Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R

да је био бог рата. Овај споменик подитао је један човек родом из Р.

Р. је био доста велики и напредан трад. Из једног натшиса видимо, да је ту била саграђена јетна велика зграда. Оредиште Р. изгледа да је било на месту, које се сад зове Царине. По традицији, ту су били двори краљице Теуте. На. Царинама је нађено много предмета из римскот доба, особито накита (наруквица, TIDстења, игала) и новаца. Ту се налазе и киклопеке зидине, т. ј. зидови, сатрађени од великих камених блокова. Један савремени историк каже, да је видео у мору према Царинама, на једно 30 метара од обале, а у дубини од 1 метра, темеље неког зида. По његовом мишљењу и неко камење још даље у мору могло би бити од неких грађевина. Шрви епископ у,рР. помиње се крајем 6 века. | #. Вулић.

РИСТИЋ ДРАГУТИН, дивизиски ђенерал (2/2 1872. Београд). Џо свршетку целе тимназије у Београду, ступио је у Војну Академију 15/9 1892. За пешадиског потпоручника произведен је 92/8 1895, за, капетана 99/6 1904, за пуковника 1/10 1915, за дививиског ђенерала. 921/10 1923. До 28/9 1896 био је водник у пешадији, до 22/9 1901 командир чете у пешадији (1 и 16 пук). 29/9. 1901—2]9 1903 био је на BHпој школи Војне Академије, 1903—16/10 1907 командир чете у пешадији (7 пук) и Пешадиској подофицирској школи. 16/10 1907—1/11 1908 био је у. Комисији 32, хријем пушака у Штајеру. 111 1908—13/7 1912 био је командант батаљона у шпешадији (6 и 4 пук), 6/3 1919—7/7 1919 био је командант окружне команде (Велико-

Кикиндске). 7/7 1919—9/4 1923 био је командант граничне трупе. Од 94 1923 је командант дивизиске области (БитољескеВардарске). У рату 1912—1913 био је командант батаљона, (4 пук, Т позив) и пука (6). У рату 1914—71978 био је командант пука у пешадији (13. 3) и командант пешадиске бригаде (Моравске). B. B.

РИСТИЋ ЈОВАН ДР., државник и историчар (4/1 1831, Крагујевац — 93/8 1899, Београд). Као лицејски ђак, учествовао је у српском покрету у Угарској 1848. Као државни питомац учио је историске науже у Немачкој и Француској. 1852 промовисан је за доктора философије у Хајделберту. Служио је y Министарству Шросвете, Министарству – Иностраних Дела, Министарству – Унутрашњих Jlemna. Дотађаји од 1858 затекли су га као начелника. колицискога одељења под министром Гарашанином. Рђаво забележен код либералне странке, Р. се приближио оном кругу консервативних политичара, који се окупљао OKO престолонаследника. ~ кнеза, Михаила, и нападао либерале у Српским Новинама. 1860 био је Р. секретар депутације, коју је кнез Милош послао у Ца-

РИСТИЋ

риград. Шосле ступања кнеза Михаила на, престо, писао је Р. у Српским Новинама. чланке, у којима је објашњавао кнежеву унутрашњу политику. 1861 био је секретар Преображенске Окупштине. Крајем исте тодине постављен је за дишпломатскот заступника (капућехају) у Цариграду, и водио је преговоре с Портом о повлачењу турских гарнизона из српских традова. Ти преговори, који су 1867 окончани пуним успехом, изнели су та на тлас као једнога од најбољих српских дипломата. Крајем 1867 постављен је за министра Иностраних Дела на место Гарашанина, али је одмах одступио, јер кнез Михаило није хтео усвојити његово тледиште о потреби либералних трефорама. Од тота тренутка Р. се почео приближа вати либералној странци, којој ће доцније постати вођ.

Шосле погибије кнеза, Михаила (1868), Р. је изабран, уз свога пријатеља Блазнавца, за намесника малолетноме кнезу Милану Обреновићу. (Он је као намесник убрзо, и у спољашњој и у унутрашњој холитици, добио већи утицај него MBaaзнавац. У спољашњој политици спречио је Р. увлачење Србије у аустриску сферу, што је желео троф Андралти; у унутра-

шЊој, политици, Устав од 1869 углавном |

је његово дело. — После пунолетства, кнеза, Милана. (1872) био је Р. министар Иностраних Дела у Блазнавчевом министарству. Затим је, после Блавнавчеве смрти, почетком 1873, образовао сам једно мини-

старство, које је пало под јесен исте то-

дине.

1875, приликом Херцеговачког устанка, Р. се ставио на чело ратоборне струје, склопио је савез са либералима од 1858, и ушао, као министар Иностраних Дела, у 7. зв. акдционо министарство Отевче Михаиловића. 'То је министарство пало после неколико недеља, али, с пролећа 1876, оно је дошло наново на владу, и водило је два рата о Турском. Р. је гледао у први мах ma ратоборну струју у Орбији ушотреби само као једну демонстрацију, којом би натерао Порту на преговоре, али је ратоборна. струја била тако јака, да је Р.. и преко своје воље, увучен у рат. Он је држао да Србија, без помоћи Русије, не може имати успеха, и сва његова дипломатија, била, је упућена на 70, да ва, Србијом увуче и Русију у рат. Он је желео, да са Русијом игра исту итру, коју је играо Кавур са Француском. Шрви рат свршио се рђаво, јер Србија није могла, шстрајали у борби 'до ступања Русије у: акцију. Захваљујући руској дипломатији, почетком 1877 закључен је између Србије и Порте мир, на основу предратног стања. Други рат с Турском почео је крајем 1877, тек шосле пада Шлевне, јер Србија, исцрпена напорима првога рата, није била. у стању раније ступити у акцију, поред свега тога, што је Русија на њу наваљи-

12. 785 = | ; 50

ONA U“ dd LN e 0 O ya 2 —