Kosovo : epopeja o boju na Kosovom polju

Марко се јако трже када и овога спази, Како за онима и он путањом истом гази; Стасит и дичан муж на обзору јаком ce јави, Духа и снаге пун с дийдемом царском на глави, Познаде Марко одмах по светлом и поносном лику Душана силнога, рода својега понос и дику. 650 Али то мало траја, јер великог славнога мужа Одмах опколише силна на замке увијена ужа, Која ко живе гује почеше онуд да ничу, И милибнима да се њему пред очима мичу, СплетајуИ ону замку, која у граду Звечану Зададе Дечанском смрт о Мратину светоме дану. Окрете Марко лице, да riè гледа големих јада, Како с несиновља дела велики царе страда. Али се с јадом горим и страшнијим мора да бори, Кад му се родитељ стари затим пред очима створи. 660 Родитељ кога уз'алуд међ 'блаженим видет’ нскаше, Јави се као убйца кад Уроша смаћи хоћаше. Марко га мораде гледат’ са болом што срце пара, Како га грамзивост гони, дома му крвница стара, Погрбљен да се краде кроз крше и врлети горе, Крећући с легла хитре срне и вукове споре, Да се кроз луге луња, док се не прикучи жртви, Цару и куму своме, стрелой да гьега умртви. И зби се! Младић паде, цветак под ударцем косе, Остави душа тело, к’о облак кашьица росе. 670 Крвавих очију на то бесомучан злйковац скочи: Опљачка круну њему пре нет и заклопи очи, Те да на мрачно, убиством окаљано, ставив je чело, Засени светим сјајем њенмм богомрско дело. Јаукну Марко од бола и, клекнув на колена оба, Завапи Усуду, да се на њ’ ко на последњег роба Смилује, те да страшну слику са последа склони. Загр.ме Усуд: „у пако натраг, убицо. тони!“ Добром јунаку, ко]и погнуте главе стајаше, Прекорно ал тихо судија даље збораше: 680 „Ето ти прошлости рода твојега худе судбйне. Грехова оних, ма како големи да ти се чине, Неће ни мање ни мањнх ни у будућности бити.

185

Косово X. Дечански, Душан, Вукашин.