Kosovo : epopeja o boju na Kosovom polju

Koje и без тога више не носи у грудима здраво. 6-0 Визир низ лепо лице ратница спустила није, Нити јој бело грло подбрадица челична крије. Руке јој само по једна железна опруга брани, Зглобљена лако на лакта спољашњој савојној страни, И за панцйра- колир на обртањ прилета зглобни. Ъердан од бисера ту je на помолу сјајни и дробни. Панцир јој златнн снагу и девичка заклања недра. Шине од челика плава голени бране и бедра. Гриваст над кацигом знатном оквир од сребра се диже, Висином копљу до врха у њезиној десници стаже. 70 Још перја кита боје румене руже и крина Занесе диком и сјајем плахога царева сина. Ласти бедујини цвеће у злаћану гриву je сплела, Срмали венац низ груди од ројтастих китица свела. А да од судара е гьоме неук мегданџија премре. На челу носи на звезди даници шиљато темре. Иста јунакињи знак je на штату у пламену пољу, На коме рис и шакал о заклану срну се кољу. Taj необични cjaj и украс на коњицу њену 8ö Збуни под Турчнном вранца те злослута у страну крену; Зазре од прилике чудне с каквом се јоште не срете. Али и Турчин се сам у непрйлци прилично сплете. Заиста он мишљаше да небесно биће гледа, И врело срце поче да му се мрзне од леда. Дође му једнога часа да плећа окрёне да бега. И да се ратосшьа битке, мегдана и свега. Ал’ кад га Војсава, смотрив његову забуну таку, Ослови звонким гласом, да узима копље у шаку, И да започиње бој, за којим на несрећу жуди: 93 ГЬему од слатка гласа задрхта срце у груди. Оде му храброст и памет, и жеља за битком га мину, Овака беседа прну са устију цареву сину: „Много и велике хвале слушах о твојој лепбти; Заиста више него о твога оружја страхоти, Макар да прича каже, да никада јоште мегдана, Победе теби ни славе нё оте противна страна. И ja, и ако дођох јунакињи славу да спорим, Признајем, да се с лепотом не могу данас да борим. Признајем напред да сам свладан, о најлепша жено,

194

Косово XI. ВОЈСАВА НА МЕГДАНУ.