Luča Mikrokozma

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

175

180

185

190

195

200

У воздушни океан падају,

Из безданах ништожности шари, Од хаоса необдјеланога Творитељем на биће позвани, На струје им ројевима лете,

Те се крсте и надпје лучах

И воздушна постају свјетила.

„Сад си, мислим, са свијем довољан И душа се ободрила твоја“ Рече мени красни житељ неба, „Када ти је творац допуштио Да му престол свијетли погледаш И прелести раја свештенога!“ „Хранитељу, свети спроводниче, На равнине непрегледна неба Коме лику, коме легиону

· Принадлежиш светијех житељах >“

„Видиш — каже — оне легионе Те су близу горе трононосне, По равнини што су на гомиле До бреговах рјеке бесмртија 2 Оно су ти густи легиони Михаила првопрестолнога;

Ја његову принадлежим лику, Онде ми је блажено жилиште,. Онде ми је слатко вјековање Свемогућом вољом назначено.

„Над наше се легионе висе Шест хиљадах колах свијетлијех ;. Велики је наш стан заузео На сладо.ној води бесмртија: