Kosovo : epopeja o boju na Kosovom polju

И сви у руци носе крвљу набрйзгала срца, Из којих врело пиће пурпурним млазима врца. И она, вечито жедна човечја животна сока, Ко вампир пружа и овде, зажарена лица и ока, ею Страшне за крвљу руке. Али у часу свега Неста, и она даље у пакла тавнйну бега. Познаде Марко у лиду паклене фурије ове Краљиду ону, што се Јаквинта проклета зове. Угледа за тим славног Србије државе творца, Којојзи темељ диже на костуру противу-ббрда, Рођеног брата. И виде несрећног онога сина, Кој смаче старог ода рад круне и краљевска чина. Из мрачне раке уста и створи се као на јави. У место круне сад му трнова капа на глави. * 620 С постеље клинаца оштрих, где бунцави санак спава, Диже се, да се сам за преступ над оцем кажњава. У месте меке порфире сада у костретн лута, У место жезла у руци камџија вије- му с’ љута. - ■ ■ Њоме он шиба тело и, ударац оштри где пада, Пламени траг по пути грешно] вијугаво зада, Те пече огњем јаче него ли бола силйном. Док Усуд мйхну и грешник пакленом оде тавнйном. За њим се јави владар, ко] народу својему доста Учини добра, те трудом његовим велики поста. 630 Захвалан род га за то у Богу утодне меће, Незна]ућ какве je худе овде пред Усудом cpehe. Jep га он показа Марку, како на страсти тањиру Довека држи у црном нбмилосрђа оквиру Синовља ока два; и она га, лијући сузе, Довека питају: „Оче, да ли то на душу узе?' Да ли си могао сину икад учйнити ово?“ Довека отац мора вапајно слушати слово. Укочен, престрављен мора немо у грех сво] да блене, Немајућ’ кад од страшна питаша оног да трене, Нити признаке тако потребно једном да каже. Кајања речи никад недела грех му не блаже. За њим и слепи син пред очима Марковим мину; Крваво братоубиство носи на краљевском чину.

184

Косово X. ЈНемања, Драгутин, Милутин.