Naša književnost

274 Наша књижевност

Жена. Тај твој Семјонов је нитков и ништа више.

Пекљеванов. Грешиш кад тако говориш. Семјонов је као и сви остали: довољно глуп и довољно паметан. А то твоје садашње расположење ја никако не разумем.

Жена. Ни ја тебе апсолутно не разумем. Ти никога не волиш, ни себе, ни мене. Илија... Драги мој, не иди! Пекљеванов. Али нема апсолутно никакве опасности.

Глас Семјонова (с улице). Илија Герасимовичу, хоћете ли скоро» Смркава се већ, затвориће ресторан.

Пекљеванов. Ух, што је то тикван, и то ми је конспиратор! Затвориће ресторан... Смркава се... Зашто да се у седам сати 3атварају ресторани»

Жена. Ето с каквим људима полазиш у смрт! Нећу да им послужиш као буктиња.

Пекљеванов. Чуј ме, Маша: заузећемо град без једног јединог пуцња, утолико пре што су све главне снаге белих устаници привукли у тајгу.

Жена. Знам да је то — смрт... Ти ме из гроба тешиш, Илија! Ја нећу, нећу. Потребан си ми жив.

Пекљеванов. Срамота, Маша! Шта да радим, зар да скачем кроз прозор као Гогољев Поткољосин> Не сме се ни помислити, ни помислити се не сме да ја одустанем. Чујеш лиг Мораш то схватити. Мораш! Чујеш ли2

Жена (вади из џепа кључи даје му га). Иди!

Пекљеванов (откључава врата, излази, одмах се брзо враћа и закључава врата). Каква бесмислица!... (Скаче кроз прозор.)

Жена. Илија! Илија!

(Неко лупа на врата им проба кваку.) Ко је» Ко је» (Откључава врата.) (Улази Јапанац с корпом цвећа. Спушта корпу на под.)

Јапанац. Ниста. Жена. Шта желите» Јапанац. Ниста. Жена. Шта хоћете вир

(Чује се топот коња, све даљи им даљи.)