Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R

НЕНАДОВИЋ

зака Џисма, 4 свеска О Црногорцима, а три су приче. Иначе Џисма из Италије и Писма из Немачке изашла су у књигама Српске Књижевне Задруге (1907 и 19929). Н. је почео да пише у пролеће нашег романтизма. Природно је било, дакле, што је почео с песмама, и што се трудио да и његова поезија буде савремена. Али Н. је успео само да у извесним спољним знацима и по извесним темама буде романтичар. А баш те песме, срочене у духу времена, најслабији су производи Н. пера. Он није имао ни један од основних дарова. рођених песника, особито лиричара, ни темпераменат, ни машту, ни особену осетљивост. Али је зато имао на претек других духовних и етичких врлина, стално живахан, радознао и пријемчив дух, широко, хумано, само трезвеношћу и ванредним осећањем мере темперирано идеалистичко срце и јединствену, родном му крају и породици својствену, моћ непосредног, чистог саопштавања. Тим врлинама. Н. је заузео, усред најнеобузданијег романтизма, једно нарочито и врло угледно место у нашем духовном свету. Као чувар Доситејевских предања Н. је у то доба снова, занесености и страсти, проповедао мудрост веровања у људску памет, у науку и у напредак. Стога су и међу његовим песмама као најбоље остале оне, у којима је могао да буде битан, интелектуални и општи, безлични осећај пи елеменат, а такве су на пр. Општа кућа, Снага народа и т. д., као и неке његове хумористичне песме, т. ј. оне песме, пошто су то махом патриотске, у којим се више поучава но траспаљује, или, више доброћудно шали на рачун народних мана, но што се шиба жучном сатиром. Исто тако се може учинити леп избор и од Н. такозваних записа, епиграма, стихованих мисли, духовитих опазака и благих заједања. | По читавој духовној конструкцији, H. је био створен за прозног писца. Зато ће он углавном као прозаист и остати у историји наше књижевности, шта више, као један од стваралаца, и, без сумње, као најодличнији реформатор данашњег нашег уметничког прозног стила. Његова ПЦисма служе као особити документи, у првом реду она из Италије, по којима ми и данас имамо најпластичније приказану слику великога, Његоша. Но њихова је вредност, изнад и мимо садржајне тежине, у њима самима и у њиховоме стилу. То су први и уједно најврснији наши књижевни путописи, у којима се неусиљено, готово козериски духовито и топло, с мното прелива и вибрације, грациозно, кокетно, сентиментално и озбиљно, прича, исто толико о питорескним страним 3акимљивостима, колико о вечитој људској нарави. Ванредна ведрина и блага срдачност облива сваки њихов ред, а ненаметљива резоновања, стално зачињена сли-

ковитом духовитошћу, чисти су извор поезије, којој је дал и савршен облик у Н. ненадмашном оркестрирању народнога језика. У томе да народни језик неосетно учини правим и интелигентним књижевним стилом, исто толико далеко од народ- · ског као и од књишког, није премашио после њега нико, чак ни најбољи наши реалистички приповедачи. Литература: К. Руварац, Скупљени списи (IL 1869); М. Ђ. Милићевић, Љ. Џ. Ненадовић у причама (Бранково Коло, 1895, 2—4); А. Гавриловић, културно-историјска слика (Годишњица Чупићеве Задужбине, 1899, 19); Љуб. Недић, Новији српски писци, критичке студије (прво коло, 1901); М. Цар, Моје симпатије (Ш, 1904); Јов. Скерлић, Џисма из Париза Љ. П. Ненадовића (Српски Књижевни Гласник, 1905, 15); А. Гавриловић, Одјеци Шилерова Звона у српској уметничкој поезији (Годишњица Чупићеве Задужбине, 1906, 25); М. Борисављевић, Забрана Шумадинке, књижевно-историјска слика (Годишњица Чупићеве Задужбине, 1911, 30); Д. Николајевић, Три Ненадовића, књижевно-историјски есеј (1925): ПШ. Лебл, Љ. IL. Ненадовић, одломак из монографије (Српски Књижевни Гласник, 1996, 19, 3). В. Петровић. НЕНАДОВИЋ ЉУБОМИР ДР. лекар (20/7 1837, Краљевци, Срем — 96/3 1916, Београд). Гимназију је свршио у Сремским Карловцима, а медицину у Пешти 1866. Специјалисао се за женске болести у Бечу и Берлину. Био је градски физикус у Панчеву 40тодина. Прешао је у Београд 1903 и радио. је као приватан лекар. Издавао је у Панчеву, са Др..К. Пејичићем, лист Домаћи Лекар. Издао је у два издања књигу Домаћи лекар. Писао је (1891) О здравственим приликама у Шанчеву, Омрт сучији (1902), Физички развитак школске омладине и школска хигијена у Србији, Школске хигијене и школски лекари-хигијеничари (у Шросветном Гласнику 1904 и 1906), ОСамарићанство, спасоносна међународна установа (1914). Суделовао је активно на међународним лекареким конгресима у Немачкој, Аустрији, Утарској и Паризу и на њима је држао разна социјално-медицинска – предавања; покретао је разна питања и чинио предлоге. Радио је од 1899 на сазивању конгреса српских лекара; завео је у друштву Душан Оилни курсеве за указивање прве помоћи, а то је исто увео и у београдској жандармерији као саставни део у обуци жандарма. Држао је многа популарнопоучна предавања. (Овоју библиотеку је поклонио Српском Лекарском Друштву кад се повукао из лекарске праксе (1911). В

НЕНАДОВИЋ МАТИЈА, прота, војвода и државник првог устанка (1777, Бранковина — 929/11 1854. Ваљево). Оин је Але-

Вира