Književne novine

План

ПОЗОРИШТЕ

их , .. Ви

он

Уз Молијеровог „Тартифа“ у извођењу Градског позоришта

из Вилербана

УЗ РАСИНОВУ. „Бераннс", коју. смо упозналн на последњем БИТЕФ-У, извођење Молијеровог „Тартифа" у режији. Рожеа ·Плапшона представља нови, несвакидашњи сусрет са једном од најзанимљивијих п – најдинамичнијих личности француског позоришног света и прилику ла створимо неловитију. слику о могућностима п средствима са којима овај ансамбл обезбеђује класици актуелна и у свему модерно театарско значење,

Молијера волимо а Расина ценимо! Зар је онда чудно што се генерацијама истицала нежност и чистота Расиновог стиха, а са Молијером поступало на све могуће начине. Једино је он у Француској комедији, као по меком неписаном правилу, уважаван прво-као драмски класик па тек онда комеднограф. Планшон верује класицима м зато у њиховом тки-

„ву тражи и афирмише оне вредности које ће

моћи бити прихваћене и као савремени театарски израз. Одбачене су полемике о ранијим интерпретацијама, престало је размишљање о апстрактним суштинама и смисао режије _ је нађен у разрешавању елементарних снага и оног егзистенцијалног у самом делу. Откривајући његове стварне могућности Планшон је открио временску димензију структуре — која му, поред осталог, помаже да у самопројекцији доживљаја непрекидно богати нашу пред ставу о писцу и његовим вредностима. За сценску креацију не смеју да постоје рецепти и тек са њеном појавом јавља се визуелна предоџба о тексту, Ма кодико да нам је понзат, он се ставља у оквире где се чини непрекидно нов и недостижан у своме богатству и целовитости, Отуда реномирани редитељ никада и није тврдно да је његов приступ класици једино исправан иза остале рецептан; осећање модерног и актувлног јавља се као унутарња потреба за суочавањем са собом и временом и стога уверење да је литерарно наслеђе потенцијал без којег је немогуће замислити савремени театар. Чим је Планшон успео да. Расина ослободи спољне бравурозности и галаптности у дочаравању алузија, па ред је дошао Молијер, време и пркос са којим је лисац успео да му се супротстави. Интересујући се за природу метафора редитељ је дошао до наличја живота у коме је човек тих времена сличан у страстима м поступцима ономе што заокупљује н нас саме. То је режији дало снагу па лежернаст, умеренаст у изразу и крај“ ња приролност просто фасцинирају.

Планшон је, по оном што чини па сненн, противник свих механичких веза између Молијера и његовог доба са овим светом. Он не прекидно протестује против претеране озбиљности којом се до сада прилазило Тартифу, а нарочито му смета формалнстичко наглашавање трагичног исхода самог заплета и исочекивано разрешење у финалу. Смисао режије није у реплицирању по доказивању ла је јелно решење боље. од свих „других. (слобода. креације не може се никада изједначити са пропзвољношћу! Напротив, она редитеља води ка писцу и његовом пронишљивом духу који је и данас толико жив и природан у Оргопу, а нарочито Дорини. Цела представа компонована је као понирање у суштиву ствари н разоткривање света у коме је апсурд увек могућ, Рене Алио је компоновао декор који се после: увод“ ног упознавања са славним личнастима непрекидно продубљује под пупим светлом н шири простор како би уопштавања могла да добију што патпунији облик. Употрабљени су нови, сасвим лаки материјали — са бојама и стилизацијама које дају врло препизну ознаку времена у којем се све ова догађа. То су Мо лијерове година — али ни неки рестаурпрани салон данас који исто тако нија поштеђен сличних перипетија, заблула по _ липемерја! Планшон олбапује тедтрално кореограцски мизансцен, неприродно накићен костим у породичном амбијенту, штап и остале трашионалне реквизите; мала оставља све оно што му се чини елементарним и сасвим једноставно приказује људе кроз оно што о њима говори Молијер. У томе нема ничег нанадџог н исфорснраног тако да се потпуно брише гтраниша између гледалишта и збивања на спени. Зашто та чувена молијеровска позорница не би била ујелно и наша домаћаа Када Молијећ већ Оргонпа доводи са пута, по чему у Планшоновом виђењу то не би био уморан човек, прашњав и знојан, који жели ла се што пре раскомоти и уз пут упозна. са свим новостима у рођеној кућно Та атмосфера ложерности и интимности окружује Дорину, Елмиру, Маријану, Дамџса н све друге који се | овде налазе. Њихове кретње су једноставне и спонтане тако да се ниједан призор пе понарља: све је у животној динамици са ритмом који се нелрекилно снажи у актерима п самој ралњи. Готово да нема делића позорпине који ипје искоришћен тако да после свега тога изгледа бесмислено оно тралицлонално извођење појединих ликова као марнонета на "росценијум да под тешким костимима са мапором репитују хлално и отуђено Молијерове стихове. Велики писаџ је у овом сагледавању крај ње простодушан мала нимало нанвал, тармантан и комуникативан али далеко од лакрлије, мање песник а више мислилац и сатпр!чар, вечно сумњичав према свему што се око њега догађа, са дистанпом у олносу на љуле који непрекидно теже ла у свему булу у своме впћемену, а и у њима. када је гол та потребмо, То' је услов који, како му се чнин, мора стално и увек изнова да нспуњава ако жели да у својим опсервапијама и метафорама буде заиста слоболан.

Планшон делује у правивџији, алпо у њетовој интерпретанији Молијеровог „Тартифа" нема ничег провинцијалнаг, помодног и немстивисаног, Савремени театар, ако је пепуљгн стваралаштвом, не негира. класику и не супротставља се континуптету спенског деловања. Напротив, он проистиче из тога и истовремено та превазилази у сопствецој креације, Око окакве платформе окупило се више сјајних глу-, маца: Мишел Оклер је свога Тартифа предста-

вио, као сасвим нормалног, обичног и просечног човека, лишеног сваке тајанствености и мистичности, Није то никакав Распућич него похотљиво биће које просто терају-у ситуапију где му је све дозвољено. Када се осети у Органовој кући газда показује све своје мане и навике, губи контролу над разумом и заборавља ко је у ствари и шта заправо чину, Дорира у игри Франсоаз Сење је једна од најзанимљивијих креација овог популарног _ лика која: је виђена на француским позорницама током минуле две деценије. Љени изузети глумачки „квалитети, шарм, непосргдност, сигурпост, снага израза, лепота гласа, лежерцост н темперамент спојили су се у нераскилуву целипу, Жак Дебари је као Оргон био изванредан са безброј нијанси које су га објасниле и

„ТАРТИФА"; ЖАК ДИВАР И МИШЕЛ ОКЛАЕР

СЦЕНА ИВ МОЛИЈЕРОВОГ

оправдале у свим његовим поступцима. Госпоћа Пернел је у Лисјен ле Маршан нашла више разложну а мање окрутну ламу. Колет Даомтјетрини дала је сасвим необичан лик Маријани наглашавајући свуда, где је то могла девојачки шеретлук. Једино је неразумљиво како се у оваквом саставу нашла Нели Боржо као Елмира неприродних манекенских «окрета и дилетантске глуме.

Пасле аве значајне представе још смо ближе Молијеру и Планшону а преко њега по по тицски савременом театру кој се очигледно храбри другачијом атмосфером, жељама и смислом ол оног на који смо навикли у на шем позариином животу.

Петар Волк

ФИЛМ еца и ф ПАМ

НАЈВЕРНИЈОЈ биоскопској публици, деци, поклањају најмању пажњу и дистрибутери но произвођачи филмова, па и сами филмеки аутори. По строто комерцијалној логици, правити филмове искључиво за децу — не исплати се! (Филм намењен пр-

„венствено деци, макар то био пи „Црвени

балон“, није интересантан за одраслу публику. Сем тога, цене улазница за „дечје филмске представе“ знатно су ниже од цепа за уобичајене биоскопске представе. А сама деца, као публика, гледају читав филм ски репертоар — почевши од „вестерна“, па до пикантних љубавних прича — па, кад је већ тако, кад деца „гледају све“, зашто уопште сцимати „специјално за децу“» Таква је, изгледа, логика филмских произвођача штром света), И, када се све сабере, производња филмова намењених деци налази се у приличној кризи, не само код пас (са изузетком, додуше, неких кинематотрафија, као зшто су чехословачка или совјетска, где се систематски води брита но о специфичним потребама најмлађих гледалаца, па се често постижу и изван редни резултати: филм редитеља Павела Хобла „Имате ли лава код куће>“, рецимо, представља у свету дечијег филма исто оно што у свету дечије литературе представља Кестнеров роман „35. мај“!)... Код нас се веома ретко снимају филмови који говоре о суптилпим дечијим проблемима (као што је то, веома успешно, чипила Шкубоњина „Изгубљена оловка“!). Не снимају се ни филмови у којима је дете стављено У средиште неке акције, која га афирмише као личност, као „малот човека" (као у филмовима словеначког реду“ теља ЈожетаГалеа, посвећеним популај-

ном „дечијем јунаку — храбром и доми-

их

ва, у којима деца препознају један

свет, комплексан и пветичан. са којим се могу спонтано и лако идентификовати. Појављивање неког новог филма за децу, на нашем репертоару (од „Црних бисера“, 40 „Седмог континента“), трава је И дечија се публика непрестано обнавља, И, за нове тенерапије девојчица и дечака, не“ ки стари филмови (било да је реч 9 Ден Белој триви, или о Снежани, Рам“ бију, Петру Пану и Маји Патку!) увек су нови, Али, већ се поставља питање; ко ЛАико такав „класични релертоар • иде у ко“ рак са сензибилитетом нових На: раштаја и колико истински одтовара. ствар ном интересовању деце

"На | ; "без

_ Нова тенерација малишана, коју Не 026 азота ноанзају „телевианјском РенАРИ Те ђе Пер је Одрасла уз „мали екран | ама у све врсте програма — од Ре • и дневних вести, до драме и жумарие“ ита" серије!), односи-се и према ФИЛМУ АРУ о: чије, на један свој начин. МАКО Ста казала анкета, направљена уочи Ој с неколико хиљада наших, МЕ К дево;

— за ову су тенерацију 7 пиши

ски јунаци „много И НИји и иптере. сантнији од цртаних филмских ЈУНА ка, За савремену децу, Џемс Бонд је много привлачнији од Паје Патка, а Мери Це“ пинс од Снежане! (Бирајући своје филмске јунаке и лајући, цри том, најистакнутија места _Чаплину, Тарзану, Џемсу Бонду и Мери Попинс, савремена деца су нам дала сигуран доказ, кад је о ФИАМУ реч, да имају изоштрено чуло, за оно што је поетско, али и да имају склоности за оно што је реално, било у области акције било у области бајке. Та деца, коначно, живе данас у једноме свету у ко ме се, пред њиховим очима, реално и ире ална непрестано додирују!). ИМ ту је, вероватно, реч о посредном деловању теле визије, која је својим свакодневним присуством изменила сензибилитет детета — деца су, тако, почела да уживају у бајкама другачијим од оних које им, упорно, сервирају олрасам, уверени да _ цртани филм дизнијевског типа највише одговара овоме узрасту! (Репертоарска политика 7 тово свих специјализованих биоскопа за де. цу, у Београду, таква је да се појам „дечијег филма“ тотово идентификује с појмом „цртаног филма“. Није ли и то, на свој начин, сигуран знак једног дубљег неспоразума између одраслих који одабирају филмове и саме деце која су принуЂена да такве филмове прихватају као „своје“, мада је њихово право интересовање сасвим на другој страни2).

Са тим измењеним сензибилитетом савременог детета морају, данас, рачунати и они који праве филмове за децу и они који се баве организовањем филмских преастава за најмлађе. При том, свакако, треба водити рачуна још о нечему: ма колико била, на један свој начин, сензибилна и мудра, савремена дечија филмска публика је, на један сасвим традиционалан начин, и веома наивна — јер, каси претходне генерације малишана, и _ она фнам доживљава искључиво путем пдентификације!... На „Филмској паради“, реџимо, одржаној за време ФЕСТ-а, депа су с приличном раннодишношћу гледала атрактивни филм Карела Земана „На комети“ (снимљен по мотивима романа Жила Верна), филм који садржи и елементе фантастике и елементе акције, а про жет је и финим хумором, али је без деце у акцији, па су та малишани гледали прилично равнодушно. Истовремено, деца су веома снажно и ангажовано реаговала на сасвим просечне „Црвене осветнике“ Ед мунда Кеосајана (филм у коме група дечака сасвим у стилу америчког „вестерна“, ратује за време Октобарске револуције) и са великим саосећањем су примила „Дружину Пере Квржице“ Владимира 'Тадеја (филм снимљен по истонменом роману Мате Ловрака, у коме се група сеаских мадиштана труди да поправи стари сеоски млин, шта није пошло за руком чак ни њиховим родитељима), Дакле, тамо где је дете у средишту неке акције, гле самостално домаси одлуке и дела (а нарочито кад успе-

ва да налмудри одрасле и да им се пол-.

смехне!), успоставља се присан контакт из међу најмлађе публике и филма. Деци, пре. ма томе, највише импонују фнамови који афирмиш у. деџу. Са таквим се филмозима деца најлакше идентификују ин дилеме њихових јунака најпре прихватају као своје: Аоћ цртани филм схватају исКључиво као забаву, овакав пграни филм деца схватају као нешто веома ољ биљно.

Идеалан играни филм за децу био би, према томе, онај у коме је само дете носилац главне радње (под условом да је та радња динамична, да у њој има хумора или патетике, да се дете афирмише кроз њу и као мислеће и као делујуће биће), као и онај филм у коме, поред деце, важну удогу играју и животиње које су у пријатељству са деном, али не и са одрасли ма (као поносни коњ-белац у Ламорнсо вој „Белој гтриви“, или дивљи медвед Бен у филму Џемса Нилсона „Мој пријатељ Бен“, који свесрдно Аругују са децом и којима деца супериорно тосподаре!). Деца, при том, сама или у савезу са животињама, треба да наврте акцију за коју одраСан немају обали много разумевања — кроз ту се акцију дете афирмише упркос одраслима. Сваку овакву драму дете до. живљава емопионаано веома снажно, оно саучествује у“ њој, опредељује се — дете, најкраће речено, сазрева кроз акцију која траје на филмском платну, откривајући свет којим је окружено н своје сопствено место у томе свету... -

„ Док дечија литература непрестано осваја нове креативне и садржинске просторе, дечији филмски репертоар статнира. Та је, занста, штета. Јер, док телевизија, свако дневно, информише Дете о свему и сва чему (пунећи му главу свакојаким инфој: мацијама), филм га ангажује тако мало психолошки и емоционално (уместо да га кроз 'акцију свестрано развија као лич ност). Дете је пажљиви ади пасивни посматрам телевизијског програма (мада се посредством тог „прозора. у свет“ траг нице дечијег искуства непрестано проширу“ Ју, као што сени сензибилитет детета, при

зеткост. А.

том, непрестано мења). А кад је о филму реч, дете је веома активни учесник филмске представе (за време које другу. је и расте са својим вршњацима п животи. њама које воли). Али, док је телевизијски програм све разноврснији и агресивнији филмски репертоар за децу је све сиромашнији м своди се, у пракси, на гледање забавних цртаних филмова. Тако, несумњиво, долази до несклада између обиља но вот дечијег искуства (које малишани. ма нуди телевизија) и све сиромашније дечије имагинације (коју би дете. ту морали да развијају филмови)!

Слоболан Новаковић

ЛИКОВНА УМЕТНОСТ

Похвала акварелу

Миливој Николајевић; Ретроспективна изложба акварела. Галерија културног центра Београда

АВОСТРУКИ карактер ове изложбе — ретроспективни (она обухвата временски ва спон од 40 тодина) и њена специфична слали Карско-техничка и материјална опреде» Љљеност (изложени су само акварели) даје јој значај занимљиве и по многочему изузетне ликовне манифестације. Ретроспектива није у овом случају потврда пређеног пута овог нашег познатог сликара, није ми сама докуменат о времену: она је и једна и друго али и више од тога. Ова изложба, овако презентована, представља целину која оправдава доследност стваралачког духа у фазама које су инспирацијом везане за време али које — суштинском струк туром дела — превазилазе то време, извирући из њега надрастају га, преображаваЈући се у његове симболе као константе трајања. 1

Без обзира на нужне разлике у схватањима која карактеришу поједина раздов„а на овој дугој линији континунптета, јед на идеја и један стнаски ослонац нашли су своју тиху и чврсту доследност у сталном приближавању чистом делу, оном сажетом богатству елемента који обликује и себе и материју духа из које потиче.

Така се Николајевић, делима са ове изЛложое, јопг једном потврдио као изузетна стваралачка синтеза која у овом нашем времену гради један други и другачији вре менски оквир за своје естетске садржаје н постулате. Условност овакве терминолошке одређености изазива недоумицу само ако се не зна колика је приврженост овог сликара чистом и зрелом ликовном језику која га покаткад поставља на границу пуританства иза којег је поље непознатог и руком и духом недотакнутог пространства. Треба само -завирити у ону привидну 43коћу којом Николајевић своди линију на оитно, лишавајући је дескриптивне улоге, или како мајсторски оживљава остор итром бојене површине п чисте глине, како двема мрљама добија звук чист и соноран, или неколиким тачкама ствара кон трасте који унутарњом драматиком добиРУЈУ суштинско и универзално. То је у ствари сажимање искуства пребогате сликарске природе која ону другу страну еми сла тражи у скривеним садржајима који Ховеструким кореном прпу снагу из бића ствари и бића човека, у јединству одреЂене временске и просторне мисаоне и е: мотивне димензије рађања дела. Изложба, с Аруге стране, има значај враћања поверења у једну исконску технику — акварел технику која је делима Миливоја Никола“ јевића постала „уабудљиво уверљив пример како се и овим прозирним, на ока „лаким“ материјалом, може озбиљно и темељито градити слика, а да она по дубини свог садржаја ттипшта не губи него носм у себи пеловити смисао и значај. соли“ кареве поруке џи израза". |

Нису у питању само сентиментални раз дози који су уметника вратили овој техНици и материјалу: има неке исконске бли скости између облика инспирације, саАржаја и начина грађења облика и ове _ племените, податне, и рекао 6и% универзалне. материје. Око четрдесет радова, чији се тематски распон креће од пејзажа, портрета, детаља приРоде до чисте визуелне сензације, без О ВВЕ на ту разноврсност, носе печат див ве равнотеже идеје п реализапије, облика и садржаја, садржаја и технике. Мало је чин У нас који су успели таквом 40наје те ЈУ да хировите токове инспираизр. оведу на једтнство стила но личног зраза, да једну ваздушасту, скоро нереалну материју претворе у средство лирске те и истинског мисаоног доживљаја

5 156 и немаметљиво _ једна изложба т85 ја ствари на своје место пи сама на

начин Аобија. своје право место.

Срето Бошњак