Književne novine

ПОРТРЕТ

Ласло Вегел

и његова генерација

1

КЊИЖЕВНОСТ МАЂАРА у Војводини има свој раст од педесет година. За то време стигла је да постави многобројна питања сама себи и другима; све од озбиљне сумње да ли уопште постоји као особена литература па до занесене игре авангардног „центра". У том распону радиле су генерације писаца и освајале бразду по бразду. Кад се погледају остварења, пада у очи студнозна историја мађарске литературе у којој Имре Борн покушава да одреди праве координате војвођанског поднебља, истовремено и особеног, свог, и отвореног према многим другим културама. Али на садашњу разгранатост и плодност ове литературе као да највише утичу, поред свих заслуга и распознатљивости рукописа старијих генерација писаца, најмлађе генерације стваралаца које су се, по вокацији, определиле за изражавање литературом. Вишеструки таленти су се удружили с радљивошћу и, не више _ од случаја до случаја, већ непрекидно, професионално стварају, с великом лакоћом прелазећи из једног жанра у други, као од шале мењајући књижевне родове.

Неупућени читалац би се чак могао збунити, јер је велики број имена која се свуда јављају у првом плану. Недавно је га генерација дала и прву модерну драму на мађарском језику (Ференц Деак: „Боровнице") у којој је разрушено проклетство. лепоречиве анегдотичности и, језички, освојен могући пут развитка савремене драме на мађарском језику. Иста генерација лише поезију (њен најбољи и најубедљивији песник је Ото Толнаи). На конкурсу за роман, којега као рода једва да је и било, ова генерација је пре две године, као од шале, уз два-три старија писца, написала низ романа и освојила значајна признања. На конкурсу за омладински роман опет су представници те генерације као по договору конкурисали и дали значајна дела (Гион, Домонкош). У међувремену је Деак добио Змајеву награду за збирку приповедака за децу. На конкурсу за драму, који је управо у току, жири ће се сигурно опет сусрести с овом радљивом генерацијом _ којој одговара овакав професионалан однос према одабраном позиву, као да баш од конкурса очекује подстицај да би остварила дела која носи у себи. _ Постојање ове генерације и долазак млађих и говори о зрелости једне литературе која више не мора да страхује за себе, нити да јадикује — ова је ту. . ј

Генерација о којој је реч само је, стицајем лепих околности, кренула истовремено са сличног полазишта. Данас су то индивидуални писци код којих се све више виде разлике, уметничке особености. Међу њима су сигурно најзанимљивије личности песник, превасходно песник, Ото Толнаи м прозни писац Ласло

Вегел.

Вегел се најпре јавио књигом „Мемоари једног макроа" (1967) која је преведена и на српскохрватски језик (Матица српска, 1969). Чини ми се да су и сам Вегел и његови јунаци карактеристични за пелу ову генерацију писаца, за њихов однос према свету и уметности. Због тога можда и није грех кад се не прави велика глобална разлика између Вегела и његових јунака, тог немирног играња изван којег се не може. „Овамо долазе најлепше девојке града [...1Л намеркају некога, забављају се с њим дансдва, и тако се зевзече еве док могу, док их не лупи по глави неки маљ; онда се уозбиље и постану као остале; Као да је то тај судбински круг, генерације се само разликују да Ли их је већ ударио маљ или још није. јер ми смо сви помало

5 ревише

ЛИ Ана Ји уштив само наставак претходне. Кас Торнадос, једна од личности из „Мемоара", изјави „У данашњем свету једино што вреди то је богата женска, све друго је нула", уследиће коментар: „А шта је та него бездани оптимизам> Као да некаква огата

спасти А снети не живи за вечност, довољно је ако сеп живи, дише, ако се пе заварава

измишљеним великим идеалима који се понако, пред нашим очима, у току само неколико година, распадају, —, очигледне су и Крдне разлике генерације која промиче прором,“ 'ЕСЛа Вегела.

Основа чок "

боље, средовечне

данашње тзв. средње или, генерапије јесте једно поротштвено васпитање које је у крајНина мање-више, Ми нај И патријархалном моралу. одређеној Ен ти усклађености која се посисала с детитњством, Ш Л > а о свесно, с напором, основа је, дакле, изграђена у супротстављењу патријархалном, значи ипак се одтњега кренуло. Први корак, који једва да је нека КАРИ НАНРедаКНу односу на патријархални, морал, јесте логматски менталитет у којем је један чврст поглед на свет замењен другим системом исто тако неприкосновених вредности и ауторитета. Опет је све засновано_на миту; стил је, према томе. петао исти. Тренутно, таб не бисмо начи-

или велику грешку К

о хтели", друга је од-.

свет!" То што се у по-'

учајевима кад је превазиђен, ·

ад бисмо између патри-,

ЛАСЛО ВЕГЕД

јархалног и догматског ставили знак једнакости. |

Новије послератне генерације као да не знају за ту основу и личну муку, За њих је скоро неко други, а не они сами, укичуо бога и религију, па и тај поредак патријархалне хијерархије, неприкосновених вредности, Нешто млађе генерације, и даље неизлечиво „за“ ражене" социјализмом Као јединим вредним излазом, нису више заведене ни догмом по којој се тачно зна да је капитализам труо "и тек што није пропао, за разлику од социјализма који је увек.м свагда хуманизам. Чак и та заблуда из хијерархијског поретка је отлала. Остао је непопуњен списак вредности: крхотине разломљеног система вредности пролог света старијих генерација које су се гњавиле. зачаране својим проблемима и хаос у којем се самостално треба сналазити, волети и мрзети, бити другачији, а успоставити свој, истинскији систем вредности. Отуда и неспоразуми, Без светиња, против било каквих светиња изнад човека а да сами нису, појединачно, дошли до постојаних вредности, без општих идола и идеала. Слободни више него било која генерација пре њих, трезвени и зато немоћни, другачије мисле и вреднују свет: живе свој живот.

То је генерација чији се израз најпотлунпје осетио у распону једне године, лета 1968 (ин јуна и августа!).

У „Мемоарима једног макроа" основна подела света јесте „они — ми". „Они“ су старији који су пачинили овај свет овако јадним и бесмисленим какав и јесте, а „ми“ су они који се буне, гризу, врте у кругу, ништа не успевају, без акције су, чак уверени да се ништа, заправо, и не може учинити; покушавају да се лично заштите, чувајући оно мало од сна о себи и животу; али падају као „саучесници" оних којима се одупиру, постају „они/; у томе је њихова трагичност, Од безвољника са сном претварају се у трупце с праксом. Угашени као да су проживели своје најбоље године и више немају шта да траже од живота и света, Утапају се у просек којим свет око њих живи. Истина и лепота су идеал за који се живи, а одступница је резигнантно: ваља живети!

„Није ми јасно зашто се на овом свету нешто не догоди", стални је ехо „Мемоара" који одређује начин понашања јунака овога дела, Мем, једна од личмости која се привремено запослила у фабрици и радила од шест до два, на питање да ли може да верује, олговара: „Ме, ја не могу. Само одрасли могу да верују. Ја не". Сасвим једноставно као да говори о два одвојена света, о сасвим различитим, далеким категоријама људи. Друга личност, писац забележака Буб, придружиће јој се: „Забога, Мем, остави се одраслих! Знаш и сама како су одурни. Шта год ураде све покваре. Све." А на другом месту: „Ја језиво мрзим одрасле. Кунем се, пошизићу ако не будем другачији, нешто сасвим другазије".

Вегел и његови најбоље остварени јупаци су израз оке младе генерације која се не стиди своје младости: све су остварили други, старији, свет није добар, — па што да се не бацимо каменом, што да не покушамо живети без лажних истина, заблуда и ограда. Други су остварили свет око нас, накриво је насађен, вратимо се откривању трезвеније истине и 'лепоте; довољно је знати шта' није добро, шта не ваља, после ћемо да трагамо за ваљаним решењима.

Судбине јунака „Мемоара" скоро да назначују не само тренутни распоред већ и будућа опредељења. Симпатије читалаца увек прате оне јунаке који покушавају да нађу излаз, да траже, у распону од Меркура до Хема који је акумулирао у себи највише снаге и самоодрицања. Меркур је тип исте генерације који друкчије мисли али само док се држи, док је традиционалан. Кад поклекне, опет је иста генерација, Његов начин живота и решења, мако су привлачни и нуде да се нешто догоди, не представљају, међутим, никакве узоре, чак су немогући. Његова оцена генерације у великој је мери тачна. му звашем безумљу открио сам логику, закон, слепило модерних камиказа који: немају шта да дигну у ваздух“. За ту генерацију сваки чвршћи програм, који није остварен, који тек треба реализовати, веома је привлачан. Чичи, најпажљивије вајана јунакиња, прикључиће се Меркуру једино да би нашла излаз, мада је крах неминован. То исто ће учинити Пуд кад се придружи Меркуру у реализацији једног новог програма. који је такође бесмислен.

Поразан је завршетак „Мемоара“: кал бисмо очекивали да макроа Буба и остале тресне по глави „Њихов маљ“, саобраћајна несрећа У којој гину Хем и Меркур, они се понашају исто као и пре, само нешто нервозније. Ипак, треба запазити да се збила веома значајна промена, разрешење: Буб више неће да обавља посао макроа. Али остале личности пастављају свој живот, нису се поломиле. Још

нису. 3,

Личности у „Мемоарима" и у збирџи приповелака „Грдимо се а из очију нам капљу сузе" (1969) не познају се добро међусобно,

мада припадају истом свету, не могу једне · без других, али то снажно примећују тек онда кад понека од њих оде, увек безразложно, нестане са улице, из клуба или собе, тек онда се осети празнина. Иако живе присно једни уз друге, свим тим ликовима се чини да су речи, а поготову пропитивања о прошлости, сувишне, употребљиве само у свету одраслих, у лажном свету из којега су они побегли покушавајући да остваре један чист и универзалан свет без прошлости. У приповеци „Не брини за свет, само се држи друма" степећиште града је храм а крештави колпортер савремени свештеник — то су универзалне одреднице тог свега. Али у истој приповеци, у једном тренутку кад су се јунаци вратили „богати и оденути", после провода с Немпцама, на примедбу конобара да они знају како ваља

. лепо живети, обојица јунака ћуте замукли,

јер знају да то није тако. А у приповеци „Маријани рекох да свет још може бити добар али ме она исмејала" записана је заједничка карактеристика многих . Вегелових личности;

_ „Јер било шта да уради човек, једино је важ-

но да честито поднесе своју судбину". У свету који их окружава они се гаде отужностн, сентименталних веза, успомена које су већ заокупиле оне који имају прошлост. Покушавају да буду јаки, отпорни, друкчији, брапе се од поплаве света око себе.

Двема поменутим приповеткама треба додати и трећу — „Острво, ах, острво", па смо набројали најуспелија остварења збирке. Носиоци оних „других“ у „Мемоарима" су инжењер без имена, студент Н, Г. и професор Шик, све споредне личности, дате као назнаке одвратног света. Сад се Вегел огледа у директном сукобу ова два света и прави приповетке у које, с лакоћом, уводи личности које је већ раније остварио и нове личности из онога другог света које нису само несимпатичне. Најинтересантнији је Золтан Кереши, судија од угледа и части који се свега одриче и креће за младима. Вегел проширује, дакле, круг, више је углова с којих се проматра живот ових симпатичних младих људи, живот који је веома близак једном лепом и недефинисаном идеалу човека који ће пасти као жртва свакодневног рада, неспособног да очува најплеменитију страну свога бића. Али ове приповетке не достижу ону уметничку вредност као оне три приповетке које смо издвојили.

Заједничко за свет Вегелових јунака јесте да интегритет њихове личности не могу. пореметити, повредити уобичајени догађаји, мада је и оно што раде те личности довољно необично, али у приповеткама изгледа веома свакодневно и спонтано. Велика слобода је и велика мера самосталности. Личност бира свој начин живота, који је привремен као и сваки избор, и; што је нарочито важно, не обавезује на доследност, не жели да буде судбинско опредељење, преломна тачка од које зависе све будуће одлуке. Без комплекса, тежња за слободом понашања која не повређује друге. Све може да буде узбудљиво, а ако је тако, онда је све то и дозвољено личности, јер јој, овако слободној, не може разрушити интегритет. Кајање је хришћанска измишљотина и оно не постоји. Основне везе се заснивају на богатој и мекој, али и недефинисаној, чулности која се прелива као део сањаног односа. међу људима. Главне личности су без биографија: у рату нису били, нису „дакле ни јунаци-нни-кукавице, па нису могли да се угурају у историју. Једино желе да се отресу наметнутих односа који нису природни, прошлости које ни немају и сентименталних односа којих се ужасавају.

У богатој конкурсној жетви за роман на мађарском језику, до сада је објављено дванаест романа из те богате и значајне године, и Вегел је дао роман „Курс страсти" (1969). Главни јунаци, група младића п девојака летује на мору. познати су нам из ракијих Ветедових књига, само су сада за коју годину старији, сусрећемо их у тренутку кад, једап по један, изневеравају своје идеале, постају конформисти. Вегел ни сам нема много љубави према њима, као да су и њега разочарали: роман је хладан, неинтересантан, досадан. Није ствар у томе што подсећа на Шољанов „Кратки излет", подсећа више по композицији коју скоро пародира, већ што је Вегел силом писао роман да би се коначно (да лир) обрачунао са својим јунацима, Нема оног неухватљивог ткања чулности као у ранијим прозама, оптика се померила према свету „они У који су упали младићи и девојке који су, изгледало је, могли да нађу и бољи пут, ближи своји сновима, ближи истини. Сами себе су спетљали и завезали у мртвоузлицу. У писцу као да се јавља гађење и тек ће следећа Бегелова књига показати је ли овај неуспели роман био само неопходна. раскрсница према новом све сту, или чак сасвим ново опредељење писца. Вегел ће и даље писати о полаганом старе“ њу свог света и своје генерације и изражава“ ти разорну мржњу према њима, или ће кренути у пародију, или, можда — Вегел је песумњиво талентован писац —, освојити неки нови свет и пронаћи у њему довољно јак смусао да о њему вреди писати прозу.

После генерације писаца којој припада. " "Вегел, више и не бисмо смели говорити о в0]вођанској мађарској литератури, већ само о југословенској мађарској литератури. Или олређеније речено: ако је некада и требало примењивати кључеве, данас је то потпуно сувишно; наша мађарска литература, крижевне жетве то најбоље потврђују, исто је толико добра и лоша колико и било која друга литература у Југославији. Није тешко извести 34" кључке о заједничким карактеристикама ове литературе, али је битније утврдити чињенипу да је то све више југословенска литература, интегрални део, кришка југословенске КњИжевности, Захваљујући пре свега талентовачој генерацији, проза је, не само појединачно. стигла до значајне разине, с разлогом не у2миче најбољим остварењима на нашем језику, Кад једна литература има снаге да постави себи питање има ли остварења која може мирне душе понудити другима — довољно је, јер је и само питање знак зрелости.

Наши мађарски писпи остварили су занимљиву литературу и добро би било, то више није њихова већ наша ствар, да је п ми што више упознамо на нашем језику.

Драгољуб Јекнић · уда

ЛЕТОПИСАЦ ЈЕДНОМ

Опет тај немир речи

та језа речи

то отицање у реч

за иветом за звуком речи за светлом за птицом речи за сенком за чудним светом

у реч настањеним

Опет то затварање видика

и. та ноћ |

и те слутње

и опет дубина , владавина. влажних речи

песма.

у глави расклиманој

У зрелом даху хладних звона

у усправљеној копити на друму у подножју пера

у тачки где се љубе

мастило и белина

у знаку који стављам

на страницу окрзнуту дахом

бар да свиће

СТАРА ВОДЕНИЦА

У ноћи без разлога

док ветар мрешка воду и змије девичански пузе низ откривено лице помрчине

равнодушна на брдо сирово и лакомо и паучину што се у ћутање заплела » док је несаница мучи “ тоне у монотоне медитације

полако

окрећући

свет

ОТКРИВАЊЕ ГРАДА

Кад смо скинули хумус с речи удахнули песак појели змије показа се трад

као причест очева

Очистисмо цртеже целивасмо врата

и камен бачен вратисмо на почетак

Сада. овде долазимо по своја сећања и узимамо ватру '

ШИШТАЊЕ ЗМИЈЕ

У овом пределу све је привид само је шиштање змије стварно у овом пределу све је безвлашће али је шиштање змије закон

Сведочећи прошлост и садашњост опомиње да је време једно

у лишћу у корењу

и све се расходећи најављује

Напуштају нас намере

Да се пењемо уз бокове хриди кад не можемо више знати шта је шиштање змије

а шта зовор смрти

МОНОЛОГ БАЦАЧА КАМЕНА

Труло је месо земље тамо где је падао камен пи мудро око вечери пред сами залазак сунца

Нека ме на томе месту сахране у сени тог камена пријатеља мојих година

Нека ме на томе месту сахране јер ту је био једини стварни крај сваке вечери пред сами залазак сунца

„кад воће тамни

и пуни се црвима. и торчином

ПРОЗОР

Отворен прозор И поглед према брду из кога избија извор маховина

и где расте

подне

Отворен прозор И поглед у простор где нико не зна шта се сада збива пи стих је следећи можда непотребан и мисао о свему бесмислена

Отворен прозор И душа затворена у своју реч као лешина

крај које расте лепа грешка

срце што се узбућује

НЕИНЕВНЕНОВИНЕ 7