Kosovo : epopeja o boju na Kosovom polju

Најпре ту угледа Марком народа свога сеобу РЬегове снаге и моћи несрећну прву деобу; Људи и жене и деца у свет залуташе бели; Братац од брата, син од оца и мајке се дели. 570 Док у главаре раздор и свађа се усели луда: Они се побнше сила починивши јада и чуда. А народ сам да лута и даље се безглаван диже, Тражећи боље cpehe, и остаде где који стиже. Гложења даља Марко, убиства, издајства виде, Како из једнога ропства Србин у горе иде. Докле му пред очи млада и прелепа жена се јави, Грчко je рухо на њој, диадема сјајна на глави, Златна јој коса низ плећа богата облином пала; Осмејком бајним и ока пламом придббит би знала 580 Најокорблијег жёномрсца да робује њима : Онаког стаса и миља једва да друкоја има. Гледећ’ je нико над судбом joj не би пролйвао сузе. Али и тёк што je Марко на око добро и узе: Кад она исте очи разрбгачи дрхтећи телом, И севну гыша да муње посукташе поворком целом. Уста у освете потсмех искриви цичећ’ к’о ryja, Затресе главой и, косе, к’о да их диже олуја, Разбаца около себе у хиљаду витица дуги! Сад Марко виде слику и призор у свему други: 590 Не беше коса златна то низ рамёна што с’ свија, Већ страшни сплет од самих сиктавих отровних змија, Koje узбуњене сада колутасто сташе се вити, И прёстравлзено лице почете Фурији пити, Жалац и вилице мразне забадајућ њојзи у тело, У усне, очи, у чело, у дојке, у гр’оце бело. И страшна жена сад у помами рођена беса И грозна бола поче са темена беду да стреса. Но, што се више труди напаст одбацити с врага, Толико зубима свака у месо joj хвата. 600 Свладана болом сама себе би хтела да смрви, И бесно јурећи паклом- заурла; „жрви! крви!" На што се јави безброј бледих растужених сени : Рођаци све то беху и први доглавници жени, Koje ’но смаче за владе над Србијом крваве своје. Они сад приђоше њој у реду по двоје и двоје,

183

Косово X. Сеоба Срба Јаквинта.