Književne novine

ЧЕМУ |

тревасход

"кристализовање

· једнако је т

СУОЧАВАЊА ми

(АТИ7 |

трен ПИРАНУ МО РОВИЊУ ОДРЖАН ЈЕ ПОЧЕТКОМ МАЈА ОКРУГЛИ СТО ПЕН КАУРА А ТЕМОМ: ЧЕМУ ПИСАТИ> „КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ“ ОБЈАВЉУЈУ ФРАГМЕНТЕ ИЗААГАЊА

ЕРНСТА ФИШЕРА (АУСТРР : ИЈА), (ИНДИЈА) И ЈАРЕ РИБНИКАР,

ЕРНСТ ФИШЕР

КАДА СЕ упптамо „књижевност — чему2", ми Аја смемо прећи преко области китњастбг и тричавог писања. Ова књижевност, пронзведеда за масовну потрошњу, узима у обзир две тежње; сан о животу у блаженом свету чије главне личности оваплоћују начело романсе п коначно срећне Пепељуге а чији су средишњи мотиви „способан ће то н остварити" понижвин ће бити уздигнут“, „ко тражи тај ин на» ђе" и слично; и потребу за документарном

стварношћу, за напуштањем бајних приказа У.

интересу књиге чињеница, извештаја, мемоара, у интересу онога што очигледно није памишљено већ има својство живог говора. Ван сумње је да ова књижевна мас-лобра не само да владају тржиштем н не само да доносе профит, већ су н моћно средство појачавања лажне свесности, средство тровања тзв. „слободног времена" са одводним гасом забављачке индустрије.

Имам на уму капиталистички свет, где рачуница добити унапређује књижевност ноја не служи просветљавању духа већ пре његовом замагљивању; која не позива на критич» не расуђивање већ пре на пасивно понлагођавање. Требало би да човек прихвати ствари онаквима какве јесу а не да антиципира шта би оне могле бити, требало би да се прилагоде датој стварности као да то није стварност која нам је ускраћена, стварност у којој нам је одузета слобода самоопредељивања и само“ развијања. Стварно би било погрешно превидети чињеницу да је и у земљама у којима је капитализам превазиђен, а добит зише није сила која покреће материјалну м духовну премзводњу, књижевност критичка једино као изузетак — као правило, наравно, она је апологетска; као да сваки систем у свету одговара управо оном што треба да је његова су“ штина.

Али, да ми не прецењујемо могућности литеватуре када сматрамо да она може да учи ни више него да забави, да заокупи нажњу или да покрене наша срца; када прихватамо ла је она у стању да утиче на људе, ла их мења и на тај начин да је у стању да припреми промену друштвених прилика2а Да она може лелати у ниљу стварно погрешне свести деказано је исихолошки продором афтрмативне масовне књижевности; то се У капиталистичкој књижевности запажа јасније него у некапиталистичкој јер је ова потоња једнообразнија. Али, да ли она може да подстакне критичке, бунтовне, револупионарне свести

Постоје нетакнути књижевници који сма-,

трају да је вулгарно приписати такве могућнести литератури н поред тога производи о3биљних н трезвених ипсу тек лингвистичка самозадовољавања већ и формална пориџања „естаблишмента". Онџ условљавају грађу која се може користити“у социјалне сврхе; у то“ ме дискредитују пстрошено својство старих језичких средстава изражавања, клишеа _— итл. (нако у почетку само за мали круг опих који су престали да указују поверење зременом освешталим стварима), они покрећу — кроз изражајне преокрете — лажну свест помоћу језичких средстава. | а Масупрот овим писцима стоје они чије је нориџање постојећег свесно политичко ноу тог ме онп неретко прецењују шта је књижев“ мбст у стању да учини, „Гневан глас никада није извршио револуцију“, пише млади композитор Конрад Бемер; веровати таквим ства“ рима или желети веровати им била би ситнобуржоаска идеологија. Мако је књижевност артикулисанија од музике, једна гневна КњИ= та, која је, рецимо, успут и добра, исто тако не може да изврши револуцију, зидови Јерђихона пе падају тако лако, а Бастиља се не осваја књигама, памфлетима и манифестима. (а евог разлога су групе радикалних писаца прогласиле књижевност немоћном. Не мало њих сматра немогуће кроз књижевност (нарав ме, не баш извршити револуцију) увежбавати утицај на људску свест но на тај начин суделовати на припремању друштвених преокрета. Проблем са којим се они суочавају чини се да је зачаран круг и многи то осећају; свест маса одређена је друштвеним склопом у којем су они интегрисани, она је одређена 1 ним схемама, моделима и предрасуо се може ова свест мењати све док о изменили социјални услови Признајући надмоћ владају“ ћер механизма са његовим институцијама, ико“ лама, законом конкуренције, забављачком „ми дустријом, идеолошким допинзима итд. зачарани круг и поред свега тога није нерешив јер социјално биће није никада. монолитно, 0 Ј5 трајнн процес унутрашњих супротности и ЕЛ упоредо са владајућим идејама постоје и субверзивне, поред лажне свести постоји такође От оне праве која антициттра ћи, Свест многих чланова ва је схизофренична; преовлађујућа лажност је узнемирена нечим дру“ гим што копа у подземљу а борба за друштвене промене такође је трајна борба за промену аницама

ПК тини ЈА противречност иманентна. Под“ ешко, али не ин безнадежно, запопотрошаче књижевности као прогресивног духа насупрот ртвљавању књижевности а против Голијата. Ова боризвојује не путем свести, не ва ТЗВ. „напионалном-популар прихватања укуса који налааветодавно тело, М у књижевможе да осујети циљ и оно напредовања није понављање биога што је већ речено, већ изналаже“ ње језика за оно што јеш пије било речено. Меак Бабељ је означло ПР НВАНОЈЕ Као емртнор мепријатеља револуције. Развој је показао

лама. Как се нису радикали крји је олређују“

оно што ће тек до установљеног друшт

лети битку за борбу авангарде, умањивању и УМ као борбу Давид ба треба ла се нутем прибегава" нем", не путем же тржиште ис ности средство што помаже током

"да је блоу прагу. [6

Са енглеског превела МИЛИЦА МИНТ

КЊИЖЕВНЕНОВИН 5

постојећих услова — усло

АЛЕНА РОБ. ГРИЈВА (ФРАНЦУСКА), КА НА (СУБРАМАЊАМА

АЛЕН РОБ-ТРИЈЕ

УЛОГА. ПИСЦА није да илуструје проблеме политичке револуције (економске, социјалне 1 друге проблеме), већ да изврши једну другу неопходну револуцију — револуцију схватаа, Политичке револуције које нису хтеле да знају за ту револуцију схватања успеле су можда да измене производне односе, али су успоставиле лоредак који је брзо пао у буржоаски засенак због тога што је ценно буржеаске вредности, _ односно буржоаски ред приповедања.

„ Саградити. роман усамљеничка је делатност, али не и недужна ни одсечена од осталог света, Свако друштво, свако доба доживело је развој неког романескног облика који је у стварпш одређивао један поредак, олмосно посебан начин мишљења о свету и по себан начин живота у њему. Зачудо, међу» тим, једини приповедачки говор _ који данас званично признаје велика већина читалаца јесте говор фосил: онај који је представљао

„величину француске књижевности у првој по

ловини деветнаестог века. Непрекидан, једнолинијски, непристрасан, тај говор је стверила једна организаторска снага: хронологија. За штићен је једном вредношћу: нстином. У његовом царству приповест је коначна као суд.

Олдсада, У ствари, теме самих романа (пред мети, збивања, речи, формални покрети итд.) постају основни елементи који стварају пелокупшу архитектуру приповести све до догађаја који се у њој одигравају на начим који се може поредити са оним којима се служи у серијалној музици или у модерној ликовној Ууметности. Далеко од тога да ишчезне, апегдота почиње да се умножава: испрекидана, умножена, покретна, непзвесна, означавајући са-

ЧЕМУ ПИСАТИ — ЗА КОГА ПИСАТИ>

ма своју сопствену фиктивност, она постаје игра у најјачем значењу те речи,

Али одмах се поставља питање: шта пред“ стављају стваралачке теме једног делаг Другим речима: како их изабратиг Што се мене тиче, узимам их из митолошког материјала који ме окружује у свакодневном — Животу. Кал читам разне скандалозне или криминалне догађаје, кад гледам излоге ин плакате који чине прачеље сваког великог града, кад проћем ходницима метрополнтена, нађем се опседнут мноштвом знакова чија целина сачињава митологију света у коме живим, нешто као колективну подсвест друштва, односно истовремено слику коју оно жели себи самоме о себи да представи и одраз узнемирења која га опседају. ;

У олносу На те модерне митове могућа су ава става; или их осудити у име прихваћених вредности (осудити трговину еротишим еликама у име „истинске љубави“ или у име „правог" еротизма, еротизма дубине, патетике и

кривице); али је за морална осуда само бек-

ство, прибежиште у прошлости, Или их онда треба преузети и остављајући их | њиховој плиткости модних слика признати Дл су оне око. мене, односно у мени пи, да ми уместо да заклањам очи прекривајући лице остаје могућност да се са њима играм. ; Обележене при пуној светлости као стереотипне, те слике више неће деловати као замке ол тренутка кад буду ухваћене у ЖИВОМ говору Који остаје као јединки простор моје слободе, За тај град који ме је притискао сала знам да је измишљен; и 'одбијајући да Као отуђена личност плодносим његове — принуде, страхове, утваре, ја напротив хоћу да их поново опседнем својом сопственом маштом. _Нево је то што су се такве утваре некада тајанствено помаљале 3 амбнених лубина, а ланас су на лањем светлу, враћене. својој 10: вршности слика из Елинала или стрипова, У

њима за нас постоје само пљоснати ликови

из неке игре карата, у самима себи лишени значења као вредности, али којима ће сваки играч дати неки свој смисад распоређујући их у руши, полажући их затим на сто према свом мином распореду, свом сопственом“ смишља“ њу партије која се игра, |

Ади бриџ и шах имају _ своја непроменљива правила. Још слободнија игра о којој је за нас реч у току скаке партије проналази по руши све до својих сопствених правила, откуд онај утисак „безразложности" који читав лац понекад осећа. После пропасти божанског поретка (буржоаског друштва) ми затим рацноналнстичког поретка (бирократског социјализма) треба ипак схватити да су одсада могуће једино играчке организације.

ФЊубав је игра, поезија је игра и живот треба да постане игра, (То је јелина пада џаших политичких борби) и „сама револуција је игра" како су говорили) најсвесниј“ "мајски револуционари. Поновно брзо враћање њихових покрета моралним, хуманистичким и ко. начно хришћанским вредностима показало је и ту ла наше друштво још увек није спремно да чује једну такву реч... "

Са француског превела ДРАГОСЛАВА РИСИМОВИЋ

ЈАРА РИБНИКАР

ЗАШТО ПИШЕМ>2 Мако наша тема гласи „за: што плсати", постављам то питање лично себи и оно ме, увек наново, збуњује. На друго пи. тање, зашто писатн, брзо бих одговорила јер су ми у младости утувили у главу како је важно консумирање културних вредности кроз литературу и убедили ме у велики значај вњижевности у изграђивању свести једног народа. Нека се пише, Али зашто пишем јаз

Морам прво да исцедим неколико исповедних признања. Почела сам да пишем кад ми је било десет година, то је била година наше породичне сеобе из провинције у главни град. Писала сам свој први дневник, Кришом од родитеља купила сам дебелу свеску с ливијама. Крила сам је на сигурном месту испод тепиха који се готово пнкад није дизао јер је на њему стајао тешки трлезарнјски сто,

Много сам писала о оцу којн се изненада појавио у нашем живету. и пореметио наш пачин. Тешко нам је падало што нас је водио у шетњу и строго контролисао нашу личну хигнјену. Водна нас је на вечерње позоришне представе. н кошшерте озбиљне музике и мени се страшно спавало. Писала сам о девојиши Ан“ гели која је хтела да ми буде најбоља друга“ пица а ја сам волела Дагмар, али њу њени родитељи нису пуштали код мене кући ла се са мном игра. Писала сам и о томе како сам избацила кроз прозор своју сестру, срећом се бамо изгребла, становали. смо У приземљу. и писала сам 0. професору математике ког сам на клизалишту упознала“ преко сестре. Он: ме учио н научно да плешем валцер па леду

Свеску нико није смев да чита, Чак ни моја сестра, Кад сам је довршила до краја, спалила сам је у кухињској пећи. То је већ било у великом граду; Тад ома се већ преселили, и нокрсли су Нови проблеми. Тамо ме дуго нико није примећивао.

Једанпут, било ми је тад већ четрнасст годна, заборавила сам свеску на полни | мајка ју је прочитала. Цитпрала ми је, запрепаш“ ћена, једну моју љубавну изјаву према франпуској пијанисткињи која је гостовала У граду. У тренутном заносу написала сам да бих с њом пошла на крај света и да бих због ње могла ла напустим све што имам, Мајку је то увредило, Ја сам спалила и ту свеску и пре стала да пишем“ дневник, Исповести, суочене са стварним животом, на светлости лана, из глелале су лажне.

Пишући тренутне истине запетљавала сам се у дубоке животне лажи, Постало ми је јасна да се тако истине не откривају. Да је до нетине много теже доћи. М почела сам да пишем песме, а касније прозу.

Моје депињисто писање свакако је било израз истраживачке страсти, Али више је,то било Тренутно олакшавање због унутрашњег

немира који мисам имала с ким ла подблим. Радозналост која је прво била окренута само према мени, окренула се тада, кад сам преки“ нула с древницима, према великом, непрегледном свету око мене. Али деспло се још нешто, У мени се родила дотад сасвим непозната брб- == љивост. Ходала сам улицама и" упућивала свима нечујки монолог који је текао у мени, По“ некад, кад бих била сигурна да ме нико не може чути, нзроварала бих га гласно, Али још је много воле протекло док сам се усудила да . лозволим својој брбљивости да се понуди пу“ % блици. ' Све ово мало је шаљиво. Време пролази и постајемо све озбиљнији. Сада осећам да је мој младалачки _ преокрет имао изузетан значај, Јер шта је важније од општења међу људима» Шта је узбудљивије од тренутка кад, се долази до заједничких открићар Сада ми-' слим да треба исцеднти бар једну кап у бу“|' нар уметничких открића, Мад тим бупаром се нагињу генерације. Тај мутин коктел храни и. напаја изворе будућих стваралаца, М сваком ! од нас може да се деси да забележи оно без. чега епоха не би била епоха, та једна, једина историјска епоха. Може да се деси да успут откријемо зрно које израста у биљку и кал га некопају после многих година, Лагано, за, |! наш век преспоро пуни се бунар уметничког |: искуства људи. Будимо стриљиви. Никад св"' неће напунити,

КА НА СУБРАМАЊАМ "5

ТРАДИЦИЈА европске књижевности за при ближно последњих шест векова јесте традиши“ ја индивидуалистичког, _ неконформистичког, јединственог, личног писања. Традиција књижевности у мојој земљи била је до скора, до контакта са европском књижевношћу, започетог у ХАХ столећу, неннливидуалистичка, неособена, нелична каква је можла била европска традиција пре Дантеа. У Индији, готово сва пре-модерна књижевност коју смо имали била је оно што бисмо могли звати комунал-

ном књижевношћу. Мак и духовно спасење за

Индуса, саобразно његовој старијој филозофији, није индивидуално, лично, јединствено, Оно: је за све љуле заједничко; индивидуално се уклала у универзално од којег је инндивидуално узело привремени облик слично _ пени на рачун воде. Књижевни критичар па санскриту из ХП столећа премишљао је о могућиости индивидуалнтета у писању мазива= јући сваку. песничку творевину „заобилазном" | у потпуно личном маниру. А затим је интересовање заједнице било тако велико ла крити“ чарево име није било чак ни поменуто током више од седам столећа до открића његовог текста двадесетих голнна овог века,

Наводим као: пример траливију о лелимич“ но. зато што је она примењива у савременом контексту: када много онога што се пише настаји, свесно или несвесно, да још јелпом по• стани укороњено у заједници, У књижевности укорењеној у заједници аутор може бити мање-више анениман. Опо нема чице које можемо препознати. Он може да створи своје изврсности а да ипак остане анониман ако су њего“ ви читаоци у питању, Изгледа да се то дешава пнсџима који живе у заједнити која У“ становљава одређену сврху Њиховом писању — целокупном писању. Индивилуализација не наетоји. Облик и стим су одбачени а друштвени Садржај постаје најзначајнији Фактор У овој врсти писања [...]

Пре 15 година позвар сам пеколико писаца ча симпозијум под родним насловом“ „Зашто лишем2"' Позвао сам неких лванаестак по вред, ности различитих писаца који Тамна језиком пишу различите родове, писие разног лоба старести но политичких уверења. Било је дванавет различитих одговора, од најциничнијих до најидеалистичнијих, од налакомпсленијих до најозбиљнијих, Један је тврлио ла жели да измени друштво, ла замени неправду која влада правдом; био је комунист у то време и отада је припадао разним странкама, убључу“ јући и конгресну. Други је био запитересован да постави огледало истине како ју је он схватаб, да утера у лаж лагодну обману која влала тав. већином, Трећи је сматрао достојном темом да тинле у сатиричним терминима о савременој владајућој Хипокризији. Четврти се нашао заљубљен у речи и попгравао се управљајући њима, Мети је волео бескрајне комби“ наџије облика и стилова и њима је експери“ ментисао. Један је признао ла је написала роман са сасвим мало самопоузлања м кала га је објавно увилео је ла он интересује поприлично света н тако је наставио ла ттше романе да би видео колико дуго може да држи пажњу људи којима се обраћа. Песник је изнео да је после 2000 галина старог терета. полеглдог по песницима било занимљиво испитати како и на који начин се он показује различит и нов. Ја лично, изнео сам у свом листу да када пишем поново проживљавам сваки тренутак н лан живота пола сам имло неоло= љиву потребу ла забележим свако ново искуство речима било у прози, стиху пли драми. Ако читаоци мису били заинтересовани за новину, то није била моја брига; био сам заловољан јелним јединим читаоцем =— самим соОМА Лита

То није разлог да се аутор не запита „зашто пишем“, Право је да “се сваки аутор то пита н да себи одговара, пре свега у интересу очувања стандарда свог писања на висини ме рила жеје чини његово писање вредним времена и важећим. Он треба ла обнавља сврху свог ипеања да би га усилаано са различитим околмостима. Питање „зашто пишем!“ однеби се на муку и незадовољство које писање собом носи.

Са. ензлескег превела ју МИЛИЦА МИНТ ува

Гезе