Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R

кесе Ненадовића, кнеза ваљевске Тамнаве и Посавине. Почео је прво учење у свом селу, а наставио га је у Купинову и после у Ашањи, где је код једног проте изучио црквено пјеније. По повратку је, још врло млад, у 16 години (1793) запопљен. Отац та је посветио у послове око припремања, првог устанка и 1808 та је слао у Сарајево, да се тамо договара с извесним лицима, како би устанак узео шире размере. По очевој погибији, Н. је напустио кућу, а кад је добио вести о устанку у Шумадији, био је међу првима, који се покрету одмах придружио. Он је дизао читав ваљевски крај и имао је у том више личног удела него његов стриц Јаков, који је дошао на готово.

Н. је први дипломата обновљене Србије. Он је имао важне мисије код суседних аустриских власти да набавља оружје и муницију; путовао је у Петроград 'и Беч, у најтеже доба, кад је или требало стварати везе или прекинуте обнављати. Он је с Петром Чардаклијом и Јованом Протићем 1/9 1804 кренуо у Русију, да заинтересује руску владу за устанак и да изради код ње подршку и помоћ. То је била прва веза нове Србије са руском владом. Н. је творац и први председник Управног (Правитељствујушчег) Совета (1805—1807) и један од људи, који се. најмудрије знао опходити с Турцима. Од 1811 Н. је, с попом Луком Лазаревићем, био главни заповедник војске од сокоске Раче до Саве, а за време катастрофе 1813 показао се и као храбар борац (у борбама на Равњу) и као савестан народни старешина. За време емиграције, нарочито 1814—1815, Н. је живо радио да заинтересује велике силе, а нарочито Русију, за судбину Србије, и стога преко пет месеца, у доба Бечког Конгреса, није напуштао аустриску престоницу. Од српских вођа имао је широку пуномоћ за преговоре на Бечком KOoHтресу. Кад је избио други устанак Н. је настојао да прикаже страним чиниоцима нови покрет као дело крајњег протеста једног унесрећеног народа, а после је прешао у Србију, да се нађе уз кнеза Милоша. Познат и штован у западној Србији, Н. је постао ваљевски кнез и знатно је поматао, да се тамо уреде власти и поврати ред. Али са кнезом Милошем, који је био ћудљив и неповерљив, није било лако радити. Н. је неколико пута имао с њим неприлика, падао је у немилост, бивао чак уклањан из службе, па опет призиван. Од 1832 био је пенсионисан, пошто је променио неколико места и положаја у државној служби. Као пенсионер Н. је отвореније пришао опозицији против кнеза, тражећи, да се ограничи његова лична самовоља. Кад је 1838 образован Државни Савет, Н. је, као један од угледних уставобранитеља и присталица русофилске политике, постао његов члан. Али ва време уставних борби, које су настале у Ср-

о

НЕНАДОВИЋ

бији на крају тридесетих година, Н. се није могао смирити. Због сукоба с кнезом Михаилом, он је, заједно с Томом Вучићем и Аврамом Петронијевићем и још некима, 1840 прогнан из Орбије. Живећи у Царитраду Н. је дошао у тежак положај, да он, један од главних бораца за слободу Орбије, мора да се склања, испред једног српског кнеза, под скутове турских везира. После извесног времена, Н. се, незадовољан и са непријатним искуствима, вратио у Србију, да ту поново живи као пенсионер.

Када су 1842 били оборени Обреновићи, Н. је по други пут постао државни саветник. Кнезу Александру Карађорђевићу учинио је знатну услугу, када је 1844 са својим људима угушио катанску 6буну. Стари устаник, увек са извесним преталачким особинама, Н. је 1848 учествовао и на карловачкој Мајској Скупштини, а домало се, на позив својих Ваљеваца, кренуо у Војводину као вођа србијанских добровољаца. После тога, већ остарео, пенсионисан је по молби, 1852, а две године после тога 29/11 1854 завршио је свој жиBOT. Његов син је књижевник Љубомир Ненадовић.

Своје Мемоаре о времену првог устанка, Н. је почео да пише вероватно око 1830, ако не и нешто раније. Али није мислио да их предаје широј јавности. Један део своје богате архивске грађе Н. је био устуџио Јовану Хаџићу, који је објавио у Голубици, У, 1843 и 1844. Хаџић још ни тада не помиње, а можда није ни знао, да Н. пише своје мемоаре. Зна се, да их Н. није завршио. Обрадио је само доба 1787—1806 и један део 1813.

Као снажне Вишњићеве песме, и Мемоари проте Н. садрже у себи прави епски замах првог устанка. У њима је и простодушни патос, изражен и у осећању и у стварању великог, и митска лепота једног херојског времена, и класична, простота израза једног правог човека из народа. Причање је пуно података, понекад од непроцењиве важности, а увек од мното интереса. Као ретко који спис наше књижевности 19 века, Мемоари све више добијају, што их дуже прочитавамо. Занимљиви су и важни не само као историско дело једног важног савременика, него и као спис једног човека, који има много дара, који има богато искуство и који има један израђен, врло мудар, поглед на живот. В. Ћоровић.

НЕНАДОВИЋ ПАВЛЕ, српски архиепископ и митрополит карловачки (1699, Будим — 15/8 1768, Карловци). Српску, немачку и латинску школу свршио је Н. у Будиму. 1721 био је писар у будимском матистрату. 30/1 1796 замонашио га је и зађаконио, а 21/11 1798 запопио београдско-карловачки митрополит Мојсије ШПетровић и поставио та је за свога егзарха. Н. је био егзарх и митрополита Вићентија,