Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R

НЕРЕТВИЦА

Мажар при мору, који имају и већих бродова (сатина), и даље од мора Доље (вероватно долина Требижата, код ЈЉубушкога), чији житељи живе радећи земљу. Близу су до њих четири отока: Мљет, Корчула, Брач и Хвар, веома лепи и родни, са много пустих градова и мочвара; на њима станују, држе своју стоку и живе од ње. Пагани (погани, незнабошци) тако се зову, јер су се касније крстили од осталих Орба. У римском се дијалекту њихова земља зове Арента (Неретва), а они Арентани (Неретљани). У земљи Паганији насељени су градови: · Макар, Бруља, (За-) Острог и Лапчањ (данас Градац, на обали између Бриста и Неретве). Имају у области ове отоке: велики оток Корчулу или Кркар, на коме има и град; други је велики оток Мљет, трећи је велики оток Брач. Али има и других отока, који нису у области оних Патана; оток Сушап (захумски), оток Вис (хрватски) и оток Ластово (захумски).

Око 1020 Н. је дошла у област хрватског краља (Кресимира III): по смештају своме уз море звала се и Приморје (тако и данас), латински Марониа. Тамошње племе Качића играло је видну улогу У хрватској историји. Оно се бројало међу хрватске племићске родове. Готово нема сумње да су томе племену припадали: великаш на двору краља Петра Кресимира ТУ (1058—1073) Русин, који је био тогзНесиз т.ј. морски жупан, Русинов брат краљ Олавад (1074—1075) и син ЏеTap {Petrus Slavus), последњи хрватски народни владар, који је погинуо 1097 у Петрову Гвозду, борећи се са Мађарима, даље у доба краља Звонимира (1076—1089) Јаков, чија се титула dux Магапогит подудара с титулом тиадех Marianorum првога нам познатога неретљанског кнеза. Друшка. Међу старешинама, 12 хрватских племена, који су 1102 уговорили мир с угарским краљем Коломаном, на првом се месту помиње жупан Јура од племена Качића.

Коломану је као краљу Хрватске припала и Н. Како је била на јужном крају државе, превладало је тамо већ у 192 или 13 веку име Крајина, и дуго се одржало у народу и у књизи. У власти угарскохрватских краљева остала је Крајина до почетка 14 века. Домаћи су кнезови били од племена Качића, којима је главно седиште био град Омиш, код ушћа реке Цетине. Црквено је Крајина припадала надбискупији сплитској. 1192 онде су биле жупе: омишка, макарска и расточка. Из суседне Босне и Хума ширила се по Крајини богомилска. вера, којој су нагињали и кнезови племена Качића. Да се искорени у њиховој области нова вера и да се казне због гусарења, папа је Хонорије Ш позивао против њих Оплићане и краља Андрију П и Дубровчане (1221/29). Обновљена бискупија у Макарској брзо је опет

запуштена, пошто је, око 1394, босански бан Стеван Котроманић заузео сву Крајину, сем Омиша, где се склонио макарски бискуп. Крајина је, као део хумске земље, остала уз Босну све до њенога пада (1463). За босанске владе истицали су се у Крајини кнезови Богавчићи.

По паду Босне владао је Крајином хумски војвода Жарко Влатковић. Под конац 15 века цела је Крајина дошла у турске руке. Шрви крајински кнез под турском владом био је 1500 Јурај Марковић Качић, који се писао кнез Крајине и цијеле Атустинове Хумске (земље, којом је још 1488 владао хумски војвода Атустин Влатковић или Атустин Хумски). 1646 Крајина се ослободила турског господства и дала се у заштиту Венецији, под којом је остала све до њене пропасти (1797). Дошавши касније под аустриско тосподство (кратко време прекинуто француском владом 1806—1813), управо су становници ~ Крајине најодлучније TDpaжили, да се Далмација сједини с Хрватском. То нису постигли. 1918 Крајина. је, негдашња Неретва, са осталом Далмацијом и са Хрватском постала делом Краљевине ОХО.

Литература: А. Сама, Де 5ееп дез Кагзе5 (1904); R. E. Petermann, Fihгег дагећ ДашанНеп (1899); В. Клаић, Опис земаља, у којих обитавају Хрвати (II, 1883); O. Шишић, Повијест Хрвата у вријеме народних владара (1995, 241 и д.).

Ј. Модестин.

НЕРЕТВИЦА, река у Босни, десна притока Неретве. Извире са југоисточне шпадине Витруше (или Бјетрњаче) из Радманице врела. Са. изворишта тече према истоку, али набрзо скрене и почне тећи на југ, па на југ-југозапад, а од Горана. и Подхума на југ, стално се пробијајући кроз клисуру. Око 6 км северно од ушћа, долина Н. прилично се прошири, местимице до 600 м. У Неретву се Н. улива око 1 км североисточно од села Острожца, односно 11'5 км узводно од ушћа Раме. Дужина. Н. тока. је 27'9 км, а површина слива 180:9 км“. IL PP.

НЕРЕТЉАНИ. Неретљанска. област пружила се од реке Неретве до Цетине. Према Порфирогениту племе је Н. по пореклу било српско, али је рано ушло у састав хрватске државе и у њену племенску, политичку и културну сферу. Главна места те области била су у 10 веку: Макарска, Вруља и Острог, а од 11 века тврди Омиш. У неретљанску област спадали су и отоци: Корчула, Мљет, Хвар, Брач. Становници ових области добили су у 10 веку назив погана, јер су се дуго опирали да приме хришћанство.

У нашој историји Н. су највише обележени као опасни тусари. Наследили су, изгледа, старе илирске традиције гусарења на Јадранском Мору, а користили су се и својом словенском вештином бро-