Književne novine

Симон Симоновић

Камен

Час витао, час случајно расут

По ломини, увек у некој служби, Безочно прогонећи зрно. • Зар зидар не истиче разложно Његову жељу за правилним Орођавањем.

Налегао и сагласан, камен Застаје, већ посебан И неприкладан котрљању.

ОА сада ћемо гледати његово Стрпљиво липе, наизменично Користити грубу залеђину, Где избија погест

О немарности каменореспа.

Зар нас ова не упућује На каменицу, безимену И змијски одану валовљу.

ЗЕМЉА ИЗМЕЂУ

ОА прве пловидбе раздружена, Некад заметљива као досетка, Већ окрилаћена измаглицом, Пре него што ће потонути.

(Склупчани у њеним ископима, Прихватамо неповољну деобу Камења и руде).

Она ће нам разиграти грцаје, Убрзати раст тега у дну Згуснутог врта. И кад насад Почне да разгара сечиво, Назреће се пут до улегнућа.

Похођани иза сна, изгубићемо Сенку, управо видљивост.

Не и страст за претходним Стањем, посве супротним

Од несаопштивости.

ОБЈАВА

Ево, нас шумара док надиремо, Задихани и видљиви после вечере. Укрштени са ретким зверима,

У боравку бахатом, подстрекнути Мвек низводно. Као деоба трња, Као обилни сврабеж влаге, Одмичемо једнолики. Напоредо, И сеоба шуме.

Увек у добитку, са свечаним Поговором после чина,

Наше време трострукост своју

Не признаје. | Добродошли сви са истеком рока, Они што нуде сугреб изнутра,

У сенке преображени. |

Сви побачени, међу жилавим Корењем и непознатим у себи.

ГОВОР НЕВИДЉИВИХ

Ми смо ваша наслеђена брига, намера У откуцају неодгонетнута; ви наше Уходе озбиљно утртнуте од задатка Преобилног.

Ту удвајања нема, случајност поступка је истиснута.

Па зашто онда бити обазрив Са парничном странком,

Са грмљем које врлетно креће И сагорева.

Преноћићемо неизмењени још, Учити из водњикавих књига. Прелистаћемо навлаш плесан. (Део смо који ваш: „свет“ чини Крњим). -

Узалуд обданипа, узалуд се Зачиње светлосна препрека. Свргнућемо вас тек опхрване, Чим се смола зтусне.

НЊИЖЕННЕНОВИНЕ 6

ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“ Маријани рекох, али ме она писмејала

| Ласло Вевел

ВЕЋ САМ МИСЛИО да је Маријана коначно нестала из нашег друштва, кад је синоћ приметих на аутобуској станици. Изгледа да је хтела да крене кући. Најпре јој приметих само главу м дугачку косу. Мало личи на Ану Карину па се труди да ту сличност истакне. Косу чешља као Ана Карина, а и очи уме да избечи исто тако невино. Као да дивокоза скаче с вреле стене, Зачућено погледах велики сат

на тргу: тек је седам сати. Нисам могао да схватим зашто |

иде тако рано кући. Веома занимљива девојка и знам поуздано да многи лоше мисле о њој. Али ја не. Сад сам већ сигуран да је једна од најпоштенијих девојака. Јер било шта да се уради, једино је важно да свако своју судбину честито подноси. Али не желим њу да оправдавам јер не верујем да је било коме на свету потребно оправдање. Чак ми је смешно што се уопште јавило у мени каква је она. Још једном погледах на сат и у неколика скока нађох се поред ње. Аутобус је стигао, Маријана је баш закорачила на степеник кад је зграбих за руку и тргнух према себи. Одмах сам приметио да се обрадовала што ме види. Рекох јој да кренемо негде. Климну главом. И несвесно пођосмо према Дунавском парку. Рекох јој да сам је већ тражио и да се радујем што сам је срео. Али није обраћала пажњу на мене.

1. уме

ита

вон ање, 400. “5

ИЛУСТРАЦИЈА ХАЛИЛА ТИКВЕШЕ

Зато је ја једноставно затрлих и привукох себи. 5550 се измаче из мојих руку. „ваш да нас могу видети. знаш да мој дечко-има много познаника“. Насмејах се, „У реду“, рекох, Кад скренусмо у парк, поново Је загрдих. Није се противила, „Да потражимо клупу , рече. Мало ко је луњао по парку. Показах једну клупу. Рече да то није добро место. „Близу је-светла, препознаће нас“, рече. „Где ти је дечко», упитах помало узрујан. Ухвати ме за руку и поведе према једној клупи. Било је заиста тамно, свуда наоколо. „У Чехословачкој“, рече смејући се као да је моје питање забавља. Примакла ми се ближе. Пољубила образ, врат, Затим. наслонила главу на моје раме. „Знаш ли шта је ново. , за

пита, Била ми је близу, осећао сам дах на кожи. „Шта>2“, ·

упитах и опрезно јој завукох руку под сукњу. Нервозно помислих како ћу је бар пола сата морати. да натоварам да дође код мене. „Бићу професор“, рече, „професор музике“. „Где“ „У непосредној близини града, у једном селу. Шта ти мислиш» Смета ли што ми је сукња кратка>“ „Добро је што нисп далеко од града“, рекох. „Не знам шта ће бити, заиста немам дужу сукњу. Не знам шта се десило, изалуд сам пребирала по старим стварима — нема“. „Ова није кратка“, рекох смејући се. „Кратка је, оАТОВОрИ 06јективно. „Осам сантиметара изнад колена. „Није кратка“, изјавих нервозније. Али је она била тврдоглава. УМстале и стаде пред мене. „Видиш како је кратка>“, упита. Засмејах се. Рекох да је мрак и да ништа не ВИДИМ. Сагнула се, ухватила ми руку Длан ми је притисла на своје колено. „Сад осећаш“. упита. Чврсто јој стегох колено, прсти се затим полагано почеше пењати навише. Опрезно, као да

очекују изненађење у знаној земљи, Мадко је стегнула бу

· још дете.

"да је чека,

е дојке притиснула мени, а гипке мал итисн

тине, нагла СР а6х да је љубим по телу. Под прстима сам ми на очи. 10 грала се мојом косом, затим је

ажне коже. ИТ : Ме па ним мишјим зубићима загризла мој потиљак, својит > ,

Ри . „Тада ми се чини да сам

уВолим кад Мо, Ма рећи ге Не знам“, рекох, Ат 5 ио да дође код мене. Најпре рече сам је натоворе“ “изјави да се стиди због моје ју код куће. Затим изјавислио о тој њеној ми"ле С подрутљивошћу сам ди малко и раз газдарице. људи не трабуњају. Али сам разумесли. Шта све да њу бар има романтике седети овако у вао Маријане“ баш и нису олтајали у романтичном духу. парку, јер 1 У ве су то одтајали2 Кад би неко знао нашу Боже мој, па би знао! Јер смо ми у животу упознали тајну, јој, К АИ али смо се нашли веома далеко од свега практичне Орна 5 лудо, дуцкасто, или пак што умирује и што је и,ма (Сви смо ми у сваком тренутку морали да се одмара. те ђаво ће га знати за што. За неку ситниборимо оу маленкдст, за нешто слично. Или једноставно цу, за неку 5255 да се потврдимо. ТЕТ сигурно осећа. Сећам се да је

тврђујемо. Маријана 10 Уто ЗЕ а сам је суПА лико тодина била грозно нервозна када сам је су пре неко лици. · Беше пролеће. Чини мисе да сам онда срео „на у ну “заљубљен. Чим смо се сусрели предложила још био + у мој стан. Кад смо ушли у собу, сместа се је да ОдбМ остељу. „Хоћу“, рекла је и раширила ноге. Јест, бацила Ра са мном. Из ината. Из отпора. Затим ми је Са а Е тада први пут спавала с мушкарцем. Сутрадан увече требало је да се нађе са својим професором. „Биће

бар АРУ на зозно. „УНА а лао: Сад већ увиђам да је била у праву. Јест. Себичњаци

радо држе проповеди, а из егоизма се лако рађа морал. Боже мој, с каквом лакоћом! Кад је човеку стомак пуна има новаца у мепу, опда одмах јако заволи Ред. Тако је то, Маријана би дуго могла да прича. Али је интересантно, ипак ћути, Налази да је све на свету тако природно. Сећам се кад је тражила запослење. Беше лето. Преподне је трчкарала торе-доле, поподне је на плажи читала Жида. Каткада би нашла неки привремени посао од неколико месеци, а затим је опет кретала на пут. Била је чак и службеница, Од тада се чудим како наши очеви тако брзо прождиру јадне мале Лолите. Због тога и разумем ове лепе и немирне левојке. М знам да би волеле мало да се препусте нечему што их не би опљачкало, али не могу јер их цео свет јури, прогони некуда. Немају времена. Можда им понекада му. зика ла мало живота, ритам је одиста несебичан према њима. Девојке су му захвалне, све ће дати за њета, Али отоме не треба размишљати. Мисао самеље раздаљину. А кад је човек далеко, онда још све може да буде лепо. Запалих цитарету и кренусмо кући. Маријана је цело време мудро. вала шта ће се догодити кад на посао оде у краткој сукњи. „Бар ћете раније пожелети директор“, приметих. Климну главом. „Знам“, рече. „Очекујем то“, додаде. „Свега ми је доста“. „Али шта можеш, упитах. „Знаш ли колико је још лепих девојака у овој земљи, а све хоће да живе“, рекох глумећи неусиљеност као да се само шалим. „Кад мој дечко заврши факултет, удаћу се. Већ су се и његови родитељи сложили. Али је невоља у томе да јако тешко полаже испите. Само мисли на мене, болесно мисли стално на мене. И сад ми сваки дан пише да ме воли“. „Треба дотле да издржиш“, рекох јој тихо. „Да“, одговори. „А и после тога. Тако је неспретан и досадан, не бих га пи погледала да нема новаца“, рече док сам отварао врата собе. „Али и овако је добро, и свакако ће добро бити“, рече и леже на постељу.

Легла је на постељу и почела се играти дугмадима блузе. Уста је љутито напућила. Била је лепа. Веома лепа. За тренутак се распрши моја равнодушност, помислих да би можда вредело јурнути с десет ноктију грдећи грешнике. Није важно колико их је, можда би вредело. Можда би вредело јурити из собе у собу,:из канцеларије у канцеларију и тражити грешнике. И у случају неуспеха бар би човеку остала чиста савест. Боже мој, можда би вредело. Још једном погледах постељу, сукња јој је сасвим склиз-

Тешко

нула и открила бутине, само сасвим при дну, међу ногама, видела се нека тама. Потрудих се да све заборавим... Обујмих јој колено, пољубих бутину, осетих у устима укус чисте ·

коже, руком помиловах витке обри«ф њеног тела, клекнух и полако јој се наднех над лице. Загрдли ме из све снаге, као дављеник, али јој открих у рукама опет онај исти инат, отпор, као и први пут кад је лежала овде на овој постељи. То ме је сад опет мало збунио, али сам пажњу усредсредио на дугмад блузе као да су она пресудна; осећао сам само тренутак, ништа ми друго није било потребно, јер и сада, као и пре, осећао сам се невин за сваки узнемирујући покрет девојке.

Још сам у свом телу осећао њено тело када сам запалио цигарету. Погледах Маријану, чврсто се увила покривачем и своју десну руку ставила ми под главу. Руком ме је загрлила и извадила ми цигарету из уста. Дупух дим. Опет ми стави цигарету у уста, увукох дубоко дим. Засмоја се и опет узе цигарету. „Играш се>“, упитах је. „Да“, рече п поче да се смеје. Изгледало је као да има четрнаест година. А већ је напунила двадесет. Сећам се, послао сам јој букет цвећа. „Маријана“, рекох, „хоћу нешто да ти. кажем. Њу тала је. „Хоћу да ти нешто испричам. Једна лепа прича. „Добро“, рече тихо. „Недељама сам лутао по граду с јел“ ном непознатом девојком. 'Оно што хоћу да ти испричам догодило се још првих дана. Пробудили смо се рано Ујутру, окренуо сам се према девојци и питао је шта би желела да доручкује. Сваку реч сам свечано забележио, као конобар.

Затим смо кренули у град да пронађемо ресторан у којем |

има све што је пожелела. Већ смо читав сат лутали од Ре сторана до ресторана кад сам приметио да се на девојчиним ципелама нахватао слој прашине. Ухватио сам је за руку и одвео код чистача ципела. Рекао сам староме да лепо очисти ципеле. Климнуо је главом да ће бити у реду. Али девојка због неког неспоразума. (није знала наш језик) уместо да стави ногу на сандуче чистача, скинула је једну ципелу. Осврнуо сам се тргом, промет је управо био нај живљи. Купио сам вечерње новине од једног колпортера. Сатнуо се и простро их пред ноге девојци. Она је у међу“ времену скинула и другу ципелу и стала на новине, И док је стари чистио ципеле, ја сам једним оком меркао њена

лепа колена, чисти блесак њених бутина (носила је кратку |

сукњу баш као ти), гануто сам гледао чист и изразит облик њених листова. Затим ми је поглед изненада лао на асфалт. С НОВОМ НАДОМ ПОГЛЕД У БУДУЋНОСТ, писало је крупно на првој страни. Пажљиво сам читао текст. Витко стопало девојке, тамно од сунца, покривало је добар део крупних слова, а њени прсти су тонули у мору слова. знаш, Маријана, било ми је пријатно да гледам ту слику. Боже мој, мислио сам, цео свет је сада под ногама девојке. Тамо је сав. Уживао сам, одиста сам се радовао, као неко дете, јер сам помислио да је на најбољем могућем месту“.

Маријана се подиже, извуче руку испод моје главе и наже се нада мном. „Не разумем сасвим“, рече. „Не разумем зашто си ми то причао>“ додаде. Сасвим се наже нада мном. Ништа нисам видео од њене косе, Измакох се. „Ни сам не знам тачно зашто“, рекох тихо. „А тешко је и објаснити. Волео бих кад би разумела. Кад би целим твојим телом осећала оне новине на асфалту и мислила увек на ту слику. Волео бих да п ти верујеш да је свет заиста тамо доле, а да си ти изнад њега. Онда је човек слободнији. Мислим слободнији је јер му оданле не треба ништа, јер стоји изван тог света. Ништа нема. Ништа не траже од њега. Чак ни да легне“.

Маријана се гласно засмеја. „Боже“ рече, „не разумем све. Бога ми не разумем. Ти си као неко дете. Па то сем не може извести. То се може само тако замислити, И глуло је. Кад ти кажем“. Поче се смејати. „Кажем ти, глупост. Кажем ти као да сам ти мајка“. Смејала се и кад ме за грлила. „Па и овако је све у реду. Зар не>“, упита. „Јесте“, рекох и наслоних се на лакат, Њено тело полако склизну ДА а Осећао сам снагу њених топлих миттића. Закључих ла треба ла ћутим. Стиснула ме уза се као да је хтела рећи, ооже мол, чак м кад свет није добар за нас, човек је ипак увек леп, данас овако, сутра. онако, А и толико је довољно.

Превео с маварског САВА БАБИЋ <>

7

зато. Па свуда се говори да се

ги“, рекла је. „Па зар мораш, питао сам је нер- | / нећу никада дипломирати“, рекла је подруг-