Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R

НЕНАДОВИЋ

аустриско-турског рата 1788—1791. Н. је тада пошло за руком да дигне на оружје свој крај и да попали Ваљево и Чачак, али је од аустриске стране био недовољно помаган. У манастиру Фенеку Н. је био представљен цару Јосифу П, који је том приликом зажалио, што се народ изложио борбама и незгодама пре него што је аустриска војска кренула у борбу. За. време рата Н. је учествовао у више борби и чинио је знатне услуге Аустријанцима. После Свиштовског Мира, разочаран што (Србија није ослобођена, Н. се вратио поново у село, и ако су му АДустријанци нудили да остане на њиховој страни. За учињене услуге Н. је од Аустрије добио пенсију (180 форината тодишње). У (Србији Н. је по повратку опет наставио да кнезује. Нарочит утицај имао је он за владе београдског везира Мустафа-паше, који је дозволио Н. да организује народну војску, да би у њој везир имао ослонац у борбама против одметнутих јаничара и њихова заштитника у Видину, ШазванОглу. За време јаничарског нападаја на Београд (у зиму 1797/98) Н. је, са другим кнезовима, из западне Србије, организовао одбрану и успео, да са том народном војском и везировим људима, спасе град. После погибије Мустафа-пашине, за време дахиске реакције, Н. је стално био у животној опасности. Мула-Јусуф подметнуо му је једног дана отров у кафу, и Н. се једва спасао. Отога, а и незадовољан зулумима и притиском дахија, Н. је ушао у преговоре са народним људима, да се против дахија дигне устанак. Једно њеTOBO писмо, упућено аустриском мајору Митезеру у Земун, писано 1803, у коме је било јасних наговештаја о припремама. против дахија, пало је овима у руке. Обавештени и о другим покретима у народу, дахије реше, да похватају и побију главне вође, да би обезглављена раја остала пасивна. Међу првим људима, који су пали после те одлуке, био је Н. Њега је ухватио Мехмед-ата Фочић у Ваљеву, заједно с Илијом Бирчанином и Милованом Грбовићем, и сву тројицу их је дао погубити, пред очима скупљеног народа (28/1 1804). То је почетак страшне сече кнезова, која је непосредно изазвала први устанак. В. Ћоровић.

НЕНАДОВИЋ ЈАНОВ, војвода, (око 1765 до 1836, Бранковина). Био је млађи брат кнеза Алексе. По браховој погибији (23/1 1804) Турци су хтели да њега закнеже, али он је то одбио. Придружио се одмах шумадиском покрету за устанак, заједно са синовцем Матијом, и постао је једна од најкруџнијих личности западне (Opбије, побунивши ваљевску и шабачку нахију. Његова прва већа победа над Турцима код Овилеуве (28/9 1804) нарочито му је дигла глас. Имајући трговачких веза, у Срему, а захваљујући војничким везама. његова брата, Алексе, Н. је из прека, више

него и један од српских војвода, добијао џебане и оружја. Тако је још у пролеће 1804 смео предузети нападај на Шабац. б/3 узели су Срби Ваљево, а 11/3 су опсели Шабац и сатерали Турке у град, па их најпосле присилили и на једну врсту капитуладције.

Опочетка је Н. имао неприлика с недисциплинованим хајдучким харамбашом Ђорђем Ћурчијом, кога је, најпосле, дао убити. Н. је 1805, поред Јанка Катића, имао .иза Карађорђа највећи углед У земљи. Пошто је одметнуо соколску нахију и узео Ужице (20/7 1805), почео се Н. потписивати: »заповедник наије ваљевске, шабачке, ужичке и сокоске«, и, како прича Вук Караџић, који је био писар код њега, јавно је Кара -Ђорђу поручивао, да му, као старешина, не прелази преко Колубаре. Н. је сматрао себе кућићем, чланом једне старе кнежевске породице, имао је под собом једну од највећих и најбогатијих нахија, имао је много веза, и у Орбији и ван ње. Он је Карађорђа сматрао више као случајног војничког вођу, него као свог господара и господара целе земље. Да ограничи Карађорђеву власт Н. је с протом Матијом и Божом Грујовићем највише урадио да је 1805 уведен у Орбији Правитељствујушчи Coвјет, са намером, да постане једна врста врховне централне власти. Карађорђе није дао да му Совјет спутава власт и трпео та је само као неку врсту судско-административног тела. Одатле су се изродиле велике борбе, које су тровале унутрашње односе тек обновљене Орбије.

Прве две године Н. није много зазирао од Карађорђа, али кад 1806 навалише Турци из Босне на западну Србију а том приликом настрадаше шабачка и сокоска нахија, Н. се нађе у великој тескоби. Морао је звати у помоћ Карађорђа, који на Мишару однесе сјајну победу. Ова победа. диже Карађорђев престиж и у Н. области. Ту је Карађорђе, мимо Н., поставио за старешине неке себи одане људе и на тај начин дао је осетити и своју непосредну власт. Огорчен, Н. је наставио опозицију Карађорђу у заједници с Миленком Отојковићем, Петром Добрњцем и др., наслањајући се на руског представника у Србији. О Новој Години 1810. Н. је са оружаним људима дошао на Скупштину, вршећи демонстрације против главних Карађорђевих присталица. Под притиском народног незадовољства због пораза. 1809, Карађорђе је попустио опозицији. Младен Миловановић је тада смењен с положаја председника Правитељствујушчег Совјета, а на његово је место постављен Н. Од тога. часа Н. опозиција попушта. У фебруару

те године јединица Младенова удала се

за Н. сина Јеврема: Н. је после тога пристао на уставне одредбе од 1811 и 11/1 те године постао је попечитељ Унутрашњих Дела, односно први српски министар

— 4 —