Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R
Ове везе, и ако нису донеле Србима · никаквих важнијих резултата, утврдиле су наде Срба из Утарске у Русију, те су | "се они и даље обраћали њој за помоћ. Те: наде су повећане после славне руске победе. над Шведима. 1709. Вест о скором рату Русије против Турака. ојачала je
тежњу многих угарских (Срба ла шређу у руску војну службу и да се боре против
Турака. Кад „je избио рат, настојали су
они на све начине, да се пробију до 'руске војске.
Дубровачки трговац и дипломата, р0-'
дом Херцеговац, Сава Владисављевић, доцнији троф Рагузински, тајни помоћник посланика. Украјинцева. у Цариграду, доостао је 1702 у Азов са својом лађом робе, ступио је у руску службу и наговорио је
Русе на балканску акцију. Шре почетка
ратног похода на Турску (1711) послао -је цар Петар, на Савин потицај пуковника. Михајла Милорадовића, пореклом Херце-
товца, и капетана Ивана Лукачевића. са,
граматом 'у Црну Гору, позивајући Црно-
торце у борбу, да се прогнају следбеници
Мухамедови у њихову постојбину, у. аграшске пустиње. Црноторци су се одушевљено одазвали позиву и напали су Никшић, Шелторицу и Жабљак. Милорадовић је на-
бавио. средства зајмом Кол манастира и“
_ трговаца. Руски. неуспех Ha Пруту. 1711
осујетио је наде на општи покрет хришћана у Турској. У Шрутском Миру нису Руси ништа уговорили за, Црногорце. Милорадовић и Лукачевић отишли су из Црне Горе 1712. оставивши. Црногорцима.
– писмену похвалу за њихову храброст и
препоруку да не шпривнају никаква г0еподара него цара. То, је била слаба утеха, што нису могли“ спасти Црну Гору од казненог похода босанског везира Ахмет пале 1712. пред којим су и сами узмакли.
Препуштени сами себи Црноторци су се обратили цару Џетру 1713 с питањем,
како ће се спасти од Турака. Одтоворено
им је тек крајем 1714 нека се преселе у Русију. Тако је Шрна. Гора искусила 1714 страшну освету Нуман-паше Ћуприлића.
Владика Данило спасао се, са, малим бро- ~
јем Црногораца, на млетачко земљиште па. |
је онда. отишао у Русију, да тражи помоћ
и враћање дута, који је Милорадовић за. рат
учинио. Владика је добио 10.000 рубаља.
за помоћ народу и црквама, и за отплату
(дугова, а више му је обећано по свршетку |
шведског рата. Одобрена је помоћ и це: тињском манастиру (500 рубаља сваке „треће тодине). У: грамати од 9/7 1715 из“ ражава се похвала и вахвалност ПЦрно-
| Торцима. за храброст, коју су показали | 1727 враћен |
ради јединства. вере и језика. је дуг требињском манастиру. Петар Be-
__ дики остао је у славној успомени код Ср-
ба и од његова времена (од 1711) Црно- ·
терци сматрају да су под руским покровитељством. Чак, и католички свештеници, Дубровчани Отефан Роза и језуита Игњат
_ Градић, опевају Шетра као наду Оловен-
_ РУбКО-СРПОКИ ОДНОСИ
ства, који ће ослободити сву браћу испод исламског ита, а. Орбин Захарија Орфелин
написао је око пола века доцније дело о
њему са великом љубављу (1779). ' "Цар Петар је радио и на пресељавању. Срба из Утарске у Украјину. Од тих До-
_сељеника. образован је 1797 српски ху-
сарски пук. У то време постале су и културне везе угарских Срба с Русијом јаче. Митрополити су из Русије добављали црквене и школеке књиге и доводили учитеље. Максим Суворов. је отворио »сла– вјанеку школу« за спремање свештеника и учитеља у Карловцима и у Београду (1726—1781). Затим су нови учитељи из Русије донели новога полета просвети Срба у Јужној Угарској. Премда су калуђери отежавали. утицај ових просвећенијих људи, ипак су руски учитељи дола-
вили и даље и ширили руску просвету, а
oma
Срби ђаци ишли. су у богословске школе“ у Русију, особито у Кијевску Духовну Академију РАИ |
Руски трговци доносили су много књига на српске вашаре. Кад је Аустрија почела забрањивати увоз руских књига, онда, су оне кријумчарене. У одбрани од одрођавања, покатоличавања и унијаћења угарски Срби и њихове прквене старешине (Мојсеј Шетровић, Вићентије Јова-
ковић) тражили су све више ослонца у
истоверној и истојезичној Русији и руској православној просвети, те су, од прилике OKO 1740, напустили свој старији српско
словенски језик и прихватили руско-сло-
венски црквени језик и чак почели прк-
мати и руски књижевни језик. Руско
словенски језик постао је тада језик шко-
ле и књижевности. Школовани људи 10 чињу чак њиме и говорити »елавјанствовати«. И пошто је превладао народни 'јех зик у књижевности, остало је још доста руско-словенских речи у њему. ~ : Многи од српских књижевника и историчара, 18 века имали су директних веза с Русијом. Прногореки. владика, Василије Петровић издао је у Москви прву српеку штампану Историју Црне Pope (1754), ca камером, да заинтересује Русију да помотне Црну Гору. Павле 'Ђудинац, одфуицир и дипломата. у руској служби штампао је једну много читану историју срп Скот народа. Књижевник и историчар Јован Рајић образовао се у Русији. Овај руски културни утицај влалао је неограничено док пије дошао јак западни утицај у идејама просвећености, особито од тремена. Јосифа П у последња. два деце-
Huja 18 века.
Наследници Шетра Великог наставили су рад на“ пресељавању Орба у Русију и Ha образовању војних хусарских пукова од тих досељеника. Због савеза са Русијом Аустрија није мотла да, јавно! забрани то врбовање њезиних поданика. Те
сеобе узеле су веће размере у половини
18 века, када су многи офишири и војници српске милиције у Угарској били пезадо-
/