Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R
мије (18999), Шематизам. Источно - Шравославне Орпеке Митрополије Карловачке за, 1900 (1900), Јован Рајић, архимандрит 1726 до 1801 (1902), Српска. Митрополија Карлотачка око половине 18 века. (1909), Опис фрушкогорских манастира 1753 (1904), Архимандрита Јов. Рајића Историја катихизма (1912), Историја Арх. Митр. Шатријарашке Библиотеке (1919), Нацрт живста и списак књижевних радова митрополита Стевана Отратимировића (ПШрилови, 1, 1921). Парница (аборскот Одбора, шротив наследника. патријарха Георгија
Бранковића, (1924), Покрово-Ботородичне ·
школе у Карловцима 1749—1769 (1996).
Н. Радојчић. РУВАРАЦ ИЛАРИОН (ЈОВАН), историк (1/9 1832, (Сремска Митровица — 8/8 1905. манастир. Гртетет, Срем). Детињство је провео у Старом Сланкамену и Старим Бановцима. Првих 6 разреда гимназије учио је у СОремским Карловцима, а последња. два у Бечу. Права је учио у Бечу 1852—1856. Осим правних студија, мното ве бавио и историским. Олупшао је и историска предавања у Бечу, али је више · држао до читања по библиотекама, где је
"нарочито проучавао критику извора и
упућивао се у компаративну студију наредне традиције. Из Беча је отишао у. харловачку Богословију и свршио је 1859. Још као богослов објавио је у Седмици _ две своје одличне радње: Шреглед домаћих извора старе србеке повестнице (Седмица, 1856, 338 и д.) и Шрилот к испитивању србеких јуначких песама (Седмишца, 1857, 17 и од. 1858, 6 и д.). Обадве је прештампао 1884 са наттисом: Две студентске расправе. _
По свршеној богословији постао је Р. професор карловачке гимназије, а 1/1 1861 замонашио се у Крушедолу, и добио је име Иларион. Одмах је постављен за консисторијалнот бележника, а. од 1872 и за професора богословије у Карловци-
ома. Био је јако заузет пословима, али је
бинак страсно читао, но није много шу“
оликовао. 1874 постављен је за архиман- ·
дрита, манастира Пртетега, а 1875 за рекTopa карловачке богословије. Кад је Герман Анђелић постао администратор патријаршије и потом патријарх, Р. је имао с њиме тешких неприлика. 1889 упућен је у свој манастир, а 'онда на мандатарство темишварске епархије. Тамо се није добро осећао; није хтео да буде владика. Остао је у Пртгетегу, који је лепо попраBHO и унапредио. То су биле и најплодвије тодине у његовом научном раду, када је највише штампао и најжешће полемике водио. |
(Опочетка, није писао са много темперамента. Но сатирање радом и изазивање бацало та је све већма из равнотеже, те су му радови стали добивати облик оштрих, врло духовитих и занимљивих, полемика. Најжешће је полемике водио ско природе преласка Срба у Угарску
= · РУВАРАЦ
1690. и грофа Ђорђа Бранковића, око Ко-
совеке битке и око самосталности Црне Горе. Највећи део његових нашадаја је био управљен против Шанте Срећковића. Није могао подносити његово мало истотиско знање и позивање на народну традицију као историски извор. Демонстративно се звао рушиоцем традиција, које нису на стварности основане, и безобзирно је ударао на њих. Исто је тако изобличавао незнање, варање и шарлатанство у науци, овобито, када су се заклањали за патриотизам. Највише се занимао за поједина историска питања, и утврђивао тачност појединих чињеница. За решавање великих историских проблема није имао воље, а ни српска историографија. вије била ва њих зрела, јер је имала. множину још нерешених питања. Био је савестан и ванредно оштроуман испитивач извора, а не историски приказивач широких интереса и пространа хоризонта. То је сам желео и наглашавао. Сасвим под крај живота смирио се и опет шисао од прилике онако као и у почетку свог рада. Основао је код СОрба шкоду изредких критичких историка и дао им у својим радовима одличне примере критичке оштроумности, зачињене страсном тежњом за историском истином.
Главнији радови Р. се деле на неколике главне групе: Политичка. историја, црквена историја, историска теотрафија, проучавања. летописа и родослова, записа и натписа. Описак свих Р. радова је у Споменици умрломе архимандриту Гргетешком Илариону Руварцу (1905), а овде се наводе само најважнији: Нешто о кроници деспота Ђорђа Бранковића (ЈЛетопис, 111), O дароставнику или царостав-
ним књигама... (Летопис, 115), Одломак. из натисане пре 1891 расправе о главним моментима. из живота, Ов. Саве... (Лето-
шис, 208), Шрилошци к објашњењу извора. српске историје 1—ХХТУ (Гласник, 47 и 49), O првим тодинама Душанова, краљевања у хронолошком погледу (Рад, 19), Краљице и парице српске (Матица, 1868), Нешто о Босни... (Годишњица, 9), (О цетињекој штампарији пре четири стотине тодина, (Глас, 40), (Рашки епископи и митрополити (Глас, 62), Одломци о грофу Ђорђу Бранковићу и Арсенију ШЦрнојевићу патријарху. Са три излета 0 т. зв. Великој (Оеоби. српског народа (1896), О кнезу Лазару (прештампано из (тражи лова, 1887), Montenegrina (прештампано из Бранкова Кола, 1898, друго издање 1899), O пећким патријарсима од Мажарија до Арсенија 1 (прештампано NB
' Истине, 1887), Стари Сланкамен (1899).
Литература; Ј. Радонић, (0; Илариону Руварцу (Летопис, 244—2945)- J. Радонић, Иларион Руварац и његови радови на пољу црквене историје (Источник, 1906 и 1907); H. Радојчић, Руварчева тежња. за истином (Бранково Коло, 1909); Ј. Прчић, Портрети неколиних српских
807 —