Književne novine
%
(1919) бежи из Берлина у свој фризијски завичај, где у једном малом месту, на обали Северног мора, ради фантастичне слике, одраз несређеног душевног стања, : које су, на његово велико изненађење, ме , биле радо куповане. Пошто се после не- (| ) ; : мачко-данског плебисцита (1921) решно анци, ска да дефинитивно прекине са својим бав- а . | љењем по острвима, који су сада припали | 4 Данској, он купује у селу Себил имање у: ' ма коме зида кућу са пространим ате- широко лето господње
љеом им великим вртом, где личНО гаји чистином зеленом
руже и пољско цвеће. И та кућа је по- и
ТРАЈНЕ ВИЗИЈЕ
У ПОХОДЕ СПОМЕН АОМУ ЕМИЛА НОАДЕА
Зоран Ае. Милић >
= деби. ФРИЗА, у северозападном делу овига, недалеко од Северног мора ни данске границе налази се музеј чувеног ата сликара Емила Ноддеа. — Село ебпа, у коме се овај музеј налази, постало је после уметникове смрти Мека за поштоваоце и љубитеље Нолдеовог сликарства. Одлични асфалтни путеви што пресецају непрегледне зелене пашњгке прнобелих фризијских крава препуни су моторних возила и елегантних лимузина којп хитају у походе једноспратној ВИЛИ ФОА црвених цигаља, украшеној цвећем У којој је уметник радио и завршио свој живот. Пространи врт са алејама раскоШних црвених и жутих ружа и специјално негованог пољског цвећа гигантских висина, испресецан каналима са мостићима чини ово место још привлачнијим.
Унутрашњост виле пружа доста јасну слику Нолдеовог стваралаштва, Уљана платна овог изразитог нордијског експресионисте, разних величина, као им омањи пастели и графике покривају зидове многобројних просторија. У једној великој приземној одаји налазе се велика уљана платна са. религиозним мотивима, која су, без сумње, најинтересантнији део његовог стваралаштва и због којих је кроз цео живот долазио у сукоб са католичком црквом. Јер, његове представе библијских личности, нарочито светаца и светица својим експресионистичким изразом _ оштро _ одударају од прквених концепција. Његови „Изгнаници из раја", Ева и Адам, нису симболи лепоте људског тела једног Луке Кранаха Илм познатих сликара италијанске ренесансе, већ су жееким бојама приказани пећински људи. Богородица са врло импресивне слике „Полагање у гроб" није оличење _ достојанствене женске лепоте резигниране дубоком тугом, већ је то мршава, старија јеврејска жена у ритама, раздирана очајањем материнског 60ла. Апостоли м свеци бедног изгледа, на експресионистички начин карикираних ликова, али сугестивног израза, употлуњују ову галерију библијско-религиозпог садржаја, која је уметнику донела више неразумевања него признања.
Због недовољног и несистематског ликовног образовања Емил Нолде био је, може се рећи, самоук сликар. Рођен 1867. године у селу Нолде, У суседству места, Себил, са именом Емил Ханзен, он је као син имућног фармера требало да продужи фармерску традицију породичне дозе, због чега се отац опирао синовљевој жељи да продужи школу. Но, како је дечак волео да прта и да урезује фигуре У дргвету, отац га је дао да изучи столарски занат, што је овоме помогло да се у зшеснаестој години одвоји од куће и дау 06лижњем граду Фленсбургу добије посао у једном предузећу намештаја, а уједло м да учи резбарски занат. Вредаи м талентован, он је убрзо био запажен на послу, што му је отворило перспективе за добром зарадом. Али, његов уметнички нагон гонио га је да иде даље. М двадесет трећој години напушта дооро плаћени посао у Фленсбургу и прелази У Карлсруе, где као ванредан ђак лохађа школу за примењену уметност. — Годину дана доцније одлази у Швајцарску. У Сент Галену постаје учитељ у уметничкој школи за орнаментално цртање и моделирање. Лепота природе у овом крају са својим интензивним бојама и величанственим планинама упија се у душу уметника и ствара преокрет у његовом стварању: 0ставља резбарско длето и узима палету.
Импресиониран _ контрастом немирне дивљине швајцарског пејзажа у поређењу са мирном равничарском питомином његовог фризијског завичаја, његова машта дочарава џинове на врховима бретова, који живе својим животом, радују се, љуте, смеју, плачу. Те своје импресије скицира живим бојама у форми сликарских минијатура, који наилазе на ведико допадање окодине у којој се креће, Убрзо склапа уговор са предузећем за израду поштанских карата с тим сликарским мотивима. Ове разгледнице имају изванредну прођу. Продато је преко сто хиљада примерака, што му је пружидо могућност да оствари своју велику жељу: да живи као слободан уметник. Даје оставку на службу, ољаваи “ сен, тде похађа школу чувеног Фридриха > ра. У тежњи да што дубље продре у тај-
ских вештина он свакодневно Це а 4 Пинакотеку, покушава да копира дела ренесансних мајстора. И а доцније прелази у Париз да ПО је већ прешао тридесету годину "кеивота, похађао сликарску академију Жилијен, а У Лувру а 55ша мајсторе. Али велики Мини] ји је остигао копирањем једног Је: та дела буди у њему сарнера. да ] о погрешном правцу м да е, ако Продики џ том правцу, успети да постане АИ ар занатлија, а не оригиналан а „Што човек више учи, све више губи од своје индивидуалности“ — говорио је уметник вративши се из Париза У свој И суморвог поднебља. Севернот 2 о но мора. То поднебље, а МИ ој а тив академизма, који је У ј Р још увек држао чврсте
тем прошлог века Је. а икије ~ диковној уметности, чине да
5 12 првобитном ствао враћа, своме МЕ Нину ИВИХ боја и наглашене дина-
признат. Да би извојевао себи статус признатог сликара, он 1902. тодине нуди некодико својих уљаних слика за Берлинску сецесију, но радови нису били примљени. Мада је разочарење било велико, Нолде ипак не губи веру у свој таленат. Мовлачи се у самоћу острва Алзен на југу Балтика. Тамо прави атеље од прућа. Ради с појачаном енергијом и поред беде у коју све више пада, јер је одбијање Берлинске сецесије учинило да је продаја, његових слика била готово потпуно престала. Уз то се његова жена била разболела од болести плућа, што јој је онемогућило да зарађује као певачица. Беда је све већа, ипак ове невоље као да појачавају Нолдеову енергију у борби са животом. Одлази у Берлин. Покушава поново да излаже, али не успева. У том времену у свом атељеу од прућа, где опет ради, ствара дела, која ће доцније пунити ликовне галерије северних земаља.
Углед који је све више стицао у Данској временом је имао одјека и у његовој земљи. Водећа група немачких ликовних уметника сакупљених у удружење „Мост" („фе Вгике") пријатељски га узима у своје редове. Помоћу ње успева да изложи неколико својих слика у Вајмару и Дрездену, најзад и на Берлинској сецесији (1909). Повољна критика изложених дела отвара му пут успеху. Нолде сад већ као признати уметник прелази дефинитивно у Берлин, где у вртлогу велеградског живота ствара дела потпуно опречних мотива од оних које је до тада радио и која му, узгред речено, доносе светску славу.
Док је живео у самоћи на острву Нолде је био пао у неку врсту мистицизма. Дела надахнута библијом све су више пумила скучени простор примитивног сликарског атељеа. Из те епохе (од 1901. до 1910) створио је преко осамдесет слика религиозног садржаја. Али с њима није имао среће. Све понуде за излагање биле су одбијене. Тек 1912. године успева да изложи неке од њих у Вестфалији. Но, католичка црква скандализована његовом интерпретацијом библијских ликова улаже оштар протест против таквих слика. Кампања цркве против Нолдеа успева да осујети излагање његових платна на великој изложби у Бриселу, иако су слике од стране уметничког жирија биле примљене.
Ноћни живот, који је Нолдеа привукао у Берлину, давао му је подстицаје за стварање дела с мотивима из полусвета. С њима је имао више среће него с религиозним, не само због материјалног услеха, већ и зато што су оне допринеле његовој популарности у широј јавности. Но, мада је успео да се афирмише у јавности мишљења стручњака о вредности његовог стваралаштва била су подељена. Жири Берлинске сецесије поново је одбио да излаже његова дела, што је Нолдеа до те мере огорчило да је направио скандал преко штампе, због чега га искључују из удружења. Пријатељи му поново прискачу у помоћ. Помажу му да на другим изложбама по Немачкој буду изложене његове слике, а познати критичар Густав Шлајер објављује прву штампану монографију (1911) о његовим делима.
Немирна природа Емила Нолдеа с на. тоном за путовањем по јужним земљама, која је честа појава у карактеру северњака, избија свом силином чим је дошао мало до новца. Са једном научном експедицијом 1913. године одлази у Нову Гвинеју, затим у Русију, Сибир, Манџурију, Кореју, Јапан, Кину. Због избијања првог светског рата (1914) враћа се у Немачку преко Јаве, Бурме, Адена, Порт Саида, Италије и Швајцарске. На том путу губи све своје скице, цртеже, мање уљане слике које је направио у овим егзотичним земљама. Очајан је. По доласку у земљу једина му је утеха сазнање да због поод-
маклих година не мора да учествује У
Виљемовском походу на туђе земље. Од-
лази одмах на острво Алзен, где у свом
старом атељеу поново слика дела религиозног садржаја. Али, на овом острву мира, које га баца у мистицизам, не може да остане за цело време трајања рата. У јеку рата због болести жене принуђен је да се врати У Берлин, где је уметнички живот још увек у пуном замаху и поред трагике рата. Учествује на великим ко. лективним изложбама у Хановеру, Минхену, Хамбургу, Франкфурту, Килу. Невољни сведок драматичних догађаја, последица изгубљеног рата, који су најдрастичније долазили до изражаја у главном граду, Нолде по завршетку рата
стала спомен-дом Нолдеовог стваралаштва. Раздобље после првог светског рата до Хитлеровог доласка на власт може се означити као убрзани ход уметника ка признању и слави. Изгубљене слике са пута по јужним морима нађене су после упорног трагања (1921) на тавану куће једног енглеског трговца у Плимуту. Велики материјални успех од тих слика 0могућио је Нолдеу путовање по Шпанији и Италији. Тада настају његове чувене циганске играчице, које му доносе светску славу. У Немачкој Нолдеово име добија блистави сјај у уметничком сазвеж. Ђу. Шездесета годишњица рођења (1927) слави се широм земље у знаку јубилеја једног великог уметника. Директор Дрезденске галерије Пробст, организује самосталну изложбу његових слика; универзитетски савет у Килу промовише та за почасног доктора, а 1932. године именује га за свог члана Пруска академија уметности. А самосталне изложбе његових слика организују се све чешће не само по великим немачким градовима, већи у Швајцарској и Њујорку.
Са доласком Хитлера на власт (1933) почиње тежак период у уметниковом животу. Непријатности настају са продајом слика, затим оболева од рака (1935), али захваљујући своме отпорном срцу бива. залечен. Акција нацистичких уметничких кругова против Нолдеа достиже врхунац 1937. године. Тада се доноси декрет о конфискацији свих његових радова изложених на јавним местима (музејима, галеријама, надлештвима), пошто су они 03начени као дела „изопачене уметности" (Епгатеје Кипзе). Под конфискацију пада 1052 уметникова рада.
Док кампања против Нолдеа бесни у. Немачкој, његова се слава све јаче шири по свету, нарочито по скандинавским земљама и Сједињеним Америчким Државама. У Њујорку организује се 1939. тодине његова велика ретроспективна изложба. После декрета о конфискацији, Нолде се повлачи у Себил, тде у привидном миру довршава слике из свог албума скица, познате под именом „ипсетаје ВИдег". Тодине 1941. искључују га једногласно из Пруске академије уметности, а идуће, 1942. бомбардовање уништава његов атеље у Берлину са свим чувеним делима графике и неколико познатих уљаних слика. Исте године пада у постељу од рака његова жена Ада и после четворогодишњег мучења (1946) умире.
После Хитлерове пропасти, свршетка другог светског рата и женине смрти, судбина као да је почела наново да се осмехује староме уметнику. Покрајина Шлезвиг-Холштајн, у којој уметник живи, именује га 1946. године за професора. ликовних уметности, а његова 80-тодишњица рођења (1947) слави се у целој покрајини свечано, преко штампе, у организовању изложби по градовима, предавањима по школама. Те године крепки осамдесетогодишњак жени се поново са својом младом секретарицом, студенткињом Јолантом Ердман, мада успомену на своју преминулу жену побожно чува, истичући у свакој прилици да му је она била најоданији пријатељ м највећа подршка у животу.
м жељи да надокнади губитак радова у изгорелом атељеу у Берлину старац У свом дому у Себилу ради неуморно. На Бијеналу у Венецији добију 1950. године маграду за графику, којом се све више бави. Идуће године завршава своја последња уљана дела.
Страст за путовањем и даље тиња. Путује по Немачкој и Швајцарској, ази све чешће увиђа да је за њега најбоље мировање код куће.
Ммро је 1956. године у свом дому У Себилу у 90. години старости. Своју кућу са целокупном уметничком заоставштином оставио је месту Себил са жељом да се отвори спомен-дом под називом „Задужбина Аде и Емила Нолде".
Прохујала је деценија и по од уметникове смрти, а слава сликара Емила Нолдеа све више расте. Сви музеји ликовних уметности У Европи, па и на другим континентима, специјално у Америци, настоје да у својим ризницама имају што више његових дела. У Копенхагену, у великом државном музеју ликовних уметности, цела једна соба испуњена је Нолдеовим радовима. А у његовој отаџбини, где је тако дуго чекао да дође до признања, ие само да су у свим музејима и галеријама изложени његови радови, већ је популарност Нолдеовог имена тако велика да је облигатно украшавање стамбевих просторија репродукцијама њетових слика. Оригинална дела, уколико се због велике потражње могу уопште наћи, достижу огромну цену, која све више расте.
Ипак, захваљујући дугом животу и изванредној виталности тужна историја многих „розе тошет" славних сликара не може се применити у случају овог уметника. Јер, награду за непоколебљиву веру у себе, у свој таленат, Емил Нолде добио је још за свога живота.
Мила Обрадовић
мећу илатанима мнозогласни зра
п.лик ожено твој светлост у прашини
то капље смола
место крви
а. земља отиче плавилом
ко веном звезде
што врцају.
пресеченом
низ млаки уздах предвечерја
И зеницом се јави умор затетуран. градом
па дунав бубри“ чело мрачних клица
обалом провлачи
зимотрозе бродим старих костолома
На бајонет _
у земуницама дорћолским пребивам._
чрез књига староставних
што пишу чернорисци
ломачим се
а' дотако те нисам
И само слутим кад те време мучи
обалу чисту. сагове пешчане то Нуте испод вода испљуснутих
од твог касног бљеска
КАРАБОРБЕВА
Забринут нож.
ости изрезбарен
и заобли се пршљен
у намучнини кумове сламе“ па вода грца.
у куле затвара незамандаљене.
речи теку обалом
провлаче се одсјаји
између удова откинутих пале главе
саборно звоно тали, асвалт
и: на шинама обезручено ћуте трамваји плаховити док под мостовима међуградско сечиво реке"
безбедно почива на каменитим рукама
и баровито суние У мермеру се дроби
МОСТАР
Одапет камени лук. устрели самог себе
раменим. голет ноћну па колеба се:
под обалом
а У „кристалу звучном. јаук сталактитски
високо горе . над литицом — љуљашком
док на белом куку реке сунчева модрица
бреговит август асвалтом ромиња
Пречиста пути ведрино просечена. простором месниковим утули покрет Е
мике.
Ради ужурбано, јер осећа да је нашао свој Не томе је зацело, допринеда и љубав према данској певачици Ади Вилструп,
: 1901. године у Кос којом се венчава. | | успавај небо оихатену. М Данској његови радови се ИЕНОВИНЕ | пенхагену Јемачкој ок је још увек не- 9 асвалтном нежношћу
цене, али У разиграно' зе