surogata demokratije, otkrio nam je sam Jean Jacques Rousseau u svom »Društvenom ugovoru«, pa ih treba dobro upamtiti: »Kao druga suprotnost«, kaže tamo Rousseau, »opet se vraćamo jednoglasnosti: to se događa onda kada građani, dopavši ropstva, niti više uživaju slobodu, niti imaju volju. Tada strah i laskanijc pretvaraju glasovc u pljeskanje; više sc ne raspravlja, nego se ili obožava ili proklinje. Na takav je ružan način senat iskazivao iišljenje pod carevima«. (Upor. Žan Žak Ruso, Društveni ugovor, »Prosveta«, Beograd 1949, str. 82.)

Ova bezvoljna jednoglasnost svojstvena jc plebiscitu koga evropska istorija poznaje naročito od kraja rimske republike i dolaska Julija Cezara i principata na istorijsku pozornicu. ' Kao što znamo od Plutarha, strogost prema velikim ljudima bilo je bitno obilježje snažnih naroda. Međutim, Cezarov dolazak označio je istovremeno i zalazak ovce vrline antičkih naroda: »pax romana« predstavljao je žrtvovanje slobode da bi se utolila žeđ za mirom po svaku cijenu. Strah je meposredno izazivao laskanje i ishitrene emocije. Razlog i jači argumenat ustuknuli su pred nekritičkim odobravanjem:

Socijalistička revolucija...

acija ! Sluga naroda je najprije postao »dictator in perpptuum«, zatim je stekao »tribunicia poles*as«, da bi, najzad,

ovacijama i aklamacijama.

kao »ponftilex maximus« i »parens patriac« ostao pred narodom bez ikakve odgovornosti. Naprotiv, oni koji su bili dužni da provjeravaju njegove kvalitete (rimski senatori) utrkivali su se u izlivima svoje odanosti jer više nisu zavisili od volje naroda već od cezarističkog »ius comendationis«. Tako je jedan snažan narod sagnuo glavu pred svojim »velikim čovjekom, a »istorijski individuum« pretvorio se u »harizmatsku ličnost« sa mi*skim, a ne istorijskim pozivom (»divi filius«).

Propast rimske republike ostavila je za sva vremena jednu značajnu opomenu: umor koji izazivaju političke borbe široko otvara vrata uzurpaciji političke vlasti, Velike revolucije novog vremena takode pokazuju kako plodove revolucionarnc borbe ne'beru narodne mase kao istorijski subjekt nego korisnici revolucije koji uspijevaju da zgrabc političku vlast i da opšti interes pretvore u privatnu svojinu. (Podsjetimo se samo Naoleonovom izraza: »Dans la Revolution il y a, dcux sortes de gens: ceux qui la font, ceux qui en profitent«.)

U »vaspitnoj diktaturi«, ukoliko »vaspitači« odbijaju da budu vaspitavani od naroda, ili ukoliko narod nema snage da ih prinudi na to, dešava se isti politički proces. Vaspitači se ncumitno pretvaraju u staratelje koji ne priznaju punoljctstvo građana i koji na tom Tingiranom nepunoljetstvu grade perpetuiranu diktaturu, pošto dolazak besklasnog društva pomiču u izmaglicu praktično nedostižne budućnosti. U institucionalnom okoštavanju političke vlasti, koja postaje sama sebi svrha, krije sc u stvari prekid socijalističke revolucije i njena nemoć da se izbavi iz »poli*ičkog omotača« i političke ograničenosti. Izgleda da ovdje treba potražiti onu jstorijsku tačku u kojoj sc »prinuda za slobodu« tiho prcobraća u policijsko pravo, tj. u takvo društveno stanje koje pod maskom pravnog poretka suspenduje svaku političku slobodu i de facto zavodi pcrTmanentno vanredno stanje umjesto

KNJIŽEVNE NOVINE