Kosovo : epopeja o boju na Kosovom polju

Демонску скриваше душу и нарав скота из тора. Људима ужас беше и, царску носёйи порфиру, Клањаше само грубо] сили и златну кумиру. Срамном преминувши смрћу у садању прометнут слику, Задарит’ хтеде над светом демона паклених клику. 880 Уждити хтеде га свег и зададе посла и ]йда Превићлњој сили, докле бунтовну неман свлада, И страшну снагу у ланце и окопе железне спута. Бесан се гризе сам и рођено месиште гута. Крвавим зубима глође алке и кида им резе, И често прети да се ослободи несносне везе, Да распе ланце и одма земљу да делу ужди. Сети се Марко да се нађе и овде у нужди Својему добротвору, па топуза тешкога трже, И на расклйматан ланац ударац један врже, 890 Те бёочуге тако стамёнито притврди њему, Да ће за хиљаде лета сигуран бита у свему. Насмеја с’ Усуд Марку, где везаном демону суди. Таки су увек сви и мали и велики људи. Ал Марко мало хаје, што покуду његову побра, Радостан успеху свои од ударца онако добра. У том и Усуда неста и свега у истоме трену, И Марко с’ обре на овом свету и Косову крену.

191

Косово X. Џин Дукљанин.