Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R

НЕСТОР ЖУЧНИ

славни 7.978, муслимани 102, католици 68), па, Цигани, 1.086 (муслимани 994, православни 92), Куцовласи 136, Турци 45, Јевреји 7 и Грци 1. Оба села Н. имају 1.474 становника, Горња Н. 662, Доња Н. 812. Овако велики број Арнаута и Арнауташа у Н. и њеноме крају указује на оне велике и тешке етнографске и културне поремећаје, који су се у турско доба извршили у овоме крају.

Н. је била престоница Немањића, и у њој су се одиграли многи важни и судбоносни догађаји онога доба. Због рђавог значења имена, Н. је онда звана чешће Породимља, Родимља, Родим. Изнад и недалеко од немањићског двора. Н. уврх жупе Н. на јужним огранцима Црнољеве, који се део планине онда звао Болован, налазио се тада град Петрч. Рушевине овога града, који се сада зове Петрич, леже на једном усамљеном и са три стране одсецима заштићеном брду. Од некадање тврђаве држе се још остатци од четири куле. Испод Н., у непосредној близини данашњег Урошевца, налазили су се краљевски двори ПЏауни и Оврчин, такође омиљена боравишта Немањића ниже Лугова и Жеговца. Краљ Милутин је умро у Н. (29/10 1321). УН. се радо бавио и краљ Отеван Дечански (1321—1331). Овде се између њега и сина, му Стефана Душана завршила борба. У двору Н. је млади краљ Душан, дошавши из Скадра, 1331 изненадио свога оца, који се беготвом склонио у блиски град Петрч, где та је син стигао, ухватио и послао на заточење у град Звечан. И цар Душан се у прво време свога краљевања, радо 'бавио у двору Н.: ту је он око 1332 издао Дубровчанима повластице за куповину жита по Србији. — За овај је крај везана традиција о смрти цара Уроша (4/12 1371). Између некадањег дворца Н. и града Петрича, у опустелом манастиру Св. Богородице, код села Шареника, нашао је 1584 неки пастир под каменом плочом кости Ов. Уроша, за кога се развијала, традиција о мученичкој смрти. Тада су Орби обновили овај манастир, а 1705 монах Христофор пренео је одатле моћи цара Уроша у манастир Јавак, у Фрушкој Гори. :

Горња, Н. одржавала је везе са Србима, емигрантима у Угарској. Док су скоро сви Срби хришћани по селима на Косову под Турцима постали чифчије, дотле су се они у Горњој и Доњој Н. одржали на својој земљи. Поред досељеника Срба из Сиринића, Подрима, Мораве, Дебра, као и из неких косовских места, у оба села . има и доста старинаца. Особито укусна и живописна. косовска женска ношња најлешша, је код сељака у Горњој и Доњој Н.

Литература: Ј. Цвијић, Основе, Ш (1911); Јиречек, Историја Срба, 1—Ш (1999 до 1923); От. Новаковић, Законски споменици (1912); От. Новаковић, Немањићске престонице: Рас, Пауни, Неродимља (Глас.

88, 1911); Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, 1—П (1902—1903). В. Радовановић.

НЕСТОР ЖУЧНИ. БВ. Јовкић. Прока. НЕУМ. B. Клек.

НЕХАЈ-ГРАД, добро сачувани град у Хрватском Приморју, на главици брежуљка над морем, код Сења јужно. Основа града је четвороугаона; свака је страна дуга 923 M. Град се на.више сужава, а углове му бране доксати на консолима, од којих је један стрела оборила. Над улазом је дужи доксат; пред њим је пре било стубиште, од кога је мост водио до улаза. Град је висок 15 м. Има три спрата; у доњем су најмање стрелнице, веће у другом, највеће у трећем спрату, а опет малене под кровом. Најдоње су стрелнице особите врсте: кроз такву стрелницу могу у исти мах тројица стрељати. У горњим је спратовима била смештена артилерија. Насред четвоространога уског дворишта. је цистерна, а под једним прозором другог спрата троструки грб: леви са змајем грб је Ленковића. Град је саградио врховни крајишки и сењеки капетан Иван Ленковић 1558 за одбрану од Турака са копнене, а од Млечића с морске стране. Историја Н. Г. од његова постања даље уско је везана са историјом града Сења.

Литература: М. Магдић, Топографија и повиест града Сења. (1877); Ђ. Сабо, Средовјечни традови у Хрватској и Славонији (1990, 198). J. M-u.

НЕХАЈЕВ МИЛУТИН, правим именом Др. Милутин Цихлар (25/10 1880, Сењ). Свршио је основну школу у Сењу, гимназију у Сењу и Загребу. Учио је хемију у Бечу. Неко време био је асистент на Господарском Училишту у Крижевцима, иначе је живио већином као“ новинар (Балкан у Трсту, Обзор и Јутарњи Лист у Загребу). — Н. је ушао у књижевни живот врло рано. Као гимназиста писао је у литографисаном листу Нада, која је 1897 почела у његовој редакцији (уз Марјановића и Милчиновића) излазити као Нова Нада. 1905 издавао је лист Ловор. СараЂђивао је врло активно у књижевном животу Младих, и био је један од најплоднијих сарадника Савременика; 1926 био је његов уредник, а већ отпре председник Друштва Хрватских Књижевника. Белетристички су му радови: драме Прелом (1898), Свјећица (Нада, 1899), Живот (Коледар Овачић, 1905), Спаситељ (1916), роман Бијег (Друштво Хрватских Књижевника, 1909 и 1917), новеле Велики град (Матица. Хрватска. 1919). Најглавнији му је међутим критички рад у Обзору. Животу, Хрватској Мисли, Вијенцу, Нади, Савременику, Јутарњем Листу. У Обзору

и Јутарњем Листу писао је позоришне

приказе (драма и опера). Од критичарског рада највећа му је студија О Хамлету (Савременик 1905. засебно у књизи 1917)

— go —